Nedelja, 16. maj 2021. godine – Zondag in Nederland
Budim se oko šest, ali nedelja je, dan kada spavam koliko želim pa tako nastavljam do devet. Nakon završenih ispita, biram da sve ostale obaveze ostavim za naredne dane umesto da ih završim danas. Za doručak nedeljom kada smo svi zajedno kod kuće, uglavnom jedemo kajganu. Seckam paprike, luk, slaninu, sir, pečurke, dodajem bosiljak, origano, so i dobijam savršenu kombinaciju ukusa. Prognoza najavljuje sunčano vreme, mada u Holandiji ni prognoza ne može da izađe na kraj sa ovdašnjom klimom.
Ostatak jutra sam preležala, baš kako i dolikuje nedeljom. Ubrzo sam se obukla i sredila kako bih prošetala Dodrechtom. Tik što sam se obula, zaustavila me je tetka, nismo obavile kupovinu namirnica prošlih dana te je sad to došlo na red. Otišle smo u tri marketa – Aldi, Lidl i Jumbo. Svi su slični, ali u svakom imamo neki proizvod koji tu kupujemo. Svakako da u Lidlu nisam zaobišla deo sa pecivom, izabrala sam krofne sa čokoladom, lisnato testo sa cimetom i šećerom i kroasane sa kačkavaljem. Kada uporedim cene hrane u Holandiji i Srbiji, prilično su slične. Otprilike za nas petoro na mesečnom nivou izdvoji se između 300 i 400e. Nikad ne mogu da ostanem ravnodušna na činjenicu da sa popustima namirnice su ovde i jeftinije, a da ne govorim tek o odeći. Popusti su zaista popusti, čak i bez popusta sve je jeftinije.
Po povratku ipak odlazim do centra. Dodrecht je jedinstven iz više razloga, okružen je vodom što bi značilo da je grad na ostrvu i predstavlja jedan od najstarijih gradova Holandije, a prošle godine proslavio je 800 godina od osnivanja. Neizbežno je zavoleti ovaj grad, prilično miran i uglavnom za porodice, Dodrecht ima divnu arhitekturu, stare očuvane kuće, nacionalni park i mnogo zelenih površina i upravo to ga čini skrivenim draguljem Holandije. Kada sam prvi put dolazila u Holandiju, jedini gradovi za koje sam znala su Amsterdam i Roterdam, no, vrlo brzo sam shvatila da Holandija ima mnogo toga da ponudi.
Za kraj dana, počastila sam se vrućim pomfritom, a potom i gumenim bombonama od kajsije, mojim omiljenim. Nisam ni primetila kako me je dan prevario, pola deset uveče je, a Sunce još uvek nije zašlo. Spavaj Andrea, sutra je uzbudljiv dan.
Ponedeljak, 17. maj 2021. godine – Lice u lice sa fakultetom
Noć još nije završila svoju smenu, a u 3:30 moja je počela. Ubrzo sedam na bicikl i uživam na praznom putu i u vožnji bez ruku, ne moram da brinem o saobraćaju niti semaforima koji noću ne rade. U magacinu novine su spremne za deljenje. Dakle, to je moje trenutno zanimanje. A u tome, moji verni saputnici su električni bicikl, radio i kiša kao neizostavan deo svakodnevice u Holandiji. Verovatno preterujem, to se samo javlja moja iznenađenost zbog činjenice da su oblaci mnogo ljuti ovog maja.
No, iako kišan, još uvek je nasmejan ponedeljak, jer danas odlazim na fakultet posle nekoliko meseci. O da, neverovatna mi je činjenica da studiram već devet meseci, a da sam svega desetak puta bila na fakultetu. Hvatam voz od Dordrechta za Bredu i još uvek se navikavam da putujem vozom, a ne busom, kao što inače praktikujem u Srbiji. Voz dobija sve preporuke za one koji ne mogu da izađu na kraj sa svojim nogama u autobusu. Hodajući do odredišta, razmišljam kako je Breda trebalo da bude grad u kom prepoznajem svaki kutak, ali ipak znam samo put do centra i faksa. Međutim, Dordrecht je već učinio svoje da me osvoji i Breda je izgubila svoju trku.
Iznova i iznova bivam zadivljena izgledom i utiskom koji mi ostavi dizajn i arhitektura tri fakultetske zgrade, a u jednoj je i katedra za turizam i moj smer – menadžment u turizmu. Prvo mesto ću prepustiti starom manastiru sa kapelom koji je preuređen i koristi se za ceremonije diplomiranja studenata ili slične događaje. Iako uz maske i distancu, dan sam provela sa kolegama iz razreda na kampusu i tako učinila jedan ponedeljak neobičnim.
Utorak, 18. maj 2021. godine – Put za sredu
„Danas je utorak, mali dan, autsajder, ničije vreme, čekaonica za one koji su krenuli u sredu i dalje.” – Duško Radović
Danas je utorak za mene upravo to, ali ipak mu se radujem. Zahvalna sam mu što smo kiša i ja izbegle susret ovog jutra na poslu. Iako je maj, jutra su još uvek hladna u Holandiji, noću je temperatura na klackalici između pet i deset stepeni, dok u toku dana raste do 16 stepeni. Često se iznenadim kad ugledam neke Holanđane kako šetaju u majici kratkih rukava ili nose sandale, dok ih ja posmatram iz udobnosti prolećnog kaputa. Nazire li se to proleće iza reči? I te kako. Postoji li neko ko ne zanemi od lepote, mirisa i boja ovog godišnjeg doba? O ne, upravo sam shvatila da sam poželela da nije proleće, a sve zbog alergije zbog koje moje oči i kažiprst postanu najbolji prijatelji i oboje kožu u crveno. Svakako, pored energije proleća, to su zanemarljivi momenti.
Nakon časa španskog, odlazim po Noela u školu. Oni, Dordrecht i Holandija moj su drugi dom, a kad kažem oni mislim na tetku, njenu porodicu sa kojom živim ovde i brata u obližnjem gradu. Vreme je za pravljenje ručka. Holanđani ne posvećuju mnogo vremena kuvanju, nema dana potrošenog u procesu pravljenja sarmi, kao što je to slučaj kod nas. Često se uzima već skuvano zrno pasulja ili graška. Nakon luka, aleve paprike, graška, šargarepe, pirinča, belog mesa, bosiljka i peršuna dodajem kokosovo mleko u čorbu. Da, upravo to! Pre nego li sam probala takvu mešavinu, okarakterisala sam je kao suludu kombinaciju sa ocenom 0. Međutim, činjenica da u luk, karfiol i gore pomenutu čorbu stavljam kokosovo mleko, govori koliko sam se prevarila.
Ritam dana nastavljam odlaskom, ovog puta, po Ester u školu. Volim decu, stoga i uživam u vremenu provedenom sa njima. Gnjavimo Hamija, našeg hrčka. Zapravo, ja se bojim tih glodara, za mene su to male zveri koje nameravaju da me pojedu kao što grizu sve što dođe do njih. Elem, Hami i ja smo pronašli zajednički jezik do tog nivoa, da je spavao kod mene u krilu.
Sreda se najavljuje, pa se tako i ja odjavljujem. Serija Zlatni dani moja je priča za laku noć ovih dana. Život jedne porodice prikazan kroz komediju. Ovo nije jedna od serija koja se gleda u jednom dahu, već ona za uspavljivanje. Savršeno za opuštanje, zar ne?
Sreda, 19. maj 2021. godine – Prelaženje preko grbe
Zvuk radija polako nestaje kako prilazim ulici punoj drveća, to se ptice dogovaraju koje će pesme ovoga jutra otpevati i prirediti nastup prolaznicima. Sve je isto kao i prethodnog dana, izuzev činjenice da sam polomila prednje svetlo na biciklu koji koristim za rad, a nije moj. Ups. Ideja da dremnem pre današnjih časova pojurila me da brže stignem kući. Naravno, ta dremka je trajala duže nego željeno. Probudih se uzemirena osećajem da iz drugog puta započinjem dan. Brže-bolje pohitala sam da podignem roletne da vidim da li je Sunce tu.
Dnevni red nalaže pripremu za čas španskog i čas o menjanju destinacije, no ne uzbuđujem se previše s obzirom na to da je tek prva nedelja bloka. Za mene, semestri su nevažni, blokovi od šest nedelja diktiraju ritam aktivnosti i učenja. Pre dolaska u Holandiju bila sam pripremljena na kolokvijume, više rokova i kako to već funkcioniše u Srbiji, međutim, ovde je malo drugačije. Oba semestra čine tri bloka od šest nedelja. Pet nedelja se održavaju časovi i uči se, a šesta je nedelja ispita. Taj sistem, od nedelje do nedelje, neopisivo ubrzava vreme, ali sam sigurna da meni odgovara.
Nakon časova, dok kiša još nije stupila na scenu, gledam satnicu za brod do Kinderdijka. Biciklom odlazim do stanice i čekam Waterbus. Brod, iako znatno sporiji nego voz, odličan je za odlazak na izlete ili klasičnu vožnju, mada ga Holanđani zaista koriste kao autobus u svakodnevici. Presedam na drugi brodić i sveukupno za manje od sat vremena stižem na odredište. Kinderdijk je selo poznatno po vetrenjačama iz 18. veka. Nedaleko od stanice, počinje staza i već dolazim do istorijskih džinova koji su svuda oko mene i gutaju me svojim pogledom. Ulaz u pojedine vetrenjače koje su sada muzeji, zabranjen je zbog virusa, ali posmatranje svakako da nije. Tu je samo jedna široka staza koja vodi pravo i okružena je vodom, a do svake vetrenjače dolazi se prelaskom mostića. Najednom, vetar je počeo da tuče sa svih strana, govoreći mi tako da sam se dovoljno zadržala. Vraćam se u zagrljaj krevetu, spremna da udahnem četvrtak.
Četvrtak, 20. maj 2021. godine – Dišem četvrtak
Gmižem od kuće do kuće uveravajući se da sam ubacila dobre novine u svako sanduče. Aman, zašto ljudi čitaju novine? Zašto je šest različitih u ponudi, a svuda isto piše. Molim?! Započeli su radove u najvećoj ulici reona u kom radim, divno, sad moram da gubim vreme izvlačeći bicikl kad upadne u pesak. Naravno, kao i svakog jutra, uz mene je Hit FM radio, čekam tačno šest sati kako bih čula nove viceve i igru Ovo ili ono. Razočarana sam dužinom tog programa koji traje čitava tri minuta. Slušajući ih svako jutro shvatila sam da pored istih pesama puštaju i isto izlaganje voditelja po neki put. Zašto mi kvare jutra? Čujem grmljavinu, osećam kako mi je kiša sve bliža. Na nebu, a i na mom licu roje se senke.
Pravim čaj od domaće nane da oteram senke i kao navučena, pijem ga više puta dnevno. Moram napomenuti da je to bakina nana iz Srbije, s ljubavlju brana i sušena za ljubitelje istog iliti mene. Ne odolevam, na prvi pogled, zdravom keksiću od ovsenih pahuljica, za koji kada pročitate deklaraciju shvatite koliko štetnih sastojaka sadrži. Ubrzo budim brata i sestru, spremamo se, doručkujemo i pravac škola. Pričala sam na viberu sa sestrama, sestrićem i mamom. Znaju li ljudi koliko je lepo biti tetka? Za mene, ta uloga melem je za dušu. Shvatam da je prepodne već proletelo i jurim ka školi da me Noel ne bi čekao. Puštam mu čuvene italijanske numere „Felicita”i „L’Italiano” i nije kao da razumemo nešto, ali zasigurno je gušt slušati ih. Potom menjam ploču i puštam etno pesmeu koje se umešao sentiment spreman da mi uzdrma emocije.
Ručak od juče i prekjuče je u frižideru spreman da ga pojedemo pre nego što nas alarmira da mu je isteklo vreme. Tu je i kolač od jabuke i cimeta koji su donele komšije. Tako se odvio ostatak dana, mirno, uz koju pročitanu stranicu knjige Fokusiranost Danijela Golemana i vremena provedenog na telefonu.
Petak, 21. maj 2021. godine – Šokovi
Jesam li već pomenula koliko je vreme promenljivo u Holandiji? Ovog jutra me iza vrata dočekuje magla. Sinoć sam opet zaglavila do kasno, u glavi brojim ulice koje su preostale za podelu novina i radujem se toplom čaju od nane. Čudno mi je da ne nosim ranac više na poslu, a koristio mi je samo za nošenje obrasca o dozvoli za rad tokom policijskog časa. Četiri meseca bili smo pod ključem, svakog dana od 21 do 4:30 časova. Mislim da su kafići i restorani izvukli najdeblji kraj, zatvoreni od oktobra do maja. Čak i sad nemaju puno radno vreme, otvoreni su od 12 do 18 časova i rezervacije gostiju su obavezne. Tu je i period kada su radili samo prehrambene prodavnice i apoteke, a onda je nastupio privatan šoping po rezervaciji. Po sistemu, zoveš ili na stranici zakažeš dostupno vreme i ceo H&M skoro je samo tvoj na 20 minuta.
Nema časova danas, a preskočiću i učenje. Ovog puta, umesto čaja pijem kafu. Retko pijem kafu, ali otkako sam kupila mleko u prahu pravim je svaki drugi dan. Uživam sedeći u zastakljenoj terasi, kiša pada, ali je staklo sprečava da me okupa kao što joj je to običaj prethodnih dana. Nije dugo prošlo od opuštanja, a već su svi ukućani stigli. Čujem, stižu nam gosti za koji sat. Uglavnom izbegavam goste koji dođu, bude mi dosadno, a i razgovor se odvija na holandskom. Još uvek nisam počela sa aktivnim učenjem holandskog, iako me gomila materijala doziva sa polica. Smatram i ovo malo znanja uspešnim, dovoljno mi je da se sporazumem u prodavnici. Zapravo sam najviše naučila od sestre i brata, često sklope rečenicu koristeći srpski, mađarski i holandski, pa sam tako počela i ja u sebi u pokušaju da sklopim rečenicu na holandskom.
Stigoše gosti, Korina i Henk, a ipak sam i ja sela sa njima.Uz pomoć tetke u ulozi prevodica, dotakli smo se nekih razlika između naših kultura. Kada ste na rođendanu običaj je da se prvo posluži torta, a potom grickalice ili pripremljena hrana ukoliko je ima. Ali ono što mi je neprihvatljivo je da goste samo jednom ponude pićem ili parčem torte, dakle ukoliko odbijem najbolja opcija mi je da u toaletu popijem vodu sa česme haha! Potom je usledilo nešto još neverovatnije, ukoliko ste kod nekoga između 17 i 18 časova, vreme kada Holanđani večeraju, bez problema oni će ustati i reći da je njihovo vreme večere i da možete da idete kući, no ima i situacija kada gosti čekaju na kauču dok domaćini završe večeru. Izbečila sam se, govoreći kako je meni to vrlo nepristojno ponašanje. Moj stav je – ili ću sačekati da gosti odu, ili ću pozvati i njih da se pridruže da jedemo zajedno. Nekoliko nedelja ranije pozvala sam par prijateljica sa fakulteta na večeru i po završetku, rekle su mi da slobodno pošaljem račun kako bismo podelile troškove i smatram da je to u redu ukoliko smo se prethodno dogovorile, ali ne i kada sam ih ja pozvala. Naravno, tako sam shvatila da je potrebno da ponesem novac kada idem kod nekog na večeru i da se kod njih to podrazumeva. Bilo mi je čudno kako oni u svemu tome ne vide ništa nekulturno. Naposletku, shvatam da su to dve različite percepcije, tradicije i kulture, a ja svakako preferiram srpsku.
Glavobolja i paracetamol koji ne deluje poterali su me ranije u krevet. Sutra je dan u nedelji koji istovremeno volim i najmanje i najviše.
Subota, 22. maj 2021. godine – Vino na usnama
Kijamet je napolju, a ništa drugo nisam ni očekivala, shvatila sam da maj nema nameru da pokaže svoje pravo lice. Krećem ranije na posao, subotom se dodaju magazini u novine, a i radim još jedan reon. Nisam zaboravila slušalice koje su moji saveznici tokom sat vremena u magacinu, koliko mi je potrebno da sve pripremim i krenem. Kiša me je sve vreme pratila i dobro me okupala.
Dok sam stigla kući, plan za danas već je bio ugovoren – odlazak u Ikeu i nekoliko second hand prodavnica. Već neko vreme želim da kupim neke biljčice za sobu, iako ne znam mnogo o negovanju njih. Odabrala sam dve različite vrste kaktusa i fikus, uz to sam uklopila i tri saksije različitih boja i oblika. Daće savršenu svežinu prostoru. U prodavnici polovnih stvari može se opremiti cela kuća, kao i po običaju razgledam i razmatram kupovinu predmeta koji mi uopšte nisu potrebni, pronašla sam prelepe čase za vino, šampanjac, pivo, mikrofon, radio, stolicu za radni sto, ma celu platu bih mogla da potrošim. Ono što sam na kraju kupila jeste hrpa odeće, minijaturne stubove Akropolja i egipatsku piramidu.
Pronašla sam mesto za biljke, samo se nadam da ih nisam previše zalila. Vreme je za moju subotu, sipam hladno belo vino i uzimam malo čipsa sa biberom, ali kad malo bolje razmislim, bolje da uzmem celo pakovanje. Treba nadoknaditi propuštene epizode serije. Sutra me ne zove. O, Suboto, volim te!
Autorka je devetnaestogodišnja studentkinja turizma u Holandiji iz Pančeva, željna novih avantura i upoznavanja drugih kultura kao i predstavljanja svoje
