Majušni kamen u rimskom moru

Marko Miletić
Objavljeno 16.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 9. septembar 2018. godine – Blag dan

Dan koji je stvoren za odmor. Ali ne i za Maltežane. Malteška nedelja je vrlo različita od one na koju sam navikao. Veoma religiozni, barem na prvi pogled, hrle ka crkvama kojih ima na pretek, da pronađu što bolju poziciju u drvenim klupama i odslušaju nedeljnu misu. Ali to je samo početak dana i predstavlja vrhunac licemerja koje praktikuju. Istog momenta kada se taj događaj završi, i kada su obavili svoju dužnost, odlaze u neki od pabova, restorana, kafića i tada slika postaje potpuno drugačija. Alkohol počinje da teče u rekama i sve što je lokalni sveštenik ispričao počinje polako da bledi dok skockane dame sa velikim dekolteima i mladići sa raskopčanim košuljama ispijaju šot za šotom. Moj posao je da ih napijem što je pre moguće i završim dan sa što više sačuvanih živaca. Ali ne i danas.

Danas se pretvaram da sam turista. Dva prijatelja, Stanko i Mrdak, odlučili su da svrate u posetu. Nisam ih video godinama. Odlazimo na plažu i tada zaboravljam sve malteške nedelje koje sam proživeo radeći u baru i osećam se kao da sam na moru. Lep osećaj, skoro zaboravljen.

Ponedeljak, 10. septembar 2018. godine – Blue Monday

Mamurluk. Postaje sve teži sa godinama. Odlazimo do Valete, glavnog grada ovog majušnog ostrva. Prelep srednjovekovni grad-tvrđava sa veoma bogatom istorijom. Pogled na Veliku Luku, jednu od najvećih prirodnih luka na svetu, ostavlja bez daha uvek i iznova. Ove godine Valeta je evropska prestonica kulture i zbog toga izgleda još lepše nego inače. Za razliku od dobrog dela ostatka ostrva, ovaj grad je uvek neverovatno čist.

Šetamo se uskim kaldrmisanim uličicama i dok moji prijatelji staju na svakom koraku da zabeleže momenat, ponovo se osećam kao turista. Proživljavam trenutke od pre više od šest godina kada sam stigao na ovaj kamen u sred Mediterana.

Maltežani su jako ponosna nacija i to se vidi na svakom koraku. Državna obeležja nalaze se na svakom mogućem mestu, iako su nezavisnost od Engleza dobili tek 1964. godine. Ipak, tog uticaja se nikada neće osloboditi i stariji Englezi koji imaju običaj da rasprodaju sve i da se dosele na Maltu da uživaju u nešto višeod 200 sunčanih dana godišnje, uvek će se ovde ponašati kao da nikada nisu ni odlazili.

Utorak, 11. septembar 2018. godine – Rakija

Krećem na aerodrom. Moja porodica, brat, snajka i njihovo dvoje dece odlaze na odmor u Srbiju. Brat nije video Pančevo osam godina. Mada nisam ni ja mnogo bolji, već šest godina izbegavam da se vratim. Ne zato što mi ne nedostaje, već zato što sam sa Srbijom raskrstio. Definitivno. Volim svoju zemlju, volim svoj grad, ali ne volim to što je moja zemlja postala. I pokušao sam da pobegnem na ovo ostrvo, ali Srbija me prati. Sećam se dana kada sam tek stigao kako sam bio oduševljen da popričam sa nekim na maternjem jeziku, sada s obzirom na to koliko nas ima u svakom kafiću, prodavnici, autobusu, pričam samo na engleskom. Ne želim da niko zna odakle sam, ali naravno to retko uspeva.

Istim avionom kojim porodica odlazi, dolazi još jedna drugarica iz Pančeva. Ema, tu je već treći put i jedva čekam da je vidim. Postoji pravilo na Malti kada dolaze naši ljudi, a to je da ne mogu da uđu u stan ako nisu poneli rakiju. I to je zlatno pravilo. Srećom, Ema uvek donese odličnu rakiju.

I tako i bi. Žuti nektar od šljive u litarskoj flaši od koka-kole nestao je brzinom svetlosti. Idemo na plažu da dođemo sebi. Jedini problem u ovo doba godine je da je voda već toliko topla da ne pruža skoro nikakvo osveženje. Nedostaje mi Dunav i Bela stena. Naša divna mutna reka nikad ne razočara u tom pogledu.

Sreda, 12. septembar 2018. godine – Produženi odmor

Poslednji dan mog skromnog odmora. Sutra se vraćam na posao. Za ovih nekoliko dana pokazao sam gostima osnove, sada mogu i sami da se snalaze. Njihovi utisci su približni mojima iz perioda kada sam ovde stigao. Postoji neka čudna energija na ovom ostrvu, koja neprimetno deluje i očarava svakog koji je na ovaj kamen kročio. Zato sam valjda i ostao ovde ovoliko dugo iako sam tada davno došao samo da odradim sezonu. Malta sa svojih 316 kvadratnih kilometara je dom ljudi iz celog sveta. Na jako malom prostoru žive i rade ljudi iz bukvalno svakog kutka naše planete. To je možda i najveća prednost ovog ostrva. Ljude koje sam upoznao i razna multikultoroška iskustva koja sam imao su neprocenjiva i verujem da nema mnogo mesta na svetu gde je to moguće na ovako malom prostoru. Studenti iz celog sveta dolaze ovde da uče engleski jezik koji je jedan od dva zvanična. Drugi je naravno malteški koji je mešavina arapskog, italijanskog i engleskog i jako je težak za nekog ko dolazi sa slovenskom podlogom. Skoro svi Maltežani pričaju i italijanski pored svoja dva jezika, a po svemu sudeći uskoro će propričati i srpski što je već počelo da se dešava u pojedinim slučajevima.

Stanko se priprema za odlazak kući i kreće na aerodrom. Nikako mu se ne ide i već se dogovaramo za neki sledeći susret. Ipak, sticajem okolnosti zbog havarije na aerodromu u Beogradu svi letovi za Srbiju su otkazani. Ostaje do subote. Odličan preokret.

Četvrtak 13. septembar 2018. godine – Veteran

Danas je užasno toplo. Više nego inače. Kada se na to doda vlažnost vazduha koja ne pada ispod 80 odsto, osećaj kao da ću se istopiti kao veštica iz „Čarobnjaka iz Oza” je vrlo prisutan. Treba mi pivo. Odlazim do irskog paba u kojem radim gde je srećom kolega podesio klime na -10. Barem tako deluje i neverovatno prija. On tek što je otvorio kafanu i nema nikog sem nas dvojice i jednog starijeg bračnog para koji sedi u uglu. Prvi gutljaj piva, velikog točenog, naravno, a pogotovo po ovakvom vremenu je baš ono što mi je potrebno. Stariji gospodin mi prilazi i predlaže da odigramo parti jubilijara. Ima 94 godine i kaže da je prethodnu partiju odigrao sa 85. Kroz priču shvatam da je Mr. Alan veteran iz Drugog svetskog rata i da je učestvovao u iskrcavanju u Normandiji. Kao neostvareni istoričar i neko kome taj period istorije posebno zanimljiv počinje da me podilazi jeza. Neprimetno sam ga pustio da pobedi i seo za njegov sto. Imao sam hiljadu i jedno pitanje za njega, a on je na dobar deo odgovorio sa neverovatnom emocijom. Delovalo je kao da kroz priču ponovo proživljava sve te užasne momente i u jednom trenutku kada je zaplakao, tu sam se slomio. Neverovatno je šta je sve čovek sposoban da preživi i da ostane toliko otvoren i svestan čak i u svojoj dubokoj starosti. Bila mi je čast i zadovoljstvo da upoznam takvu osobu. Rastali smo se uz po koju suzu i on mi je rekao da se vraća u oktobru na ostrvo i da će me posetiti na istom mestu. Sada mi treba nešto jače od piva. Par viskija pošto rakije već nema i onda spremanje na posao i vraćanje u realnost. Ali punog srca.

Petak 14. septembar 2018. godine – Još jedno pivo

Jako je teško ispratiti drugare koji su na odmoru i raditi u isto vreme bez posledica po jetru i zdrav san. A san mi je preko potreban. Danas ceo dan na poslu i posle nekih dva sata prevedenih u krevetu krećem u nove radne pobede. Nisam spreman za to, ali nemam mnogo izbora. Naravno, kako sam otvorio ušla mi je grupa od petnaestak Škota. Razmileli su se po pabu i uz ogromne količine alkohola, sve počinje da liči na početak jedne duge i teške smene.

Jedan sat posle ponoći i konačno sam slobodan. Kao i uvek vikendom, većina naših ljudi koji završe sa poslom se nalaze u već nekom od mnogobrojnih lokala koji rade duže. Moj izbor je skoro isključivo rege bar koji su otvorili prijatelji iz Srbije. Bez prethodnog dogovora, uvek u tim satima iza ponoći, to postaje zborno mesto za sve nas šljakere koji radimo u tom delu Malte. I tu vlada bratsvo i jedinstvo. Srbi, Makedonci, Bugari, Slovenci, Bosanci, Crnogorci pa i po koji Hrvat, svi su tu i svi pričaju na istom jeziku. Tenzije nema i tek tada sve ono što se dešavalo na Balkanu devedesetih pa i sada u nekim drugim oblicima, dobija na besmislu.

Sedam u kola sa Slobom, velikim prijateljem sa Malte, na još jednu partiju razgovora i još jedno pivo do kuće jer se taj ritual mora ispoštovati. I onda – koma.

Subota, 15. septembar 2018. godine – Groznica subotnje večeri

Vreme ja za kafu. Iako nisam neki ljubitelj iste, ponekad mi jako prija. Treba biti uvek umeren u svemu, nažalost ja sam samo umeren kada je kafa u pitanju. Ipak, odlazak do mora i sat vremena na suncu i mediteranskom povetarcu puni mi baterije. Stanko je otišao na aerodrom i definitivno završio ovu epizodu svoje malteške avanture. Ne brinem, a verujem ni on, jer će ih biti još. Malo sam ljubomoran na Emu i Mrdaka koji idu da se čvare na suncu. Neko mora i da radi. Ja ipak ovde živim. I lepo živim. Malta definitivno nije mesto gde može da se zaradi gomila novca, ali pruža osećaj sigurnosti koji Srbija odavno ne pruža. Divim se ljudima koji su ostali u toj našoj jadnoj i napaćenoj zemlji i koji se bore za sebe i svoje najbliže. Ja sa tim vetrenjačama ne mogu da se borim odavno. I zato sam ovde i zato se ne vraćam. O našoj politici i političarima ne razmišljam već šest godina i to je vrlo oslobađajuće iskustvo. Nikad neću zaboraviti odakle potičem, ali moje vreme za borbu je prošlo, a nažalost mladi danas mi ne ulivaju mnogo poverenja. I možda sam ja kukavica zato što sam pobegao, ali kako vreme prolazi sve mi se čini da će se ostvariti ono čega se svi plašimo, a to je da će Srba u Srbiji ostati taman toliko da stanu ispod jedne šljive.

Naslovna fotografija: sergey-ryzhkov.com

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)