Nedelja, 24. april 2022. godine
Prognoza kaže da će biti najtopliji dan u godini do sada. Odlično, Uskrs je. Konačno neradan, a sunčan dan. Verujem prognozi samo kada kaže da će biti sunčano, ostalo me ne zanima.
Razmišljam da li da cedim celer ili da stavim kafu. Hvatam se za džezvu i ponovo povlađujem sebi, ovoga puta pod izgovorom da je praznik i ne „od ponedeljka ću”, nego „od utorka ću”.
Super dan za kafu na terasi. U jednoj od saksija gugutka je napravila gnezdo i leži na jajima. Iz nekog razloga, mama je oduševljena i baš se trudi da je tu ništa ne remeti. Hrani je čak, iako verujem da se ona super snalazi i bez nas. Ali dobro, i meni je nekako drago što je tu.
Čujem se sa Cecom, kaže bili su joj klinci da traže slatkiše. Čoveče, lepo je biti dete sada. Kad sam ja bila mala, meni nije dolazio zeka. Imao si ofarbana jaja u lukovini, eventualno sa sličicom i to je bilo sve. Zaostali uticaj komunizma valjda… pa ko je tada i znao za zeku dobro ga je skrivao, mada ja nisam poznavala baš nikog ko je tražio igračke i slatkiše po bašti.
Doručkujem sa mojima i razrađujemo plan renoviranja koje počinjemo nakon praznika. Mama se već nervira jer se danas ništa ne radi i ne zna šta će onda ceo dan. Tati je to sasvim OK.
Super su praznici. Viđaš se samo sa ljudima koje voliš i konačno svi imate vremena. Krećem kod Nikole i dan je totalno opušten, baš kako treba. U pola osam se nalazimo sa ekipom. Moje jaje je odmah puklo, a baš sam polagala velike nade u njega. Kvalitetno provedeno vreme kao i uvek sa njima. U nadi da ću danas leći ranije dočekala sam 2h posle ponoći, ali dobro, neradni je ponedeljak.
Ponedeljak, 25. april 2022. godine
Vozim ka Jabuci i upisujem još jedan plus prazniku – saobraćaja gotovo da nema. Usput razmišljam o tome koliko bi bilo lepo da imamo biciklističku stazu koja nas spaja sa gradom. Ja bih je sigurno koristila. Mislim da se čak i pominjala u nekom od predizbornih obećanja – ne znam kog ciklusa, verovatno svakog. Ali dobro, ipak je kanalizacija priopitet. Ha-ha! Baš volim ovaj sarkazam. Biće da je prioritet da se tik pred izbore uradi bilo šta… obično nešto od marginalnog značaja za zajednicu i pojedinaca i obavezno uz minimalno truda. Klasika.
Danas je ostalo da se vidim sa svima sa kojima juče nisam stigla. Malo do Cece i Dekija, pa se nalazim sa Dacom. Razmatramo važnost običnog pitanja „Kako si?”. Obično je odgovor na to pitanje „Pa, evo” ili „Ide nekako” ili bilo šta slično. Sa njom ne. Ona je jedna od osoba kojoj zaista i kažem kako sam. Pita jer ume da sluša i ne postavlja to pitanje reda radi. Nekada je to obično pitanje umelo do srži da me protrese, jer verovatno ni sebi nisam želela da priznam kako se osećam, ali sam naučila koliko je blagotvorno ogoliti se ponekad. Pred pravim ljudima, naravno. Imam ih par – bogata sam.
Konstatovale smo da smo obe baš dobro ovih dana. Amen to that!
Utorak, 26. april 2022. godine
Osećaj je kao da je neki regularni ponedeljak, ali ipak dan manje do vikenda tako da je malo lakše. Cedim celer, obećala sam sebi! Ne volim da radim stvari „jer to tako treba!” i „zdravo je to!”. Volim da eksperimentišem i utvrdim kako će to nešto da utiče na mene. Ako je taj celer tako dobar, hajde da vidimo kako će mene da radi. Isto je i sa svim drugim „popularnim” stvarima. Treniram jer se lepše osećam i psihički i fizički i ne, nemam sliku iz teretane na profilu. Autofagija mi je npr. baš legla. Osećala sam se odmorno, nisam bila naduvena, a ni gladna. Zaključak je da za mene radi posao. Keto može, ali na kraći period i sa tačno određenim ciljem.
Meni je ukus celera skroz OK. Dodam đumbir, cimet i sl. i bude baš lepo.
Klasičan radni dan prolazi uz komp. Pišem i master rad, ali to ću kasnije, moram da se proteglim. Krećem do mame na kafu. Baba je dementna, pa se mama i tetka smenjuju u čuvanju, a danas je mamin dan. Ko nije upućen u to šta je demencija može da pogleda neki od skorašnjih klipova Džoa Bajdena, po mojoj proceni, to je ta dijagnoza, samo što je baka imala sreće pa ima nas da je ne pustimo da sedi ispred dugmeta za započinjanje nuklearnog rata. Prepoznaje nas, to je dobro. Seća se svega što je bilo pre 30 i više godina, ali šta je bilo pre pet minuta, nedelju, dve, dva meseca ne.
U povratku svraćam do Bojana da odnesem lale i da mu ispričam šta sve ima novo.
Vraćam se kući da kuckam za master. Stigla sam do nekog dela koji mi je baš mučan, ali naučila sam već, kad nestane motivacije tada nastupa disciplina. Naučila – u teoriji. Ostavljam za sutra. Prokrastinacija, moj dobar drugar.
Sreda, 27. april 2022. godine
Budim se prehlađena. Razočarana sam u celer jer nije podržao moj imuni sistem, a opet i pomalo ljuta na sebe i svoju nedoslednost za vreme praznika. Daću mu drugu šansu – cedim sok.
Dan protiče prilično naporno, baš me je slomilo. Kuckam na kompu, brišem suze, kuvam čajeve i tako u krug.
Danas sam opet ostavila cigare. Mislim da je ova agonije borbe za dah bila presudna u današnjoj odluci. To je inače jedini porok koji imam i jedna jako zeznuta stvar. Mozak te laže da ti je cigareta nagrada. Nešto kao pri dresuri pasa. I ti navikneš na to, stvoriš neuronske veze u mozgu koje ti to potvrđuju. Sad je bitno prekinuti te veze i stvoriti nove, a za njihovo uspostavljanje je potrebno vreme. Kažu da je za stvaranje bilo kakve navike potrebno da prođe bar 21 dan – ne znam da li se to odnosi i na ovaj oblik zavisnosti, a svakako nikad nisam toliko izdržala da bih uopšte i saznala.
Dobri, stari fervex malo olakšava situaciju i garantuje mi REM fazu sna za večeras.
Četvrtak, 28. april 2022. godine
Jedva otvaram oči i razmišljam kakve to supstance stavljaju u ova praškasta rešenja za prehlade. O tome je možda trebalo da mislim pre nego da to i popijem, ali tako mi i treba kad sam poklekla pred instant rešenjima koja su nam nekako uvek nadomak ruke. Instant kafa, instant lek, instant ljubav, instant brak, instant lova… Kao oni slogani „Brzo i lako!”. Bojim se da je sve, samo malo kasnije shvatiš da ipak nije lako.
Malo mi je bolje, ali sam u dilemi da li od celera ili od fervexa?! Kako god, posao mora da se obavi. Ili treba da se obavi? Jer kao… ništa se ne mora. Uf, ne idu mi te smicalice popularne psihologije.
Danas sam sve odradila traljavo, ali sam rešila da to oprostim sebi. Ukapirala sam da kad zauzmem taj stav – da je OK da ne budem uvek u najboljem izdanju, bude mi zaista lakše. Posao i jeste da se ponekad prosto odradi. Ono što mene uvek zezne su očekivanja, najpre od sebe. Od drugih sam odavno prestala da bilo šta očekujem. Ako ne očekujes nećeš ni da se razočaraš – jednostavno je. Ako već ne mogu tako, onda ću bar da smanjim lestvicu očekivanja i utišam perfekcionistu u sebi.
Petak, 29. april 2022. godine
Iz nekog razloga budim se u praskozorje. Ta reč mi je oduvek bila smešna, a čula sam da je skoro proglašena za najlepšu srpsku reč na konkursu Društva za srpski jezik i književnost, ako se ne varam. Reč smešna, ali deo dana omiljeni. To rano jutro i kasna noć. Sećam se da sam obožavala da učim noću dok sam studirala jer je sve tako tiho i mirno, niko te ne traži, niko ti ne smeta. Dočekaš svitanje, pa na spavanje. Za bioritam (fizički, intelektualni i emocionalni) ubitačno, ali šta zna mladost.
Samo dan do vikenda. I to ne bilo kakvog, već produženog. Celer ovoga puta mešam sa zelenom jabukom, a kafa ide tek petnaestak minuta posle. Doručak kad se setim. Znam, loš mi je sistem, ali Bože moj, meni radi.
Danas sam skoro kao nova. Krećem do grada i na odlasku sa pumpe mi opet kroz glavu prolazi misao o biciklističkoj stazi. Ili to ili da više petkom ne sipam gorivo, jer ovo sa cenama zaista prestaje da bude zabavno. Kao, biće mi lakše da sipam npr. u nedelju kad već naviknem na ideju da je benzin otišao za još sedam RSD gore… Razmišljam koliko će sve te stvari koje su počele od izbijanja rata u Ukrajini i u kojoj sve meri uticati na nas u narednim godinama. Baš sinoć uz Slagalicu (za tatu i mene ooozbiljno takmičenje), komentarišem sa tatom koliko je u zaostatku i eventualnom gubitku zbog zabrane izvoza žitarica. Nema kome da proda jer otkupljivači ne otkupljuju zato što ne mogu da izvezu. Zabrana izvoza!! Ej, pa to nikad nije bilo!
Sve sam obaveze za danas završila baš brzo, stigla sam čak i sve mejlove da pošaljem pre praznika i sve što ostaje za danas je da iskucam par stranica za master i da se čujem sa par ljudi. Krećem do grada pa će se ili gledati Peaky Blinders-i, čiju novu sezonu nikako da stignem da pogledam ili izaći malo, iako mi je u poslednje vreme to sve ređa opcija osim ako sadržaj izlaska nije onako – baš za moju dušu.
Subota, 30. april 2022. godine
Prvi dan produženog vikenda. Ponovo ustajem ranije i to mi ne pada teško jer je već prešlo u naviku. Sad i kad baš hoću dobro da se naspavam ustanem najkasnije u 9h. Stavljam vodu za kafu, uključujem sokovnik.
Pakovanje nešto malo stvari, pijaca i krećemo u Pesak. Baš je blizu, a nisam bila tamo od kad sam bila klinka. Usput komentarišemo Ilona Maska, jod iz Minaqua-e i dugoročne, pametne investicije najbogatijih ljudi na svetu. Mi smo došli malo ranije, a ostatak ekipe dolazi po podne.
Volim bilo kakvo povezivanje sa prirodom, mislim da tu najbrže ohladim glavu. Nekad je za to dovoljna samo šetnja, a idealno je kada neki praznik omogući par slobodnih dana za beg, pa makar to bio i Prvi maj koji, kako stoje prava radnika danas, nisam sigurna da imamo baš zašto da proslavljamo.
Drugi deo dana prolazi uz kafu, muziku, smenu sunca i oblaka, izležavanju. Raspravljamo da li je moguće živeti „ovako” – otići negde u prirodu, ali ne tako blizu grada i napraviti samodovoljan sistem, ceo mali zatvoreni krug. Proizvoditi ono što ti treba, ali baš sve, prodavati ono što je višak i vratiti se prirodi kao glavna ideja. Znamo da može, tako se živelo ranije, ali da li bismo MI to mogli?! Mislim da da! Pitanje je samo potreba. Šta je ono što bi nama bilo dovoljno i bez čega bismo sve to mogli. Za vreme pandemije mi je postalo jasno da je komfor samo ono što sebi tako predstaviš i da se bez mnogih stvari može. Neka je samo zemljište pogodno za sadnju celera – meni dovoljno.
Autorka je diplomirani politikolog, ljubitelj lika i dela Jovana Memedovića i večiti tatin duelista u Slagalici