Nedelja, 9. septembar 2018. godine – I don’t walk in your shoes, imam kožu iz koje želim pobeći
Nedelja je dan kada se trudim da sačuvam sebe od često surove, a istovremeno neshvatljivo i neprihvatljivo glupe društvene zbilje, od buke i besa ulica, glavobolja posla, bankovnih izvoda i računa, neizbačenog smeća i neoprane robe. Uspešno se držim daleko od izvora uznemirenja. Uglavnom. Danas, manje uspešno. Do kraja dana slutim desiće se fijasko. Nemam mira, te proveravam vesti: Gazimestan, Milošević kao veliki lider, zapomaganje, proklinjanje, svađanje sa svima (ničim izazvano i sa onim netipičnim likovima za Gazimestan kao mesto radnje – Hrvatima; nešto kao uvođenje lika Medeje u „Antigonu”), nepristojno puta ponovljena reč JA (to verujem da je normalno jedino u ispovestima u crkvi)… kakofonija u glavi. Smisla nigde.
Svesna da bega više nema i da me je zbilja pobedila, pokušavam da se izvučem iz kože građanina ove zemlje (mi kažemo biti u nečijoj koži, ne obući nečije cipele, kao što predsednik kaže ili pak čita, loš prevod ključnih poruka napisanih na engleskom – Walk in my shoes), te hladne glave pokušam da sagledam šta je autor želeo da kaže.
I opet sam ne samo uznemirena, već i poražena. Svoj hleb već više od decenije zarađujem tako što savetujem šta, kada, i kako reći… i da se i ja ispovedim: to što ja radim je potpuno drugačije od ovoga što slušah danas… Uglavnom, piše u knjigama, i primerima dobre prakse: objasniti šta radiš, zašto nešto radiš… dati ilustraciju (načiniti razumljivim)… Toga u govoru predsednika nema, ali su primaoci poruke zadovoljni. Možda je vreme da samoj sebi dam otkaz. Sve sam pogrešno razumela.
Nedelja je dan kada se trudim da sačuvam sebe. Pokušaću to ponovo naredne.
Ponedeljak, 10. septembar 2018. godine – Moja varoš
Pančevo, prva je misao ovog jutra. Posle godina odlaganja, predajem punomoćja te pokrećem svoj razvod sa imovinom u Pančevu, te konačno i samim Gradom. Iako već deset godina nisam u Pančevu, i dalje mi je nelagodno reći da sam iz bilo kog drugog mesta do Pančeva, a i svaki analitičar Cambridge Analytics (CA) i Vize i dalje registruje neku Šaulu na pančevačkoj adresi. Manijakalno čita vesti; ponekad zahejtuje na društvenim mrežama, uporno otkazuje sve reklame i klikće na iksić na svakoj sponzorskoj ponudi, voli politiku, ali i modu i kućne ljubimce – moguća je skica mog profila CA analitičara.
No, doći ce uskoro dan kada ću zvanično povući svoje papire iz svoje Varoši. Jednom sam se bila vratila u Grad. Vratili su me dobri ljudi i energija za promenama. To je bilo vreme kada sam umela da verujem, verovala sam i napravili smo čudo. Bio je to moj Grad, moj Radio, naša BORBA i naša POBEDA.
Da li to čujem novi poziv?
Utorak, 11. septembar 2018. godine – Žena je ženi vuk, a moja je zemlja maćeha ženama koje u njoj žive
Jedna je žena danas u ulozi „opunomoćenog govornika Ministarstva rada” izgovorila nešto što i oni poslodavci koji su najviše zli od sve dece, ne bi smeli izgovoriti: žene se zapošljavaju da bi radile, ne da bi rađale. Nekom čudnom procenom, ovom temom počinju da se bave i oni najposlušniji mediji, jer ipak ne zaboravimo, to je tamo neka žena, ne ON (onaj s početka priče, čije ime nećemo napisati, ne iz straha, već radi uspostavljanja nebeske ravnoteže – i momci koji se zovu Vladimir, Viktor, Donald, Jaroslav, zaslužuju da im se imena izgovaraju često). Možda opet sebi mogu dati otkaz. Znam da nije pametno baviti se „ženskim temama”. Žene, a posebno naša utroba, izazivaju uvek veliku pozornost. Klizav teren, zagarantovano. Otkaz Šaula. Opet grešim. I ovo će Srbija progutati i spuštene glave dozvoliti sprovođenje još jednog zakona koji se sveti građanima.
Sreda, 12. septembar 2018. godine – Vreme
Postoje dani koji samo prođu.
Četvrtak, 13. septembar 2018. godine – Večernja škola
Kao neko rođen sredinom sedamdesetih godina, mnoge stvari u životu naučila sam kao malo matorija. Išla sam u večernju školu za bekpekerisanje, odsedanje po hostelima, putovanje evropskim prugama… O svetu sam više učila tako što sam slušala, no što sam ga mogla neposredno videti. Tako sam i kasnih osamdesetih slušala od svoje starije seke o veličanstvenom BITEF-u koji nam je, između ostalog, oduvek davao taj važni alibi, da i mi imamo prava da diskutujemo o savremenom teatru. Slušala sam i kako mi je seka pričala o NSK, Sestrama Scipion i velikom Živadinovu. I eto, danas je taj dan, nakon cca 18 godina, napokon ću videti delo ovog ekscentričnog Slovenca, poznatog ne samo po teatru, već i amaterskim astronautskim delima. Kažu da je zahvaljujući Živadinovu jedina kopija Sputnika živela godinama baš u Sloveniji.
Odgledah sat i deset minuta predstave kakvu sam baš zamišljala dok je seka pričala: ta tematika, ta estetika… upotrebom nacističkih simbola, razgolitićemo suštinu zla. I dobro, šta ćemo sada s tim? Sedim zbunjena u sali. Na BITEF-u smo. Znamo da nije nužan klasičan rasplet da bi predstava bila gotova… no ćutimo, dlanovi teško prilaze jedan drugome. Konačno aplauz, ili bar nešto što liči na to. Kao da te ruke traže put dug 18 godina da bi se našle i zapljeskale. Ili je Živadinov, svojom nekakvom vremenskom kapsulom uspeo da se vrati u kasne osamdesete, ili je pak sve vreme tamo. Ja sam opet u drugom vremenu.
Petak, 14. septembar 2018. godine – Vodi me na Jadransko more
More moje! Danas ti stižem. More je u mom životu ostala vlastita imenica za Jadransko more. Za svako drugo more, kažem koje je. Za Jadran je dovoljno reći more. Već izvesno vreme privatan život me vezuje za Dalmaciju. Dolazim joj često, tako da joj upoznajem dušu i kada nije pod svetlom bleštavog letnjeg sunca, kada nije pokorena koracima mahom nezainteresovanih vlasnika i vlasnica kroksica i japanki i kada je vetar zna tako oprati, da vas kamen odgurava hladnoćom koju zrači. Hirovita je ta Dalmacija. Moraš je voleti da bi te volela. Fair enough!
A ljubavi, znamo, plaši se veliki broj ljudi. Lako je mrzeti, nema straha od odbacivanja. Iz toga razloga ne mogu više slušati česte primedbe sunarodnika – neću u Hrvatsku, tamo nas ne vole. Idem u Grčku, gde nas vole! A da možda se zaigramo inverzijama – neću tamo, jer ih ne volim. Idem u Grčku jer volim te ljude. Slobodno umesto Srbi, napišite Hrvati. Ishod je isti. Ne kažem ništa, samo kažem.
Večeras, samo lepo, lepi miris, ukusi, samo ljubav. I dobro je. Ne kažem ništa, samo kažem.
Subota, 15. septembar 2018. godine – Mimikrije mora
Skriva mi se more danas. Isparenja mu stvaraju zastore i moram tragati za njim. More, gde si? Idem da te uhvatim. Ili ćeš pre ti mene? Hajmo se igrati.
Autorka je savetnica za komunikacije
Noseća fotografija: predstava „Odlio, Zatamnjenje, Oratorijum” (režija: Dragan Živadinov;
produkcija: Slovensko mladinsko gledališče, Centar za urbanu kulturu „Kino Šiška“, Ljubljana, Slovenija)
