Karantinski dnevnik očajne domaćice

Svetlana Niškanović Đukanović
Objavljeno 03.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 27. decembar 2020. godine

Nedelja je za mene oduvek bila nekako lenja. Delom zato što me savlada umor nakupljan prethodnih dana, delom zato što je razvlačenje po kući način da izbegnem pritisak činjenice da je sutradan ponedeljak. Tu lenjost zapravo volim jer jedino nedeljom mogu da je priuštim. Danas je osećaj nekako drugačiji. Raspust je počeo i pritiska ponedeljka nema. Pomaže i to što se nalazim u Nemačkoj. Taj otklon od naše svakodnevice bio mi je više nego potreban. Preko glave su mi razne, uglavnom loše informacije, dezinformacije, kvaziinformacije i poluinformacije. U tom vorteksu je ostati racionalan sve teži zadatak. Zato mi je svaki minut u izgnanstvu od ludila dragocen. Pa makar i u karantinu. Mogu da ustanem lagano, uživam u pripremi doručka i pijuckanju kafe. Iako ne mogu da radim ništa od onoga što obično radim kad dođem ovde jer su sva moja omiljena mesta zatvorena, opušten i rasterećen dnevni ritam trenutno je sve što mi treba.

Danas je sedmi dan mog karantina. Ustajem lagano, bez iskakanja iz kreveta i paničnog gledanja na sat. Pošto je kućica od medenjaka već napravljena, iznašli smo novu omiljenu kreativnu aktivnost – pravljenje kalendara. Nas dvoje smo rešili da ih ispunimo forografijama. Dok Rale kontemplira o tome kako je mator da bi se vraćao kući u sitne sate i da bi se sa dvadeset godina mlađim kolegama hvatao u kolo, ja prebiram po fotografijama i pokušavam da od njih sklopim priču. Narator u meni nikad ne spava. Pošto smo veći deo godine razdvojeni, svaka aktivnost koju zajedno osmislimo odiše posebnom radošću. Za kraj dana izabrali smo laganu, ali beskrajno simpatičnu norvešku seriju.

Ponedeljak, 28. decembar 2020. godine

Otpočinje poslednja nedelja u ovoj nadasve čudnoj godini, a ja krckam poslednje dane u karantinu. Poslednji ponedeljak u godini počeo je buđenjem uz zvukove nekog čangrljanja po dvorištu zgrade i olovnim oblacima koji se naziru između zidina. Gunđam sebi u bradu, prozivam zlotvore koji me bude u ranu zoru kao da ne znaju da je raspust za svakog prosvetara svetinja. Nakon ispaljene tirade, podsećam se da je Nemcima danas ponedeljak, običan radni dan. Ne raspust. I poslovi se moraju obaviti. A neki od njih ne mogu bez pravljenja buke. Kad sam već morala rano da ustanem, završavam jutarnje rituale i bacam se na završavanje poslića sa svoje Nemoj da zaboraviš liste. Popunjavam ankete, proveravam bankovne račune, odgovaram na mejlove, lektorišem. Odjednom mi se sve čini super zabavnim.

Mejl po mejl, poruka po poruka, dođe i vreme ručka. A ovde se sam skuvati neće. Ovde nemam uz koga da se šlepam, moram sama. Seckam, mešam, igram se sa začinima. Polako zaboravljam sve ono što me u vezi sa kuvanjem iritira i sve više kapiram kreativnost o kojoj svi oni koji vole da kuvaju govore.

Moram da napravim i spisak namirnica neophodnih na narednih nekoliko dana. Rale će biti oduševljen. On prosto obožava da se gubi po enormno velikim supermarketima u pokušaju da pronađe sve što smislim. Pravljenje šoping liste, ispostaviće se, nije nimalo lak zadatak za mene. Oduvek mi je bilo lakše da skoknem časkom do bilo koje prodavnice nego da razbijam glavu planiranjem.

Napraviću i konačan izbor fotografija za moj novi kalendar. Pažljivo i strpljivo prebiram po folderima u pokušaju da pronađem idealne fotke. Nekoliko gigabajta kasnije, izbor je napravljen. Ovo prelistavanje uspomena podsetilo me da ima i onih trenutaka u ovoj godini koji su vredni pamćenja. Bilo je tu lepih druženja, nekih novih, divnih ljudi, interesantnih mesta. Ima se po čemu lepom pamtiti i ova godina.

I ovaj dan završavamo epizodom nove omiljene serije. Živi nismo dok Johane ne nađe dečka.

Utorak, 29. decembar 2020. godine

I poslednji utorak u godini osvanuo je uz zvuke čangrljanja iz dvorišta i sivilo oblaka. To me ne sprečava da uživam u omiljenim jutarnjim ritualima. Uz kafu vrtim vesti na telefonu i prvo mi upada u oči informacija o još jednom razornom zemljotresu u Hrvatskoj. Kataklizmične slike uplašenih ljudi i srušenih zgrada prilično uznemiravaju. Dobro, 2020. godino, dokle više? Zar nije bilo dosta nedaća? Pandemija, požari, zemljotresi, a kladim se da se sirotih koala iz Australije više niko i ne seća. Nadam se samo da su naši prijatelji dobro i da nisu ostali bez krova nad glavom.

Danas završavam i pakovanje preostalih poklona. Ne dam koroni da mi i tu radost uskrati. Za mene praznici nisu samo iće i piće i dobar provod za doček. Ja obožavam čitavu tu prazničnu euforiju: okićene izloge, ulice i parkove, miris cimeta i kuvanog vina. Obožavam da cunjam po radnjama i tražim savršene poklone. Obožavam da pakujem poklone i posmatram radost na licima onih koji ih dobijaju. Obožavam da kupujem ukrase iako imam pune kutije na tavanu. Obožavam da zatrpavam kuću jelkicama, girlandama i raznim lampicama. Ove godine te euforije oko kupovine nema. Kupila sam svega nekoliko ukrasa, a dobar deo poklona naručila online. Ali, zanimacije sa ukrasnim papirom i mašnama neću da se odreknem. Dok me sa zida plaše nemački glagoli sa odvojivim prefiksima, palim lampice i uz kafu se bacam se na posao.

Sreda, 30. decembar 2020. godine

Poslednja sreda u godini i poslednji dan mog karantina. Konačno sunce! Nema čangrljanja. Otvaram prozor i pokušavam da upijem energiju sunca koja mi toliko nedostaje. Nisu ni sangejzeri veverice. Od jutros i kafa ima nekako lepši ukus. A pripremanje hrane svakim danom mi je sve zabavnije. Danas valja početi sa pripremom novogodišnje gozbe. Stavljam pačje batake u pac i pripremam testo za novogodišnji hleb. Biće ovo zabavan dan jer o pripremi pačetine znam samo u teoriji stečenoj gledanjem jutjub snimaka. Sa testom stojim malo bolje, ali i ono je nekako nepredvidivo i nikad ne znaš šta može da pođe po zlu. Moji prethodni pokušaji igranja sa nemačkim brašnom nisu baš slavno prošli, ali ne dam da me prethodni fijasko obeshrabri. Ovaj put testo neće ličiti na tutkalo!

Još jedan dan do Žikine dinastije. A Johane je našla dečka.

Četvrtak, 31. decembar 2020. godine

Poslednji dan u godini, a ja oslobođena karantina. Jutros sam poranila da bih stigla da obavim poslednju kupovinu i napravim đir po gradu. Detinjasto srećna odlazim najpre u omiljeni supermarket, a potom i u DM da doštampam preostale fotografije za kalendar. Grad je relativno pust što za Brandenburg i nije tako neobično. Ono što jeste neobično je gotovo potpuno prazan tržni centar u kom se inače odvija život grada. Rade samo supermarket i pekara. Restorani, kafići i prodavnice duž glavne ulice takođe ne rade. Nema božićnih marketa ni nezaobilaznog kuvanog vina. Nemam ama baš nikakav osećaj da je danas doček.

Nakon kratke šetnje bacam se na pripremu večere. Novoosvešćena kulinarka u meni danas je posebno zabavljena kuhinjskim aktivnostima. Dok se pačetina krčka, đuskam po kuhinji i seckam sastojke za salate.

Ovo je prvi doček koji provodimo nas dvoje sami. Veče protiče uz sasvim dobro uspelu večeru, vince i odličnu muziku sa Dvestadvojke. A onda se vrli nemački narod dočepao pirotehnike. Upotreba užasavajuće iritantnih pucačkih rekvizita dozvoljena je samo za doček nove godine. I Nemci tu priliku svesrdno koriste. A Nemci kad pucaju to se čuje! To trese, lupa i udara sa svih strana. Prozori podrhtavaju, ukrasi padaju sa prozora, a ja strahujem za čulo sluha. Spektakl u bojama, zvukovima i mirisu baruta.

Petak, 1. januar 2021. godine

Kada čestitaju Novu godinu Nemci često kažu Guten Rutsch, što bi u nekom  slobodnom prevodu značilo dobro uklizavanje u novu godinu.

Dragi svi, uklizajte u novu godinu oslobođeni od briga i stresa, budite okruženi dragim ljudima i ispunjeni srećom i ljubavlju.

Draga 2021. godino, pred tobom je težak zadatak. Moraš da opravdaš naša očekivanja i ispraviš sve što je tvoja prethodnica zabrljala. A zabrljala je gadno. Zasuci rukave na vreme. Imaš mnogo posla.

Najveća sreća života negde preko je kad imaš u blizini bliske i drage prijatelje. Prvi dan u novoj godini provodimo sa Dušicom i Tobijem, njihovim bebcem Markom i četvoronožnim drugarom Svetom. Nisam ih videla od letos pa odlazak kod njih za mene predstavlja posebnu radost. Ne žalim što smo Bečki koncert proveli u vozu umesto zavaljeni ispred televozora.

Subota, 2. januar 2021. godine

Svih ovih dana pokušavam da izbegnem u padanje u zamku svođenja bilansa. Još manje smislenim se čini upitanost po čemu ćemo pamtiti ovu godinu. Čitave godine nešto promišljamo i analiziramo, čitamo i razgovaramo o tome čemu nas je ova godina naučila, a čemu nije. Ipak, ne mogu u potpunosti da ignorišem misli koje mi naviru. Po glavi mi se čitav dan mota tema iz serije Grlom u jagode i one čuvene reči: te godine… Ta 2020. godina bila je godina pandemije, dezinfikovanja i socijalne distance. Ogolila je lice i naličje ljudske ograničenosti, sebičluka i bahatosti, ali i otkrila lice dobrote, humanosti i saosećanja. Razotkrila je koliko je obrazovanje važno i koliko je pogubno to što ga nema dovoljno. Bila je to godina strepnje, sluđenosti, ljutnje i besa. Godina maski i polemika oko njihovog nošenja. Godina u kojoj smo proširili vokabular za terminologiju o kojoj nismo želeli da znamo ama baš ništa. Godina u kojoj je bilo pozitivno biti negativan i negativno biti pozitivan. Godina u kojoj je svako izgubio nekog dragog. Ali i godina u kojoj smo naučili da cenimo važnost svakog zagrljaja ili poljupca, razgovora sa prijateljima ili porodicom, svake (ne)popijene kafe. Godina u kojoj smo naučili bez čega možemo i bez čega ne možemo. Godina u kojoj smo naučili koliko nam malo treba da budemo srećni, ali i koliko nam to malo često fali.

A Ceca je naučila da kuvanje nije bauk. Napravila je svoju prvu kućicu od medenjaka i u inat mužu i bratu pokupila pregršt lajkova na fejsu. Napravila je svoj prvi kalendar. Shvatila je da može sama da se ofarbra ako zagusti. Shvatila je i da karantin nije strašan ako se ispuni zanimljivim aktivnostima i provodi sa voljenom osobom.

Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti, pasionirani ljubitelj knjiga, putovanja, životinja, bicikala i fotografija

Ostavi komentar

  • (not be published)