Nedelja, 14. januar 2018. godine
Od jutros smo opet pod opsadom hladne mase arktičkog vazduha. Minus 15 napolju, ali se čini čak toplije, jer ne duva vetar. Sneg je svež i škriputav. Šetam do posla. Zastajem kod parka da posmatram šest debelih veverica kako se svađaju. Jedna od njih pokušava da se popne na drvo, a druga je sprečava i vuče. Teško im je verovatno doći do hrane ovih dana kada je sve pod snegom. Rakuni su druga priča. T. mi je pokazala rakuna kog je snimila u njenom dvorištu dok pokušava da se prikrade njenoj kanti za smeće. Hoda onako bucmast po žici i balansira, a kad je došao do drveta samo se izvrnuo u sneg ispod njega i nestao u oblaku kristalno snežne prašine. Pravi su lopovi. Čak uspevaju da otvore i nove poklopce kanti, koji su posebno dizajnirani protiv njih.
Svi se žale kako je hladno danas. Valjda ih je prevarilo skoro prolećno vreme od prošle nedelje. U mojoj ulici je put prepun rupa i kad se u petak sneg topio masovno, sve je bilo puno vode i sad je ta voda zamrznuta, a drveće i automobili u okolini su pretvoreni u prljave ledene skulpture.
Popodne posvećeno jogi. S. je uvela divan čas restorativne joge u kombinaciji sa reikijem. Baš sam otonula u svaku pozu. Nema mrdanja tri-pet minuta. Svaka neugodnost u telu nestaje. Predaje se podu i jastuku. Reiki masterica ima divnu energiju. Tople su joj ruke i dlanove polaže na ramena, glavu, stopala i leđa. Energija struji kroz naše fizičko telo i ona je kroz lagani dodir usmerava i kanališe njen tok oslobađajući telo od blokada. Veoma smirujuće iskustvo i fizički okrepljujuće.
Ponedeljak, 15. januar 2018. godine
Ne gledam TV već godinama. I skroz mi je čudno kad čujem ljude da pričaju o nečemu što se daje na TV-u. Danas je glavna priča bila o novom dokumentarnom filmu kanadske produkcije, u kom se tvrdi da su prvi doseljenici Amerike bili Evropljani iz sadašnje Španije, Francuske i Portugala koji su putovali preko zamrznutog Atlanika u ledeno doba. Ništa migracije preko Beringovog moreuza iz Azije, preko Sibira i Aljaske. Novi dokumentarni film se zasniva na dokazima nekolicine naučnika o još ranijim migracijama od pre 20.000 godina. Dokazi su u najmanju ruku slabi i diskutabilni , pogotovo sa stanovišta arheologije, ali od svega mi je fascinantno kako ljudi odmah menjaju diskurs i veruju da je to to. Znali smo. Evropljani su prvi došli. Ne preispituje se izvor, ni dokaz, odmah se zauzima novo stanovište. Pogotovo ako je ono u skladu sa njihovim kompleksima. U tom svetlu danas sam imala interesantne diskusije i osvrte na teorije, knjige i dokumetarne filmove.
Utorak, 16. januar 2018. godine
Probudila me je poruka da su puštene u prodaju karte za izložbu japanske savremene umetnice Yayoi Kusama – „Infinity Mirrors”, koja će biti u Torontu na proleće. Biće to njena velika retrospektiva i postavka u šest soba. Nisam pridala na hitnosti kupovinu karata, niti sam očekivala da je frka baš tolika. Kad sam se ulogovala kasnije, ispred mene u redu za kupovinu karata ni manje ni više 10.949 posetilaca! Dnevno izdaju po 10.000 karata, u sada planirana četiri dana za online prodaju. Probaću sutra, prekosutra… Ako ne, otići ću za inat u Japan da vidim i to čudo. Ili će mi M. moja najdraža umetnica, oslikati sobu da sedim u njoj.
Slobodan dan je dan za Muzej. Nisam pogledala izložbu o Vikinzima i odlučujem da odem. U metrou zastoj, kao i uvek. TTC je jedan čudnovato neefikasan sistem javnog prevoza. Neko veče nam je deset minuta pre ponoći zastao voz između dve stanice u tunelu. Nema struje. Polumrak u vozu. Žena daje iskreno obaveštenje da i ona čeka da joj kažu zašto stojimo. Brzo su je ućutkali i uključili depersonalizovani automatski glas. Ceo vagon se smejao u polumraku. TTC je izglasan za najbolji javni prevoz u 2017. godini. Ko ga je izglasao za najbolji? Za vreme mog boravka u Meksiko Sitiju koji ima oko 20 miliona ljudi i sistem od 15 metro linija, samo jedanput smo imali zastoj u metrou i to zato što je neko na početnoj stanici, linije na kojoj sam bila, pokušao da skoči pod voz.
Stigla nekako do Muzeja. Postavka o Vikinzima zanimljiva. Dani u nedelji su u vikinško doba bili posvećeni mnogobrojnim bogovima. Utorak je dan Boga Tyra, Odinovog sina, hrabrog i neustrašivog boga koji je žrtvovao svoju ruku Fenris vuku. Pažnju mi skreću i još neke zanimljive činjenice o veličini životinja u to doba. Krave su bile veličine teleta sadašnjeg i proizvodile su do 500 litara mleka na godišnjem nivou u odnosu na današnje koje daju 8000 litara. Dolazim do dela o životnim ciklusima. Zbog teških životnih okolnosti ljudski vek je trajao tridesetak godina. Četrdesete su smatrane za starost. Kako smo napredovali od tada i promenili koncepte i fizičke oblike. Ophrva me neka zadovoljnost i lakoća postojanja, i kao svaka mlada žena, odoh na četvrti sprat Muzeja da se divim haljinama Cristiana Diora.
Sreda, 17. januar 2018. godine
Na poslu me dočekala vest o pljački juvelirnice do nas. U sred bela dana. U stvari, u vreme ručka. Dvojica maskiranih pljačkaša su ušetala, poprskala čoveka koji radi ljutim sprejom po licu, razbili vitrinu i odšetali niz ulicu. Svi kašljucaju naokolo jer miris spreja dopire i do nas. Policija kašljucajući uzima izjave. Uhvatili su ih na kamerama, ali su skroz maskirani. Ceo komšiluk se okupio i negoduje. Mi živimo u lepom i sigurnom kraju, kažem ja. Ekonomija nam je dobra, kaže komšija. Kako objasniti i ostati nedodirnut nasiljem koje koje se događa posvuda, čak i u ovom mnogo uređenijem sistemu ovde. Da li postoji nada da će ljudi postati svesniji i da se neće ubijati zarad politike, verskih ubeđenja, strasti, imovine? Možda nam je životni vek duži, ali nismo ništa uznapredovali.
Celo veče mi je neka knedla u grlu, i jedino što mi je pomoglo je dug razgovor sa M. o kući na obali Pacifika i talasima koji se lome o stene.
Četvrtak, 18. januar 2018. godine
Kad živiš u drugoj vremenskoj zoni od svoje porodice i prijatelja, veliki deo dana prođe u online i offline komunikciji. Moja jutra nikada nisu usamljena, jer poruke iz budućnosti uvek čekaju. To mi je kao neki paralelni svet naseljen bebama, surferima, roditeljima koji su postali bake i deke, zaljubljenim drugaricama, fitness guruima, psima, braćom sa novim biznis idejama, piscima, čuvarima nacionalnog blaga, direktorima kabineta i profesorima. Uz doručak i šolju čaja već kao da sam odgledala ceo serijal.
Petak, 19. januar 2018. godine
Danas sam imala slapove Nijagare ravno ispred ulaznih vrata u stan. Neko je na trećem spratu ostavio otvorenu slavinu u kadi i otišao. Voda je u probila po celoj vertikali zgrade i počela da puni hodnik i preti da uđe i u moj stan. Morala sam ručno da izbacujem dok nisu uspeli da zatvore ventil za vodu . Ovo mi je bila i lepa lekcija o nesolidarnosti. Samo smo ja i još jedna žena sa prizemlja sakupljale vodu. Ostali su se užasavali i zaobilazili nas komentarišući da ne treba da to radimo jer i ako nam uđe voda u stan imamo osiguranje. Ne razumem tu logiku. Bolje da pustim da nastane šteta nego da probam da je sprečim. Gde je tu i malo ljudske solidarnosti? A pitam se da li bi isto učinili da je voda bila ispred njihovog praga.
Opet je moj altriuizam, posebno ovonedeljnim događajima, poljuljan, ali ipak hoću da verujem da ljudska priroda može i treba biti bolja.
Subota, 20. januar 2018. godine
Čeka me joga celo jutro. Ili sam ja čekala jogu. Uglavnom našle smo se, i poradile na svemu što nas je mučilo cele nedelje. Ima taj jedan poseban osećaj kada dok vežbaš stoj na glavi ili samo mirno sediš ostaviš svaki trenutak iza sebe i sve ispred sebe. I postoji samo taj jedan jedini trenutak u kom jesi, i u kom si sada. A napolju još malo pa proleće.
Autorka voli da posmatra svet naopačke
