Otići ili ostati i ćutati

Miloš Savković
Objavljeno 28.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 21. januar 2018. godine

Moj rodni dan. U sedam ujutro probudio me zvuk fiksnog telefona i, pospano kroz polusan, osluškujem babin glas i čujem da me ujak zove da mi čestita rođendan. Lepo, pomislih u sebi i nastavih da spavam. Razmišljam u krevetu šta me sve čeka i da li ću uspeti sve da odradim. Hvata me nervoza i ustajem u pola osam. Baba zvanično u kuhinji prilazi i čestita mi rođendan uz opasku da budem pametniji.

U 13 sati odlazim na trening, gde me čeka koleginica sa našim malim teniserima. Atmosfera je neobična, koleginica me zove da odmah uđem u teren i da ne idem po opremu. Zbunjuje me ta komanda i mišljenja sam da se naljutila što sam došao knap. No, odjednom deca prilaze i počinju da mi pevaju pesmu, a roditelji u pozadini snimaju, dok jedna roditeljka nosi tortu sa svećicama i vatrometom. Balonkom se ori rođendanska pesma i ja šokirano posmatram situaciju ne znajući gde da gledam pre. S decom uspevam da oduvam sve svećice, a ima ih, i zamišljam želju u nadi da će mi se ostvariti. Prelepo iznenađenje, zahvaljujem srdačno deci i roditeljima.

Ručak kod roditelja. Na meniju kao i svake nedelje pravi banatski ručak. Obožavam što mama ponosno održava tu tradiciju trudeći se da nas održi sve na okupu. Uspeva joj i hvala joj na tome. Nakon ručka dolazi mi kuma sa kumićima. Moja kuma je Nađa Higl i ja sam najponosniji kum na svetu. Obožavam tu svoju titulu. Kuma je posebna, jedinstvena i sve što radi, radi svetski, a to je i dokazala ušavši u istoriju našeg sporta kao prva žena koja je donela zlatnu medalju Srbiji na svetskom prvenstvu. Kumići Dragan i Mihajlo trčkaraju i svojim osmesima utopljavaju naše duše i ne možemo ih se nagledati. Prelep osećaj za svoj rodni dan, ispunjen uz drage osobe koje čine smisao naših života.

Pred spavanje čitam dečje sastave i smeškam se pojedinim radovima koju su izuzetno duhoviti.

Radim retrospektivu današnjih događaja i tiho izgovaram: „Ipak, život je lep”.

Ponedeljak, 22. januar 2018. godine

Ustajem u pola sedam i užurbano se spremam ne znajući šta ću pre i odakle da počnem. Panika me hvata. Tražim čarape, gledam šta ću da obučem, tražim nastavni plan, ali bezuspešno. Baba kao i svaki put ulazi kao Rambo u sobu bez kucanja, i počinje da pridikuje da uvek čekam poslednji momenat i da mi je u sobu pala atomska bomba. Pitam se kako joj ne dosadi to svakodnevno zvocanje, ali ona to neumorno radi vrlo ubedljivo i rafinirano. Dok letim po kući kao muva bez glave, ona me obaveštava o iscrpnim lekarskim izveštajima svojih drugarica, a ja odsutno klimam glavu trudeći se da, ipak, pokažem zainteresovanost.

Ulazim u autobus za Beograd koji je krcat putnicima, jedni drugima dišemo u vrat i kao inspektori njuhom pokušavamo da otkrijemo ko je oprao zube, a ko nije, ko se najeo luka kako bi se zaštitio, a ostale „ubio”, ko je zaboravio da upotrebi sapun itd. Seo sam i srećan sam zbog toga. Hitam ka školi u kojoj me čekaju moji mili pilići, moji petaci i šestaci. U školi još jedan zanimljiv dan s decom od kojih stalno naučim nešto novo. Povratak rodnom gradu, jurcam gradskim autobusom do Dunav stanice jer više ne možemo kod Skupštine da čekamo željeni prevoz i to me posebno srdi, jer gubim dragoceno vreme, a znamo da je vreme besramno podlo. U autobusu susrećem bivšu učenicu i uvek mi je milo kad sretnem svoje bivše đake. Pričamo, interesujem se za njene studije, hrabrim je i rastajemo se u Pančevu sa željom da se ponovo sretnemo.

Baba je spremila ručak. Iako je odavno zakoračila u devetu deceniju, veoma je vitalna i vedra. Baba nije neka kuvarica, ali ja je volim najviše na svetu. Pričamo kako je prošlo jutro, da li se šta zbilo, obaveštava me o dešavanjima u kraju, i naravno, o zdravstvenom stanju svojih drugarica. Obožavam taj naš ritual za stolom dok traje ručak.

Popodne je rezervisano za privatne časove maturanata koje treba pripremiti za završni ispit. Uveče padam u postelju iscrpljen popunjavajući elektronski dnevnik.

Kapci polako padaju i tiho izgovaram: „Ipak, život je lep”.

Utorak, 23. januar 2018. godine

Ustajem rano za trening. Danas me kači međusmena u školi po rasporedu. Odlazim u svoj matični teniski klub „Mladost”. Zaista mi prija atmosfera u klubu. Činimo se kao velika porodica i imamo super saradnju s roditeljima, a deca, uostalom kao i mi treneri, uživaju u radu i igri. Naši polaznici u teniskoj školici imaju samo četiri godine. Ne može se opisati koliko je prelepo raditi s njima i uživati u njihovim milim osmesima. Puni su pozitivne energije i uspešno to prenose na nas, trenere.

U školi se polako spremamo za školsku slavu koja će svečano biti održana u subotu. Deca se raduju, a mi smo malo nervozni pitajući se da li ćemo uspeti sve da pripremimo i odradimo kako treba. Deca nisu naučila tekst i to me ljuti. Uče tekst i na kraju uspevamo da odradimo dogovorenu probu. Odlazim kući rasterećen.

„U redu je, jedan problem je rešen”, mislim u sebi. Hitam uveče na trening koji počinje u devet sati. Veliki teniseri me naročito inspirišu jer s njima uspevam da igram, oni se nadmeću i trude se da me u svakom poenu savladaju. Kako godine prolaze, sve su u tome uspešniji. Ako, i treba, to je normalno.

Uveče šapućem u krevetu: „Ipak, život je lep”.

Sreda, 24. januar 2018. godine

Preslikano jutro od ponedeljka. Prepodnevna sam smena i bezvoljno ustajem. Hladno mi je i kukam. Tražim garderobu po sobi, gledam raspored i u tašnu stavljam potrebne knjige. Izlazim iz kuće haotično usput navlačeći rukavice i hvatam autobus u poslednjem momentu. Prc! Nema mesta za sedenje. Kolutam očima u sebi psujući ATP! Sredovečna žena koja stoji pored mene u ogromnoj bundi i razbarušene kose, svakim trzajem glave šiba me po licu i ljubazno joj skrećem pažnju, a ona uvređeno me pogleda i odbrusi mi: „Pa šta ja mogu! Žalite se upravnom odboru!” U redu, kažem sebi, pokušavajući da iskuliram, ali vrag mi ne da mira i ulazim u raspravu. U raspravu upada i još nekoliko nervoznih „stajaćih” putnika i na trenutak je utišava prodoran glas pozamašne kondukterke koja iznenada viknu: „Alo bre, tišina tamo!” Što volem ovu frazu i dobacujem joj: „Sedi, jedan!”

U školi su svi veseli, u zbornici vlada neka čudna pozitivna atmosfera. Svi su pričljivi i predusretljivi. Imamo sednicu oko školske slave i za divno čudo, sastanak prolazi u miru.

Kod kuće baba ponovo uspeva da me nasmeje. Divim se njenom voljom i energijom. Gledam je kako srčano i sa velikim žarom održava svoja prijateljstva stara preko sedamdeset godina. S ponosom gledam kako ona svoje navike ne menja i kako disciplinovano vodi svoj život, ne dozvoljavajući da bilo ko i bilo šta poremeti taj njen ustaljeni raspored.

Odlazim u balonku na večernje treninge i hrabro se spremamo za predstojeći turnir u februaru. Nadamo se medaljama, ali prvenstveno najvažnije je da uživamo u druženju i igri.

Nakon treninga odlazim sa starijom bratanicom Emilijom na toplu čokoladu i njeno prisustvo me smiruje i svaki put kad je pogledam u oči shvatim koliko me ona, kao i mlađa bratanica Natalija, podižu i daju snagu da se borim i da im što bolje mogu obezbedim sigurnost. Vremena su nesigurna i sve je neizvesno. Stres jede komad po komad i u radu tražim spas od crnih misli.

Na kraju dana, u krevetu opet tiho govorim: „Ipak, život je lep!”

Ćetvrtak, 25. januar 2018. godine

U školi vlada haos oko priprema za školsku slavu. U 11 sati opet imamo sastanak povodom priredbe. Deca su pokazala kreativnost i što je najvažnije volju da učestvuju i doprinesu svojim znanjem i talentom, ali i svojim sugestijama su pomogli da budemo što zanimljiviji i kreativniji. Deca su zaista uskras sveta! U školi ostajem do 21 h, iscrpljeni smo, ali smo srećni jer smo uspeli da završimo na kraju ono što smo zamislili.

U povratku za Pančevo razmišljam o životu, o deci, budućnosti i razmatram ponudu koju sam dobio da odem u Kinu da radim kao teniski trener. U glavi zbrka, vagam i slike mi se smenjuju. Ustati hrabro i načiniti korak i otići, ili ostati i ćutati. Mišljenja sam da je situacija kristalno jasna i da više nema čekanja.

Sa osmehom na licu izgovaram: „Ipak, život je lep!”

Petak, 26. januar 2018. godine

Odlazim u školu i usput razgovaram s kumom, kao po običaju, kukam joj, ona me bodri i govori mi da će sutra za predstavu biti sve dobro, da razmišljam pozitivno i kaže mi da se ne svađam u prevozu. Razgovor završavamo osmehom. Silazim uredno na Dunav stanici i čekam svoj prevoz do škole. Na kiosku ne mogu da doplatim svoju Bus Plus karticu jer im je, kao i obično, pao sistem. Naravno da me u busu presreće kontrola. Uvek sam bio oduševljen kontrolorima. Svi su namrgođenog lica, stisnutih usana i odsečnih kratkih rečenica. Pokušavaju da deluju zastrašujuće i jedva čekaju kad uhvate plen. Objašnjavam, oni me odmeravaju i na kraju puštaju uz opasku: „Sledeći put se doplatite!” Aha, pitam se samo kako.

U školi polako zaključujemo ocene i dovodimo prvo polugodisšte kraju. Radujemo se sutrašnjoj predstavi i svi nestrpljivo iščekujemo da se sve završi i da odahnemo.

„Ipak, život je lep”, govorim u svom krevetu ušuškan pod teškim jorganom.

Subota, 27. januar 2018. godine

Sveti Sava, školska slava, slava mu milost! U školi trpeza svečano postavljena, hol uskrašen i deluje poput neke balske dvorane. Čuje se graja, mi nastavnici jurcamo, deca nas prate i priredba počinje himnom. Ustajemo i svi pevamo uglas. Priredba je prošla odlično, svi smo bili zadovoljni, a hor je blistao u svom sjaju. Ponosno sam gledao svoje đake koji su besprekorno odradili svoje uloge i na kraju njihovi osmesi su mi doneli niezmernu radost i sreću. Zaista je ovaj posao prelep. Deca su uživala jedući perece i bili su presrećni u školskom veselju i druženju s nama nastavnicima, s kojima su mogli slobodno i da đipaju uz muziku i pesmu koji nam je hor pružao.

Zadovoljno odlazim kući razmišljajući i dalje o Kini i poslovnoj ponudi. Sve više mi ta pomisao dolazi u glavu i pokušavam sebe da ohrabrim da što pre presečem i donesem trezvenu odluku. Ali, nekako uvek mi kroz glavu prolazi ona fraza: „Ostati i ćutati”. Ne, nikako.

Na kraju i dalje mislim da, ipak, život je lep!

Autor predaje maternji jezik i trudi se da napravi nove teniske nade

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)