Između dva kontinenta i tri države

Mihaela Avramesku
Objavljeno 19.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nedelja, 12. januar 2020. godine

Nedelja je u delu sveta gde ja trenutno živim radni dan. U islamu bi petak mogao da se poredi sa našom nedeljom, dan za odmor i porodicu. No, ni petak ni nedelja ne znače puno u poslu kojim se bavim te mi ova nedelja prolazi u pripremama za let na kojem radim narednog dana.

Odlazim sa drugaricom na ručak u jedan od restorana u centru Rijada, grada u kojem živim već godinu dana. Italijanski restoran sa osobljem iz Italije, Indije, Filipina… Zaključujemo da je veliki broj stranaca iz raznih delova sveta došao ovde, na Bliski istok „trbuhom za kruhom”, kako bismo mi to rekli. Moja drugarica i ujedno koleginica je takođe iz Srbije i iako imam puno prijatelja iz različitih nacionalnih zajednica ipak su oni najbliži iz Srbije čak i ovde daleko od kuće. Nakon ručka nastavljamo ka jednom od brojnih tržnih centara koji su ovde glavno mesto okupljanja. Muzika se čuje svuda i prisutni su svi svetski brendovi kao i velika gužva u radnjama, da bismo kupile kafu moramo da čekamo u redu. Većina žena i dalje nosi nikab, tojest, tkaninu koja prekriva lice. Ukoliko ne nose nikab, makar hidžab ili marama koja prekriva kosu. Mi smo među retkima koje nose farmerke i jakne. Iako ovde vlada pustinjska klima s veoma toplim letima, u ovom delu godine temperatura može biti i samo pet stepeni. Sloboda izbora garderobe, sve dok je ona konzervativna, kao i muzika na javnim mestima, bioskopi i kafići su nešto novo u Saudijskoj Arabiji, kako je sve to tek od skoro dozvoljeno u državi koja se dugo strogo pridržavala šerijatskih zakona i pravila. Nakon što smo se vratile u kompaund, što je rezidencijalna zona gde mi stranci ovde živimo, odlazim na spavanje rano jer ustajem rano i treba biti odmoran i spreman za dugačak let.

Ponedeljak, 13. januar 2020. godine

Ustajem rano ujutru da bih proverila da li sam spakovala sve što mi je potrebno za jednodnevni boravak u Indiji. Pakovanje kofera mi je već postalo rutina, te ne oduzima puno vremena. Uniforma, malo šminke i spremna sam tačno za vreme polaska kombija koji me vozi sa ostatkom posade od kompaunda do aerodroma. Nakon svih potrebnih priprema i ukrcavanja putnika konačno smo spremni za let. Indijci su uvek prijatni putnici i zadovoljstvo je leteti sa njima. Nakon sletanja u Delhi i svih neophodnih procedura i provera na aerodromu, krećemo kombijem put hotela. Tokom puta koji je dugačak zbog očekivane gužve u saobraćaju razgovaramo o pojedinostima koje su se desile na letu, kao i šta bismo mogli da poboljšamo na narednom letu. Osećam se prilično umorno te bih želela da odspavam, navlačim zavese na prozor kombija međutim vozač me obaveštava da od skoro, zbog sigurnosnih procedura nije dozvoljeno imati zavese ili zamračen prozor na vozilu. Uvek je prijatno vratiti se u živopisni Delhi, grad u kojem sam imala priliku da boravim pre par godina kao deo studentskog projekta. Hotelsko osoblje je veoma ljubazno, a ono što je posadi na letu najbitnije, kreveti su udobni. Odlučujem ipak da pre spavanja vidim stare prijatelje te se nalazimo u obližjem restoranu indijske kihinje. Začinjena i ljuta hrana, baš kao što volim. Nakon večere odlazim rano na spavanje jer me sutradan čeka let nazad.

Utorak, 14. januar 2020. godine

Ustajem ranije kako bih doručkovala sa svojim kolegama i nastavljam dalje u obilazak grada. Želela sam da ponovo odem u hram sik religije koji sam posetila pre par godina i koji mi je ostao u veoma lepom sećanju. Čar putovanja jeste u otkrivanju lokalnih običaja, religije, hrane… Nemam puno vremena , kao i obično u ovom poslu sve se brzo odvija te moram nazad u hotel kako bih se pripremila za let. Airbus 330 je avion srednje veličine sa kapacitetom do 335 putnika, a ovog puta su gotovo sva sedišta popunjena te to znači malo odmora za mene. Nakon gotovo pet sati leta slećemo u Rijad i drago mi je jer mi se putnici čine zadovoljnima i prilikom izlaska iz aviona nam zahvaljuju. Vraćam se u svoj apartman umorna i ujedno srećna jer sam uspešno završila još jedan let, a sutradan počinje mali odmor. Vreme samo za mene koje ponekad iskoristim da dođem u Pančevo, a ponekad da otputujem na neku novu destinaciju.

Sreda, 15. januar 2020. godine

Nakon kratkog istraživanja najpogodnije destinacije na koju bih mogla da odem odlučujem se za Aleksandiju, grad na obali mora koji me je oduvek intrigirao. Let traje svega tri sata a na osnovu ranijeg iskustva iz Egipta znam da su cene veoma povoljne, te mi se uklapa u budzet. Kupujem karte već za sutradan (jedna od prednosti ovog posla). Proveravam kakvo je vreme i temperatura tamo, pakujem potrebne stvari i spremna sam za novu avanturu. Uveče odlazim na trening u teretanu, a nakon toga pravim sebi čaj i nargilu. Navika koju sam usvojila živeći u arapskom svetu.

Četvrtak, 16. januar 2020. godine

Na letu ka Aleksandriji započinjem da čitam „Devičanski plavo” od Trejsi Ševalije. Iako imam malo slobodnog vremna, teudim se da zadržim naviku čitanja. Po dolasku u Aleksanriju zaključujem da je grad prilično haotičan za standarde nekoga iz malog i mirnog grada kao što je Pančevo. Ovo je ipak veliki grad s mnogo saobraćaja, iako bi Egipćani ili bilo ko iz mnogoljudne države tvrdio suprotno. Hotel koji sam odabrala je zapravo izgradjen još 1900. a celo zdanje je zadržalo rustičan i veoma jedinstven stil. Sa visokim plafonom, zlatnim tapetama i lajsnama osećam se kao u filmu „Veliki Hotel Budimpešta”.

Petak, 17. januar 2020. godine

Dan za otkrivanje novog grada. Iako sam planirala da ustanem rano dala sam sebi oduška, jer su ponekad moji slobodni dani jedini dani tokom meseca kada zaista mogu da se naspavam. Oko podneva krećem put keja duž mora ka čuvenoj Aleksandrijskoj biblioteci. Biblioteka izgleda veoma moderno, a lokalni vodič mi otkriva da se zapravo ne zna tačno mesto nekadašnje biblioteke koje je nastradala u zemljotresu, ali da je na približnom mestu gde i današnja biblioteka koja poseduje jednu od najvećih čitaonica na svetu, kao i odeljak gde su čuvana retka izdanja knjiga. Podrum bibiloteke predstavlja muzej sa staroegipatskim spisima, skulpturama i mumijama. Čini mi se da bih u ovoj biblioteci mogla da provedem dane. Uveče se nalazim sa prijateljicom, Egipćankom, u jednom od restorana morske hrane gde služe tek upecanu ribu. Naručujem čašu vina, običaj koji mi veoma nedostaje kada sam u Saudijskoj Arabiji jer je tamo alkohol zvanično zabranjen.

Subota, 18. januar 2020. godine

Ustajem rano da bih iskoristila dan i nakon doručka s pogledom na more nastavljam ka jednom od tradicionalnih arapskih pijaca kako bih kupila slatkiše i suvenire. Prodavci ne pričaju engleski te se sporazumevam sa njima na svom veoma elementarnom arapskom. Mešavina kultura, arapske i mediteranske kao i religija, islamske i hrišćanske, za koje se čine da obitavaju u slozi ovde. To je ono kako ću pamtiti ovaj grad. Uveče se pakujem jer je sutra već vreme za povratak na posao. Raduje me saznanje da me uskoro čekaju nove avanture i dinamični dani.

Autorka je diplomirana novinarka. Trenutno radi kao stjuardesa na Bliskom istoku

Ostavi komentar

  • (not be published)