Nedelja, 27. februar 2022. godine
Da li se računa da dan počinje kad se u istom probudimo ili onda kada nastupi 12? Bilo kako bilo, probudila sam se uz zvuk alarma – presekao je neki sada već neopipljivi san – po osećaju u stomaku odgovorno tvrdim da je bio jedan od onih neprijatnijih. U želji da rasteram taj svežanj emocija izazvanih nepoznatom pojavom, naglavačke okrećem glavu ka parčetu neba koje se promalja kroz prozor. Čitala sam davno da gledanje kroz prozor briše san iz sećanja. To je jedna od stvari koje sam negde čula i koje su u mojoj glavi sad neosporiva činjenica, iako nisam sigurna da li je zaista tako.
Sigurna sam da tako, i na taj način, razmišlja i moja majka koja je čitavog života zabranjivala rad nedeljom, insistirajući da je to crveno slovo. Bratu i meni nikada sasvim nije bilo jasno kakvo je sad pa to crveno slovo jer nismo odrasli u veri zbog našeg dualnog porekla. Vremenom smo prihvatali i preskakali usisavanje na taj dan. Pitam se da li u Nemačkoj i dalje propagira taj narativ. Pošto mama već nekoliko godina ne živi sa mnom, alarm i nedelja meni nisu nimalo čudan par – rasutom strukturom življenja istoj je pripala čast da bude dan u kom se radi verovarno najviše – kao kroz kakav slivnik, obaveze se čitave nedelje ulivaju dan po dan baš u njen poslednji tračak. Nedelja je dan kad tumaram najviše u pokušaju da postignem da vidim sve ljude koje zbog obaveza u nedelji nisam uspela.
Nedelja je dan kada brat i ja ritualno odlazimo na ručak kod bake i deke. To otprilike izgleda ovako: srdačan pozdrav, raspoređujemo šerpe i iz njih vadimo sadržaj. Ćutke jedemo i delimo hleb, a dok se hrana hladi i prevrće po tanjirima, zagreva se međusloj u vazduhu koji sluti na prećutkivanje koje sledi. Odavno smo prestali da se dotičemo svetovnih tema, prvenstveno zbog izrazito suprotnih političkih stavova – može se reći da su b&d svojevrsni ljubitelji naučne fantastike, realnosti koja prkosti mom svakodnevnom doživljaju zemlje i sveta. Međutim, u vreme pisanje ovog dnevnika, rat u Ukrajini ulazi u svoj četvri dan i gotovo da može da se oseti tenzija u svim sferama života. Deda tvrdi da ne brinemo i da naša država ima zaliha do krova za bar tri meseca. Ja pijem čaj i ne verujem državi. Gledajući u svoje ruke koje pritiskaju šolju mislim na neku ukrajinsku Selenu koja je prošle nedelje u ovo vreme pila čaj, a sad je ko zna gde.
Ponedeljak, 28. februar 2022. godine
I dalje se prilično prepadnem kad ugledam da stiskajući tastaturu dobijam digitalni ćirilični ispis. Obično se suptilno provuče nakon pisanja nekog rada koji podrazumeva korišćenje iste, a u mom slučaju to je bavljenje zadatkom koji se ticao avangardnog jugoslovenskog časopisa ZENIT.
Ponedeljkom se ne osećam nikako naročito drugačije nego drugim danima i ne osećam da je to neki početak ili nova nedelja, osim što se saobraćaj osetno uveća u odnosu na vikend. S obzirom na to da živim u prizemlju zgrade na prometnoj raskrsnici, svakakvim stvarima može da se posvedoči. Glavni akteri su tri parking mesta i kontejner. Tri parking mesta su sjatište privremenog okupljanja raznoraznim dostavljačima svih mogucih expressa, ljudima koje auto izda niotkuda, uživaocima besplatnog parkinga i naravno mojim komšijama. Kontejner je mesto opšteg haosa, u njega i oko njega se baca bez ikakvog reda i poretka, on trpi paljenja, prevrtanja, prepunjavanja. Pražnjenje se odvija svakodnevno, ili bolje rečeno svake noći, kada kontejner konačno odahne pripremajući se za nov dan. I parking i kontejner su bili predmet rasprava ko li to sme da ih koristi, ali kao i gotovo svaka birokratska stvar i ova je završena neutralno, statusom quo, u kom su akteri zvanično ničiji i i kao takvi svačiji.
Nakon čitavog života u kući u mirnom naselju, selidba u ono što zovem LA Pančeva ozvaničila je nasilan kraj mojoj želji da ništa ne znam. Stanovanje u prizemlju je kao stanovanje u akvarijumu u kom ste vi ribica – svi mogu da vas vide, vi sve vidite, ali staklena barijera je naizgled dovoljna da razdvoji dva sveta. Mislim da ljudi nisu svesni koliko mi prizemlje ljudi čujemo i vidimo bez da nas je neko pitao da li to želimo. Recimo, nekad vas iz popodnevne dremke probudi oštar zvuk saobraćajke. Nekad ljudi trube jedni na druge jer su nervozni. Jednom je ispod prozora mog brata okončana veza. Danas pak nije bilo toliko drastično, samo je čopor pasa psovala komšinica u nastojanju da ih otera, a oni su joj buntovno uzvraćali lavežom. Na kraju su otišli, brzo, kako to obično čine. Ti mali nomadi kao da uvek znaju gde su tako užurbano krenuli.
Utorak, 1. mart 2022. godine
Namerno proterana opterećenost me je posetila u snovima i to na vrlo uznemirujuć način, u vidu izuzetno realistične nuklearne katastrofe. Mora da je to jer sam se uspavala čitajući vesti, upijajući svaki naslov i komentar, sve u želji da magično pročitam da je okončano. U prostoru u kom me je zadesila ta katastrofa posebno tužni i jadni su u snu bili naivni napori da se od iste spasim – gotovo sve vreme nastojala sam da zatvorim prozore ne bih li sprečila otrovne materije da dođu u taj lažno bezbedni predeo, a kako to obično biva u snovima, nikako nisam uspevala da ih sve zatvorim i iznova sam nailazila na otvorene.
Utorak je jedan od dva dana kada se školovanje ne odvija putem interneta, a pošto pripadam onlajn generaciji, svaki odlazak na fakultet je trapav i svečan istovremeno. Ritualno sam kupila sebi kolačić sreće i ritualno se iznervirala zbog poruke koju sam izvukla. Toliko je bila nevažna da je nisam do kraja ni pročitala, a ceo dignitet sam joj oduzela time što sam je iskoristila kao papirić za žvaku. Na fakultetu smo analizirali korice knjiga izdavačke kuće Penguin i kolektivno pokušavali da skrenemo misli od ratnih dešavanja. U pauzama smo kolege i ja zvanično priznali da se osećamo beskorosno i da nas je izjedala nekakva krivica. Ne znajući kako jedni drugima da pomognemo, prećutno smo se dogovorili da se saslušamo, klimamo glavom, i terete raspodelimo u međuprostor koji nas je spajao i razdvajao.
Sreda, 2. mart 2022. godine
Udah, izdah. Joga.
Dan 2 odlaska uživo na fakultet ispraćen je haotičnim spremanjem i osećajem da ne znam šta pre i kako. Nekada me preplavi količina informacija u glavi i tada samo uhvatim sebe da razmišljajući kako neću stići da sve postignem zapravo samo fizički stojim u mestu.
Jedna od obaveza pre odlaska bila je preparkiravanje auta, stvar za koju me brat zadirkuje da sam ista ćale, a i taj isti ćale kaže: „Sine, ista si budala kao ja”. Obojica imaju pravo. Nažalost, jače je od mene. Određenu dozu stresa uliva mi to kada mi je auto parkiran daleko od zgrade, a neću ga koristiti tog dana. Tada na dnevni red nastupa preparkiravanje, koje obuhvata praćenje situacije na famozna i već spomenuta tri mesta ispred zgrade, čekanje prilike i egzekucija nepotrebne radnje. Kada konačno završim, mogu dalje u dan, a posle se pitam kad ću prestati da posmatram automobil kao da je živo biće i kućni ljubimac i početi da ga uzimam za ono što jeste – metal i plastika na točkovima. Tešim sebe mislima da će kupovinom drugog automobila sve to izgubiti značaj i za ovu mini opsesiju krivim to što mi je ovo prvi auto u životu. Kao i sve prvo, zaslužio je posebno mesto u mom srcu.
Razmišljajući o budućnosti, nikada ne zamišljam da ćemo imati leteće automobile, niti neke koji idu sami bez ikakve ljudske kontrole. Zamišljam ih da konačno prestanu da budu toliko nezgrapni i da im se dodaju neki zglobovi i nožice, kao kakvi sajber nojevi lakše bi išli po svim terenima, prilagođavali bi se uskim parkinzima i krcatim ulicama. Umesto goriva išli bi na sopstvenu energiju tako što bi imali vreme odmora, i samim tim bismo regulisali ekološko i infrastrukturno pitanje.
Faks dan dva obeležila je rečenica mog profesora koja je poslužila kao uvod u predavanje o nastanku opere: „Zašto mi učimo o operi, kad na 1.500 km od nas besni rat? Ne znam.” Profesoru nismo ništa rekli, klimnuli smo glavom i mislim da je shvatio da ga razumemo.
Četvrtak, 3. mart 2022. godine
Trpajući voće u kolica danas sam u Lidlu prisustvovala razgovoru majke i ćerke (do pet godina) koji je više ličio na držanje lekcije o deci do kraja neshvatljivom konceptu a to su pare. Devojčica je poželela neko glupo pecivo i mama joj je, odvlačeći je, objašnjavala: „Potrošila si sve pare, sećaš se da sam ti objasnila? Kupili smo igračku i sad nemamo pare za to”. Ta govorancija me je naljutila i poželela sam da subliminarno toj devojčici prenesem istinu, a to je da nisu ni njena igračka, ni mama, ni ona krive što nemaju pare za takvu glupost kao što je krofna, već je istina mnogo dublja, ali istovremeno i prostija: takva je ekonomska situacija naše zemlje. Sigurna sam da takva stvar može da se objasni dečijim jezikom i da je na duže staze mnogo bezazlenije biti osvešćen nego gajiti osećaj krivice gde joj, zapravo, nikada nije ni bilo mesto.
Ostatak dana je bio spokojan. Muzika, salata, zubato sunce i kej.
Petak, 4. mart 2022. godine
Slučajno poremećeni planovi ostavili su me besposlenu sat i po vremena u Beogradu. Umesto kafe odlučila sam se za kratku samostalnu pešačku turu kroz neke od ulica Vračara. Iako prohladno, u vazduhu se osećao miris proleća koje pristiže i koje mi se svake zime čini da je sve dalje i dalje, ali eto, ipak je uskoro tu. U čitavoj toj atmosferi osetila sam neki neobjašnjivi nadolazeći optimizam. Setila sam se i da je vikend sutra, i tu me je obuzela nekakva prošla sreća, vezana za godine iza mene kada je vikend značio nerad. Ako uzmemo sve ovo u obzir, mogu reći da sam gazdarica posvećenog mozga koji je miks iščekivanja i nostalgije iskoristio kao oružje protiv oštre svakodnevnice. Poklopilo se i da je danas dan kad mu se nisam protivila i, ne preispitujuci ništa, prigrlila sam tu vreću sladunjavih emocija.
Subota, 5. mart 2022. godine
Poslednjih nekoliko dana pod naletom panike ljudi su kupovali brašna, ulja i ostale stvari kao pomahnitali, a između ostalog punili rezervoare iz predostrožnosti. Na hiljadu kilometara od nas, moja majka pokazivala mi je preko vajber poziva količinu sušija koju je pazarila za ovaj vikend. Razlog je bio to da je rat i da ko zna šta nas čeka sve, ipak je ovo EU. Pomislila sam da nije kao da bilo kad možemo zasigurno znati šta dan nakon ovog donosi, ali sam podržala njen nekako nagli hedonizam. Pitam se gde će strpati toliku hranu.
Tata je u Pančevu i predložio je da sipamo benzin, što je nešto što radi s vremena na vreme. Dokle god mi sećanja sežu, moj otac je voleo automobile na poseban način, meni do skoro apsolutno nejasan. Opuštajuće momente provodio bi listajuci SAT magazin, pričao je o lajsnama, motorima, akumulatorima, konjskim snagama, a ja sam mislila kako su to najveće budalaštine ovog sveta. Dobijanjem vozačke dozvole, stvar se naglo promenila – najednom su limarija, farovi i ostale reči izlazile iz mojih usta, a oči su pažljivo posmatrale ceo jedan sloj fizičkog sveta. I dalje me ne zanimaju performanse, već nekako celokupan doživljaj koji ostavlja pre svega dizajn, kako se koji deo stapa u drugi i kako kao celina kosi svet ispred sebe.
Na pumpi je bilo neobično neprijatno, ili sam barem ja tako učitala pogled radnice na kasi pumpe koji kao da je coktao. Poželela sam da joj objasnim kako je to nešto što moj otac i ja radimo, kako je deo našeg zajedničkog jezika koji smo konačno nakon 22 godine pronašli u automobilskom svetu, kako je sigurno presrećan kad ima kome da pokaže novog polovnjaka kog je opazio na internetu i kad konačno neko razume njegov entuzijazam povodom postojanja tih pokretnih stvorenja. Sve sam to samo pomislila, platili smo i izašli.
Autorka ima 24 godine, živi i onlajn studira grafički dizajn u Pančevu i oflajn u Beogradu