Bolje gomboca u tanjiru nego knedla u grlu

Objavljeno 03.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 27. decembar 2020. godina

Imam ambivalentan odnos prema nedelji. S jedne strane je to najmirniji dan u sedmici, naročito u Nemačkoj, gde je zaštićena kao sveta krava. Takozvani Ruhetag, zaštićen si i od glasnog kijanja komšija iz susednog stana, ali meni odgovara. Može se reći da sam se tome prilagodio, jer sam već imao priliku da intervenišem zbog divljanja dvoje tinejdžera u stanu iznad, na prelazu između subote i nedelje. Kada je i tehnički počeo Ruhetag, kao dobro integrisani pojedinac, ukazao sam na to da se sveta krava ne muze nedeljom i problem je ubrzo utihnuo. Sa druge strane, nedelja je uvek bila poznatija po osećaju užasne nelagode koja prethodni prvom radnom danu. Osećaj koji me nije napustio još od prvog dana škole, sada već davne ’83.

Sinoć sam se u Potsdamu družio sa svojih par kolega sa posla. Napravili smo žurku uz Feuerzangenbowle i razne društvene igre. Feuerzangenbowle je tradicionalni nemački alkoholni napitak koji najviše liči na naše kuvano vino, samo malo obogaćeno rumom… po potrebi. Zanimljiv je način pripreme koji uključuje flambiranje šećera. Bio sam skeptičan prema mom učešću u društvenim igrama na nemačkom jeziku, ali sam dobro plivao. Prošlo je mnogo vremena od kada sam se poslednji put oslobodio da budem malo i detinjast. Prijalo mi je. Sviđa mi se to što sam se podsetio, lišen teške srpske zbilje, da čovek treba malo dozvoliti detetu u sebi da dođe do izražaja. Stvar lične higijene.

U pokrajini Brandenburg je na snazi policijski čas od 22h pa sve do 5h izjutra. Što će reći da sam se vraćao kući u sitne sate, kao nekada kada smo se vraćali sa žurki u Beogradu. Srećom javni prevoz savršeno funkcioniše, pa sam u stanu bio „već” oko 6 sati. Fizički nisam umoran, ali su mi očni kapci van kontrole. Posle doručka, Ceca i ja smo prionuli na još malo zajedničkih kreativnih aktivnosti. Posle džindžer kućice, sada pravimo uradi sam kalendare. Naravno uz neizbežnu kafu iz Nespressnog aparata i obaveznu muziku. Sveže kupljeni album Bilija Evansa sa Dejvom Veklom i big bendom je idealan za buđenje posle poluprospavane noći.

Ponedeljak, 28. decembar 2020. godine

Alarm na mobilnom dirlika već u 5:40. Ali ovoga puta mi nije žao, jer ionako nisam dobro spavao, pa je bolje da pređem u aktivno stanje. Vreme je za ustajanje i odlazak na posao. Dok se spremam, puštam Dvestadvojku da me rasani.

Tih sat-dva dok ne uđem u apoteku su mi najteže vreme u nedelji. Tada mi intenzivno nedostaju Ceca i ostatak porodice, a poseban vid nedostajanja osećam prema mojoj krznenoj deci: Soki, Boletu, Tenkreu i Maciki. Srećom, narednih skoro mesec dana je Ceca ovde, pa je lakše.

Čim uđem u apoteku, točak dešavanja kreće brže da se vrti i više mi ne da da nostalgišem, već se usredsređujem na radne zadatke. Biće ovo još jedna kratka radna nedelja, ali iz perspektive ponedeljka ujutro, izgleda mi kao gladna godina.

Danas je bilo uobičajeno na poslu. Jedino je bilo primetno zatišje u zvonjavi telefona. Ne volim da se javljam na telefon. Osećam poseban nemir kada moram nešto što ne volim da obavim na nemačkom jeziku.

Radni dan je prošao i opet ulazim u noć, smrkava se već u 16h. Na putu do kuće svraćam da obavim bakaluk, jer Ceca sedi u karantinu do srede. Ne volim šoping, vazda se unervozim. Volim ciljane, ali ne i istraživačke kupovine. A znate kako je kada vam žena napiše spisak i tutne u džep. Ali osim očiglednog, volim kad je Ceca tu, jer ima vremena da spremi večericu za oboje. Adios viršle i razni namazi, napravite mesta za pastu i druge špecije! Pre večere, uz jedan opuštajući džin-tonik prepričavamo jedno drugom kako je ko proveo dan.

Posle večere se vraćamo bindžovanju norveške serije na Netfliksu, dok jelkica u ćošku sobe svetli umesto noćnog svetla.

Utorak, 29. decembar 2020. godine

Ovog jutra malo humanije buđenje. Telefon kaže da je 7 sati. Stignem čak i lagano da doručkujem kod kuće. A onda opet put Potsdama. U vozu listam vesti i imam šta da vidim. Posle nedavnog otkrića da je poskupljenje PCR testa protivpandemijska mera, a ne recimo, držanje odstojanja, sprečavanje okupljanja ili nošenje maski, sada smo po ko zna koji put videli da je ljudima jedino preostalo da sami sebe čuvaju koliko god mogu i da budu pametni, jer ih nikakav sistem neće zaštititi. Ali da se ne lažemo, nisam ni sumnjao da se Nova godina, kao i ceo sveti januar neće proslavljati. Na netu iskaču pozivi za matine Novu godinu. Češće nego što bih voleo se setim replike iz Profesionalca: „Nije Milošević kriv…”

To je samo jedna u nizu vesti iz besvesti koje stižu iz majke Srbije. Ne prođe dan da se tako nešto ne desi. Prosto, nemoguće je više bilo šta u Srbiji komentarisati i sagledavati racionalno, jer se razum ne prima na tlo gde caruje glupost. Razum mora da bira gde će biti prepoznat i vrednovan.

Potom stiže i vest o snažnom zemljotresu u Hrvatskoj. Nadam se da su moja rodbina i prijatelji dobro, zdravo i neoštećenih domova. Video sam neke snimke, zaista je delovalo užasno.

Vraćam se kući i uživam u blagodetima Cecinog prisustva. Kao svakog nadmenog Balkanca, sačekala me je večera. Na odloženo puštam radio emisiju Dvestadvojke Imitacija, uživam u muzici i izigravam pisca. Pred spavanje ćemo još da škicnemo šta nam radi Johane, junakinja naše norveške serije.

Sreda, 30. decembar 2020. godine

Ulice i tramvaji su danas još upadljivije prazni. Ljudi su spojili praznike, a i mere protiv zaraze su tome doprinele. Danas sam proveo ceo dan u laboratoriji, popunjavajući zalihe naših lekovitih preparata pre nego što odem na odmor iduće nedelje. Trebalo je da dođem u Pančevo, ali će to morati da sačeka malo srećnije okolnosti.

Moja apoteka radi do 18:30h, a moje radno vreme obično bude do 18:45. Taman nam tih 15 minuta treba da uradimo kraj dana, izbrojimo kase, pogasimo sve i zaključamo. Danas je na radnom rasporedu pisalo da radim do 18:30. Taman u to neko vreme htedoh da pristupim uobičajenom brojanju kase, kad su me koleginice presrele i bukvalno isterale iz apoteke, jer je moje radno vreme isteklo. Bez obzira što bi mi za to trebalo samo pet minuta, nisu mi dale dalje da ostajem. Dakle, kada istekne i poslednji minut predviđenog radnog vremena, posao je gotov i više niste dostupni za pitanja i potpitanja iako ste fizički prisutni. Čuveni Feierabend se ima strogo poštovati. Radi se pošteno i marljivo, ali se vreme za odmor uzima prilično zaozbiljno, podjednako kao i rad. Bolje da ne počinjem da povlačim paralele sa iskustvima iz Srbije. Često se setim vremena provedenog u sada već i formalno upokojenoj gradskoj apoteci u Pančevu i upoređujem sa sadašnjom apotekom. Ima dosta sličnosti u načinu funkcionisanja, ali su sa druge strane dva različita sveta. Privatne apoteke gde sam radio ni ne pokušavam da poredim, to su tek dva univerzuma. Ne usuđujem se da prepričavam novim kolegama svoja pređašnja iskustva, misliće da izmišljam.

Četvrtak, 31. decembar 2020. godin

Dan na poslu sporo protiče, ali je na sreću kraći, pa se posle dugo vremena po dnevnom svetlu vraćam kući. Po dolasku kući, nazdravljamo viskijem sa cimetom i želimo ovoj godini srećan put i da nam više ne izlazi na oči. Ceca je vredna kuvarica, što je dugo skrivani entuzijazam koji je dosad potiskivan, ne znam ni sam zašto, ali da ne kvarimo. Verovatno blizina tri vrsna kuvara u Pančevu ima neke veze sa tim. Sprema se ruska i još po koja salata, krčka se patka za svečanu večeru, hladi se merlo… Pošto bez muzike ne ide, ponovo je Radio 202 na skali sa izvanrednom muzikom. Samo da nam naša Dvestadvojka poživi ovakva kakva je, na mnogaja ljeta.

Red je da se svode računi, ostalo je još malo vremena pre zamene starog za novo. Koliko god da želimo da zaboravimo ovu godinu, nema sumnje da ćemo je itekako zapamtiti. Bilo je zaista svega i svačega, a našlo se i nešto lepo. Kada malo o tome razmišljam, treba da se fokusiram na stvari koje sam postigao i koje imam, na šta treba da budem ponosan umesto što ću kukati šta još nemam. Ne treba se nikako zaboraviti, ali se treba kretati ka napred. Neću robovati ljudima koji mi ne prijaju, a počeo sam da puštam u svoj život neke nove koji će me oplemeniti i ubrizgati mi novu i čistu energiju.

Rekao bih ljudima da vode malo i unutrašnje monologe, ne biste verovali koliko zna biti lekovito.

Petak, 1. januar 2021. godine

Još jedna poluprospavana noć, druga za kratko vreme. Mirim se sa tim da sam u uzrastu kada takve stvari doživljavam kao grubo i drsko iskušavanje moje fizičke forme. Po tradiciji, posle doručka smo išli u goste kod Dude i Tobija, da razmenimo čestitke i poklone. Naravno, novogodišnja foto-edicija pored jelke nije izostala, sa sve mladim naslednikom i psom čuvarom. Na putu do Potsdama, na svakom koraku nailazimo na ostatke bojnog polja od sinoć. Nemci prosto obožavaju vatromet. U ponoć svaki pošteni Nemac puca iz svih raspoloživih oružja, kao da su ojadili neki hangar Bundesvera. Kako je otkucala ponoć, izašli smo napolje i prošetali do obližnjeg mosta da ugrabimo dobro mesto za posmatranje vatrometnog iživljavanja koje je dolazilo sa sve četiri strane sveta. Međutim, ovde se puca samo za novogodišnju noć, ali se zato baš puca. Srećna nam svima Nova godina, da nam donese ono gde je stara debelo omanula.

Subota, 2. januar 2021. godine

Subotu ćemo provesti u krajnje opuštenoj varijanti, uz gledanje filmova i skajpovanje sa familijom. Radujem se i nastupajućem odmoru, sada mi je već potreban. Sklon sam tome da previše dobacujem unapred i da preventivno brinem, pa tako već sada vidim da će odmor proleteti za tren i da će još jedno rastajanje na par meseci od Cece teško da mi padne. Povratak sa aerodroma tada bude veliki emotivni izazov. Sada tako ne deluje, ali će mi trebati nekoliko dana ili par nedelja da se dovedem u red i uđem u neku svoju rutinu bez nje. Najteži je dan rastanka, ceo dan mi se grči želudac i sužavaju disajni putevi. Teško mi pada gutanje knedli, pa se nadam da će ubuduće jedine knedle biti gomboce u mom tanjiru. Po mogućstvu da ih spremi Ceca.

Autor je apotekar koji je pročitao „Belu grivu” i u supermarketu pronašao sve sa spiska

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)