Crveno – stani i upij!

Objavljeno 12.09.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Nedelja, 5. septembar 2021. godine

Dobro jutro, nedeljo! Želim da te rasteglim i ušuškam se u sporom ritmu. Dajem sebi luksuz spontanog ustajanja. Uživam jutarnju kafu uz redove Sensa magazina i donekle testiram strpljivost njuškice koja mi poguruje noge u šetnju. Ovih dana šetnje psa pomalo podsećaju na prelaženje nivoa u Super Mariu, jer su okolne ulice već neko vreme raskopane zbog uvođenja optičkih kablova. Fascinira me jedan deo ulice koji je zakrpljen toliko nemarno da liči na demonstraciju nečijeg nervnog rastrojstva, te ne mogu da se ne zapitam kako je nekim ljudima u redu da svesno za sobom ostave apsolutno ruglo i gore stanje nego pređašnje (da, moguće je). No, Brando i ja uspešno prevazilazimo sve nivoe, ali umesto nagrade na cilju ostaje samo misao da je novo ulično osvetljenje u Pančevu, izgleda, jedino rešenje da se bar uveče ne vidi u kakvu rupu nam se pretvara grad (očigledno bitnije od bezbednosti i primarne funkcije).

Nekad sam mrzela nedelju, a sad je više doživljavam i živim kao blag dan, završetak nekog mini ciklusa i pripremu za naredni. U tom ritmu današnje relaksiranje uveličavam odlaskom na piće sa Dunjom koja mi dolazi sa druge strane reke. Sedimo kraće nego što inače imamo običaj, ali uživam u svakom trenutku ove kvalitetne razmene. Pozivamo za sto sve velike i male promene koje su se zbile u prethodnih godinu i po dana… Zanimljivo je kako se one prepliću i ponekad vešto prikrivaju dok ne zagrebemo dublje i lociramo im početke.

Pandemija je neupitno promenila i menja i dalje naše živote iako, možda, više nismo konstantno svesni toga budući da živimo „novo normalno”. Sav strah, briga, neizvesnost, izolovanost na globalnom nivou podigli su otpornost bar u nekim segmentima, jer, hej pa svima nam je sada tako, a valjda će se nekad i završiti. Naučili smo da prihvatamo ono što je veće od nas, da živimo od danas do sutra, jer ne znamo koje granice će nam ucrtati i u kom trenutku. Naučili smo da se više gledamo u oči, jer nam maske prekrivaju pola lica… Naučili smo da učinimo svoj mikrosvet boljim u skladu sa trenutnim mogućnostima… Ipak, naučili smo i da budemo daleko, da dugo ne poljubimo i ne zagrlimo, da delimo ekran i naviknemo na distancu, koja je, nekad, čini mi se i dalje tu… Ne znam da li su nam se većinski smanjili kapaciteti da podnosimo bol, svoj, tuđi, globalni, jer nam je potreban bilans u krhkom mikrosvetu o kojem vodimo računa najbolje što umemo. Percepcija o vremenu kao da se promenila… Sve je brzo, intenzivno nabijeno i teško uhvatljivo. Odavno sve liči na epizodu Black Mirror-a, u kojoj treba da aktiviramo sve svoje zdrave kapacitete kako bismo režirali ono što želimo.

Puštam da se ovaj tok misli rastoči i umiri i prepuštam se spontanom odlaženju u park. Susret kratak ali pun radosti. Kad mi se Dunja (3) zaleti u zagrljaj… Sve stane. Negde sam pročitala da uvek treba pustiti decu da odluče kad žele da prekinu zagrljaj. Sad razumem… Ovo je bio divan, dugačak zagrljaj koji ne staje u reči i puni baterije na maksimum.

Ostatak dana provodim u društvu knjige.

Ponedeljak, 6. septembar 2021. godine

Dobro jutro! Jedan kran, molim, da me nekako digne iz kreveta. Neplanirano sam sinoć kasnije zaspala što rezultira ovakvim jutarnjim stanjem. Iako radim od devet, praktikujem ustajanje oko sedam, jer neizmerno cenim to vreme koje je samo moje. Tišina… Šminkanje uz prvu jutarnju kafu, dvadesetak minuta čitanja, doručak, tuš i, naravno, šetanja psa sa preponama. Retko odstupam od ove rutine, jer me ispunjava i opušta ovaj deo dana koji definišem unutrašnjim mirom. Nešto pre devet odlazim na posao gde narednih osam sati bivam u dečijoj energiji. Dovoljno je par genijalnih, dečijih konstatacija da dan poprimi potpuno drugačije boje.

Završeno radno vreme, ujedno i povratak u svet odraslih… Večito žongliranje između želja i mogućnosti koje staju u 24h. Inicijalno odlazim u nabavku namirnica, ali završavam u knjižari (logično, opet sam videla knjigu koju moram da posedujem), pa nakon toga kupovina namirnica izgleda tako što lomim noge dok kolica tandrču i provlače se kroz gužvu ljudi koji ovaj proces obavljaju normalnim tempom. Zanimljivo je da ja i kad ne žurim – žurim jako, što znaju svi koji su ikada šetali sa mnom i žalili se da ih preznojim bez ikakvog razloga, te je jasno da je to mnogo drastičnije kad zapravo upadnem u realnu žurbu. Elem, srećna sam što sve uspešno završavam u letu i stižem na vreme na Kangoo Jumps trening. U ovom klubu sam izbacila litre i litre znoja, stresa, neizrečenih emocija i „odskakala” mnoge životne izazove. Posle svakog treninga sam se osećala pet kila lakse, a ne pričam zapravo o kilogramima. Nedostaje mi ta nekadašnja posvećenost klubu i treniranju, ali rastrzana između dva posla, dve škole i ostalih propratnih događaja jednostavno fizički ne stižem na termine treninga onoliko koliko bih želela. Zato kad sam tu, prepuštam se sjajnoj energiji koja se umnožava svakim skokom u tim posebnim kengurskim cipelama i zahvalna sam mojoj drugarici Dušici što je ovom gradu omogućila spajanje zabave i rekreiranja, jer ko kaže da ta dva ne mogu da idu u istom paketu?!

Radni dan sa sobom vuče neuporedivo bržu i intenzivniju dinamiku, a tek će dostići svoj pun potencijal narednog meseca i početkom nove akademske godine… Zato ostatak večeri provodim u neobaveznoj priči sa porodicom do smirivanja uz knjigu pred spavanje.

Utorak, 7. septembar 2021. godine

Utorak je uvek duži dan. Radno startujem u devet, a završavam oko 20h. Sa odmora sam se vratila pre mesec dana i odmah upala u standardni, jak tempo. Subjektivni osećaj – kao da odmora nije ni bilo.

Ponekad se svi osetimo loše ako i na trenutak upadnemo u zamku onog što društvo nalaže kao neke nepisane imperative, što često obavi grubu selekciju na crno i belo, iako je istina da između postoji širok spektar boja, pregršt različitih životnih priča koje dovode do ovde i sada. Nismo svi odškolovali sve na vreme i započeli karijeru iz snova, nismo svi našli partnere sa kojima bismo se skrasili, nismo svi dobili decu do tridesete, nismo svi iznajmili/kupili stanove, ne idemo svi istim tempom. I to je u redu.

Danas mi je bilo potrebno da se prisetim toga. Menjam se. Osećam da više ne stajem u stare kalupe, a krivudav je put do novih.

Pred spavanje me okupiraju misli o novim poslovnim počecima što me dugo drži budnom.

Sreda, 8. septembar 2021. godine

Doživljavam jedan od bizarnijih, lucidnijih košmara ikada. Iskačem iz kreveta… 1:07h… Noć je još uvek mlada ali se ja opirem snu jer sam i dalje rastrojena od predstave svoje podsvesti. Od kad se školujem u psihoterapeutskoj edukaciji, posebnu pažnju posvećujem snovima, jer često daju kvalitetne smernice za dalji rad na sebi. Narednih sat vremena posvećujem analizi i osvešćivanju nekih strahova. I dalje potresena, latim se telefona i nalećem na predstojeći NTC seminar, te se prijavljujem za isti jer iz ove noći valja nešto dobro iznedriti. Jutarnju rutinu sprovodim u zombi izvedbi i unapred sebi rezervišem dremku posle posla, ne bih li se sastavila. Drže me misli o seminaru, budući da deo svoje psihoterapeutske prakse želim da posvetim radu sa decom i roditeljima. Na tom polju previše gorućih tema.

Četvrtak, 9. septembar 2021. godine

Pozdravljam jutarnju rutinu, spremna za dug radni dan.

Ovo je jedan od onih dana kada telefon zazvoni sto puta. Konstantna dostupnost i spamovi u grupnim chatovima su kradljivci mira, ali svakako nemam vremena za to dok pratim dinamiku dvogodišnjih bliznakinja, kojima sam dadilja prethodnih godinu i po dana. Iako je ovo posao koji radim u tranzitnom periodu života između dve profesije, ispunjena sam i zahvalna na svakom trenutku prisustva ove dečije radosti i njihovog upoznavanja sveta. Tu se malo i ja šlepam da nadoknadim nešto što nisam probala kao dete, pa sam tako danas imala priliku da puštam zmaja i kikoćem se sa mojim malim drugaricama.

U procepu od sat i po vremena do odlaska na drugi posao, razvozim mamu po gradu kako bi pozavršavala neke obaveze. Pošto sam od mame naučila da jedna žena može sve sama, neretko imam običaj da iz radnje nosim kese i u zubima (što se reflektuje i na neka druga životna polja), na potpuno nezadovoljstvo moje braće koja nas podstiču da budemo dame a ne magarice. Ipak, kad smo same često se prepustimo ovom ženskom, junačkom stilu.

Ceo dan je jurnjava i već vidim da knap stižem u sportski park da držim trening. Sve to me vrlo frustira, jer ne podnosim kašnjenje niti stizanje u poslednji čas. U tom toku misli i nervoze zaustavljam se na crveno i shvatam da sam presrećna za ovu priliku da na trenutak uživam u zalasku sunca i šarenom nebu. Uz to pevam pesmu iz sveg glasa, jer sluha nemam pa isključivo u kolima držim mini nastupe. Šareni zalasci su bensedini za mene i jedna sam od onih napornih vidi-nebo-osoba.

Zaustavljanja nikad nisu slučajna, nekad jednostavno treba da stanemo baš na tom mestu i da upijemo.

Petak, 10. septembar 2021. godine

Dobro jutro, omiljeni danu! Kod mene je petak u znaku porodične tradicije. Nakon posla, mama, tetka, sestra, sestričina i ja posećujemo baku.

Baša nam je stara i više ne može da živi sama, može se reći da nikad nije bila preterano optimistična, ali je uvek bila car. Kod baše se nekada pio „zabranjeni liker” i peglala kosa pred grad, pričalo o momcima i o politici. Sada je mnogo drugačije. Umesto toga svega, baši se raspoređuje kesa lekova za narednu nedelju i biva srećan ako joj se izmami neki osmeh. Baša možda od svojih staračkih muka deluje kao da zaboravlja koliko je bogata: Tri ćerke, pet unuka, tri praunuke. Retki to dožive, a pogotovo toliko prisne potomke koji zajedno idu kroz sve oscilacije života. Kad baši udahnemo malo pozitive u dan (koliko je spremna da primi) odlazimo u kafić gde nam se pridružuju još jedna mi tetka i teča (koji bašu posećuju drugim danom). Dakle, tri spojena stola u kafiću u slavskom maniru i još više generacija za istim.

Tako mi slavimo petak!

Nažalost, mama i ja danas preskačemo tradiciju jer imamo pozitivnog gimnazijalca.

Prisetiš se prvog postulata pandemije – planiraj ti, ali pitam se ja.

Subota, 11. septembar 2021. godine

Dobro jutro! Ako se po jutru dan poznaje onda očekujem da primitivizam i frustracije padaju s neba do večeri. Odlazak na pijacu i bitka za parking. Slika i prilika jednog neuređenog društva. Čekaš deset minuta u koloni za parking i uvek se pojavi neka neljudska tvorevina da zajebe sve i uleti na mesto, dok se istovremeno pojavljuju i oni koji bi doslovno prešli preko tebe da mogu. Saga traje pola sata i sve puca od nervoze, a ja samo želim da mama i ja kupimo zeleniše i tetošemo mezimče.

Kako su sva planirana druženja za vikend pala u vodu, bacam se na spremanje stana dok mama sprema gozbu da se bar ubijemo od hrane kad već ne možemo da drugarimo. Danas mi pristiže i drugi brat (košarkaš) kojeg nisam videla više od mesec dana i veliki je neizdrž do susreta. Neki bi rekli da imam poseban odnos s braćom, a ja bih rekla da je i posebniji od toga jer ne staje u reči. Dobija specijalan doček pod maskama, svi smo već iskusni a pre svega presrećni što je došao na dan. Aleksa unosi posebnu energiju i ideje zbog čega nikad nije dosadno, ponajmanje tiho i često uzrokuje moje glasno „jel’ može malo tiše dok radim nešto”. Koliko god me to nekad izluđuje, uvek mi mnogo nedostaje kad se vrati u grad u kojem trenutno juri loptu.

Ovaj dan je,uprkos okolnostima, ispunjen ljubavlju i smehom (doduše pod maskama).

Autorka je tehnolog, umetnica u duši, rekreativac u neobičnim cipelama, budući psiholog/psihoterapeut i neko ko ima ozbiljan problem da se upakuje u predviđen broj karaktera

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)