Dani retrogradnog Merkura

Branislav Princip
Objavljeno 10.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 3. decembar 2017. godine

Jedva sam ustao nakon subotnjeg provoda. Pao je prvi sneg, u celom gradu je isključena voda koju nisam ostavio ni za toalet, izbacio je glavni osigurač, mačke su izgrebale psa, dolaze nam gosti na ručak i na nebu se zaokrenuo Merkur, što je sasvim objasnilo prethodni niz događaja.

Nakon sanacije posledica Merkurovog zaokreta, posvetio sam se čitanju „Zapisa jednog venerologa” od dr Bjekića. Svašta sam naučio iako sam mislio da o ovoj temi znam sve. Saznao sam da se zakrivljenost polnog uda u jednu stranu naziva Pejronijeva bolest, a uzrok su joj između ostalog pušenje, alkohol i određeni lekovi. Ovu priču je dr Bjekić nazvao Krivi stojko. Čest problem njegovih pacijenata su i zaglavljeni predmeti u intimnim delovima. Kaže da se to trideset puta češće dešava muškarcima, naročito starijima. Objašnjava da je to zbog narodnog verovanja da treba masirati prostatu. Ipak najzanimljiviji je slučaj jednog pacijenta, koji je na odsluženju zatvorske kazne, u strahu od kontrole sakrivao mobilni telefon u zadnjici. Dr Bjekića sam nedavno i lično upoznao snimajući intervju za film „Igra krvi” o 30 godina HIV/AIDS-a u Srbiji. Kaže da je većina njegovih pacijenata polne bolesti dobila zbog neznanja o načinima prenosa i najčešće oralnim seksom i drugim navodno bezbednim seksualnim tehnikama. Za to krivi nedostatak seksualnog obrazovanja u školama. Otpori da se ono uvede kao predmet su toliko iracionalno jaki, čak i za srednje škole. Obzirom da je jedan njegov pacijent imao seksualne odnose sa deset godina, potreba za ovim predmetom postoji i u nižim razredima osnovne škole. Kreatori prosvetne politike su uvek smatrali da je u školi važnije naučiti pravilnu gramatiku, datume slavnih bitaka ili rešavati jednačine. Kada se osvrnem na sopstveno školovanje mogu samo da kažem da sam i ja bio žrtva u rukama bolesnih umova, koji su me sluđivali besmislicama.

Ponedeljak, 4. decembar 2017. godine

Otišao sam na neki događaj koji je organizovala francuska ambasada a na temu HIV/AIDS-a. Uporedno su prikazivani podaci o situaciji u obe zemlje. Doprinos i napori naše države, aktivnosti , utrošena sredstva, tako su skromni u odnosu na sve ono što preduzimaju Francuzi . Broj inficiranih je čak i kada se uzme u obzir broj stanovnika ipak desetostruko niži u Srbiji. Jedino objašnjenje je da Božija promisao uspešno sprovodi prevenciju HIV/AIDS-a u našem narodu. Bio sam razočaran što su i domaćini koristili stigmatizujuću terminologiju za korisnike droga nazivajući ih narkomanima. Predstavnici našeg Ministarstva zdravlja su se hvalili novom Strategijom o HIV/AIDS-u u čijoj izradi nije učestvovala ni jedna osoba koja živi sa HIV-om. Za ručak su poslužili suši.

Po povratku iz Beograda, slušao sam Lude Srbe: „Nedostaje mi MDMA”, „Bog DS-a”, „DSkoteka”… „Mislio sam da si umrla” im je isto kidanje…

Utorak, 5. decembar 2017. godine

Lep dan, idealan za trčanje na sportskom. Posle mnogo godina počeo sam povremeno da trčim. Danas sam išao 10 krugova (5500 m) za 30 min. Na kraju me puklo, jako prijatni trenuci u glavi, srpski rečeno, u sahasrara čakri. To je bio pravi FLEŠ!! Prirodni endorfin, hormon sreće. Šteta što kraće traje od sintetike…

Sreda, 6. decembar 2017. godine

Danas smo organizovali testiranje na HIV, koje je obavila Omladina JAZAS-a iz Kragujevca. Prvo u Okružnom zatvoru, a zatim i na Trgu . To je u sklopu obeležavanja 1. decembra, s malo zakašnjenja, nešto kao afterparti.

Večeras sam se posle dužeg vremena našao sa nekim društvom iz moje generacije. Vodili su se opušteni razgovori o temama koje su u skladu sa našim godinama: o tome ko je umro, ko ima rak, kakvu buku prave deca, o ulaganju u nekretnine i naravno o pritisku. Jedna prijateljica je čak svima izmerila pritisak novim nemačkim aparatom koji je ponela u tašni, dajući i praktični doprinos diskusiji.

Rastali smo se radosni i raspoloženi k’o nikad.

Četvrtak, 7. decembar 2017. godine

Sve radim naopako. Umesto da pišem izveštaje i završavam druge poslove kako bih mogao na odmor, ja sam se zablejao u komp pretražujući gde bi mogao da putujem. Što pre pobeći negde… gde me niko ne razume, gde niko ne zna šta je sneg, gde niko nema nesanicu…

Kancelarija za droge me danas obavestila da nas je odabrala da potpišemo Memorandum o saradnji. Videćemo šta će od toga biti. Za pohvalu je da su nedavno podržali ideju uvođenja Drug checking-a u Srbiji kao i izmene propisa koji regulišu ovu oblast. Reč je o mogućnosti da korisnici droga mogu doneti drogu na analizu brzim testovima koji utvrđuje kvalitet iste,a sve bez straha od oduzimanja ili hapšenja. Time se ne podržava upotreba droga već se čini bezbednijom, smanjujući opasnost od predoziranja. Dodatna prednost je što se time obavlja i monitoring tržišta i dobija preciznija slika kao osnov planiranja i delovanja na polju droga. U malo zemalja je ovo uvedeno, ali ne moramo ni mi u svemu biti poslednji.

Petak, 8. decembar 2017. godine

Dan mi počinje s „Politikom”. Naslovi (nekad pročitam i ceo tekst) su idealni za početak novog dana. Puni su optimizma, vedrine, ali i ponosnog sećanja na našu prošlost. Svaka nevolja izgleda manje strašna na stranicama „Politike”, osim ako se nije dogodila drugom. Izbegava se stresiranje čitalaca škakljivim temama. Na današnjoj naslovnoj strani objavljena je tužna priča o nemaštini naših zatvorskih čuvara. Prinuđeni su da nose poderane džempere, zbog čega im se i zatvorenici rugaju. Objavljena je i fotografija čuvara u ritama koja nas je sve ganula. Nadam se da je ovaj članak pročitao i neko iz Max Mare, pomislio sam u sebi, uz prigušeni jecaj.

U kolumni izvesnog Branka Raduna piše da se TV N1 ružno i neprimereno ponela prema Arno Gujonu, poznatom humanitarnom radniku. Dao je i ocenu da srećom, tu televiziju niko i ne gleda. Baš šteta jer danas su me pozvali da gostujem na N1, povodom predstojećeg Dana ljudskih prava.

Možda me niko nije gledao, ali sam bar rekao ono što nikada nećete pročitati u „Politici”, da su najviše diskriminisane grupe u Srbiji ljudi koji žive sa HIV-om, korisnici droga i seksualne radnice. Ove poslednje, osim što imaju uskraćena sva socijalna prava i što su kriminalizovane zakonom, nisu kao grupa prepoznate ni Zakonom o zabrani diskriminacije, ne vide ih Zaštitnik građana, a ni služba Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. To je zato što se sistem birokratski drži proklamovanog načela da diskriminacija počiva na ličnom svojstvu, a seksualni rad nije lično svojstvo. Seksualne radnice jesu sistemski diskriminisane i tačka. Nečija nesposobnost i nestručnost da to definiše i obrazloži u dokumentima javne politike ne menja tu činjenicu.

U istoj emisiji smo pričali i o filmu „Slutnja anđela” koji sam snimao o Dejanu Nebrigiću, a koji će u nedelju biti prikazan na „Merlinka” festivalu. U vreme kada mediji nisu bili slobodni a internet nije postojao, Dejan Nebrigić je stizao do nebrojenih pojedinaca/ki iz temelja drmajući njihov pogled na svet. Hodajuća provokacija nikog nije ostavljala na miru. Mene je više puta napadao kao stršljen. Nezamislivo mi je da ga zamislim u današnje vreme. Brane Mozetić mi je poslao mail da se zahvali nakon prikazivanja filma u Ljubljani i Kopru, na najstarijem evropskom festivalu LGBT filma.

Subota, 9. decembar 2017. godine

Noćas sam satima razmenjivao poruke sa Čičom, sve dok ga nisam oterao da bih mogao na miru da spavam. Ali ‘oćeš ga, nema ništa od toga. Noću dolaze te misli… Što bi rekla Emili Dikinson – On, smrt i ja u kočiji…

Hajde zovi me noćas u tri, insomnia
Donesi spid da se s tobom ja izdobijam
Hajde zovi me noćas u pet, insomnia
Donesi ket, da se s tobom ja izdobijam

San me ipak smotao, ali bolje da nije. Probudio sam se s glavoboljom. Podočnjaci bruka. Zamućen pogled i uvelo lice. Žuta providna će sve to rukom odneti, malo kineskog čudotvornog ulja na lice i mogu da izađem iz kuće, vedriji i svežiji no ikad. Još sam mlad i neću da stanem…

Autor je antropolog i astrolog u penziji

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Dani retrogradnog Merkura

  1. Avatar

    Krule

    decembar 10th, 2017

    Nisi nikad pre čuo za Pejronijevu bolest? Ne mogu da verujem… pa to je bila pošast u mom razredu, hipohondrijska muka svakog pubertetlije.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)