Supa sa oblacima, oblaci sa šljivama i oblak u grlu

Mina Miladinović
Objavljeno 04.08.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Nedelja, 28. jul 2019. godine, Pančevo

Nedelja bi trebalo da ima najduža jutra u koja stanu svi nedosanjani, celonedeljni snovi koje je probudio sat. Važno je dosanjati snove, obraditi informacije, pa krenuti u dan.

Ali ne misle tako i Devojčice.

One su uvek prve budne, pre nego što i sam dan shvati da je počeo. Dovedu ga pred svršen čin.

Soba počne da zvuči kao iznenadno vesela pesma jutarnjeg radio programa, posebno ako je kofer spakovan za put.

Dan mora da počne što pre, jer tamo ih čekaju sestre, vodopad, čupavi pas, malo selo u koje jedva da je stalo prabakino veliko dvorište po kojem trče kokoške, trče devojčice.

Za doručkom, Nika kaže da je sanjala Nađu i Ariju. Ne znam ko su ta deca, pretpostavljam, nove drugarice iz parka?

„Ne, Nađa i Arija su devojčice sa interneta”, objasniće mi.

„Aha… čime se bave te devojčice sa interneta??”

„Paaa, otvaraju igračke, prave slajm i tako.”

Interesuje me kako su Nađa i Arija dospele tamo?? I kako je Nika dospela do njih uopšte?

Nalazim Youtube kanal, starija devojčica Nađa ima oko osam, devet godina, rekla bih… Mlađa devojčica ima oko tri. U nekom enterijeru savremenog doma, zajedno sa svojom tetkom (mladom ženom kojoj je očigledno jako stalo da se pokaže), one pričaju i rade neke stvari bez sadržaja, bez duhovitosti, vode unapred smišljene, nespontane dijaloge, prazne priče, neka besmislena posla. Čujem moju baba Ivanku u pozadini ovih misli: „Ccc… Ne znaš šta je i kako je.”

Gledam i mislim o tome KO za to vreme stoji iza ove kamere? Ko ih usnimi i zatim pažljivo izmontira video??

Neki roditelji nekih Devojčica Sa Interneta, sa željom da imaju milion pregleda, milion lajkova?

Šta im je namera, kakav je cilj, kakva je to estetika, šta te devojčice misle o tome i šta će misliti o tome kad porastu… a o čemu misle ti roditelji??

Na putu smo do Despotovca, pokušavam da smislim dečije blizak način kojim bih im najlepše objasnila zašto Nađa i Arija nisu nešto što ću im dopustiti da gledaju, da je sve to mnogo lošije nego što izgleda, da tu nema ničega, da je gubljenje vremena, da pogledi tako postaju prazni i tupavi i nestaje mašta.

Smenjuju se krajputaški prizori, polja, suncokreti, prodavci lubenica, prolaznici, susreti, pale se svetla u prozorima. Ptice u jatu preleću preko naših glava, oblaci mogu da budu toliko zanimljiviji od vlogera, volela bih da i Devojčice primećuju sve to.

Pao je mrak.

„Mama, pročitaj nam neku priču za laku noć!”

Na polici, u momačkoj sobi mog muža, pronalazim „Alisu u Zemlji čuda”, knjigu sa posvetom: „Dragom Milanu, srećan osmi rođendan, želi Samir.”

Oduševljene su otkrićem da je njihov tata jednom imao osam godina i da smo upravo pronašle njegov rođendanski poklon, 29 godina star 🙂 .

Pre nego što počnemo da čitamo, objašnjavam im šta znači reč vremeplov, i da je ovo što se sad dešava, upravo to. Za Devojčice, koje još uvek i ne znaju da uopšte postoji vreme, ovo je teško razumeti.

Iskra, pomalo razočarano, primećuje da knjiga nema slika.

„Pa to je DIVNO!!! Zar to nije divno??”, kažem im!

„Tako ćete sve lepo moći da zamislite same! Vi ćete kreirati Alisu, obući ćete joj haljinu koja vam se dopada i smisliti prostor u kojem se nalazi! Zamislite da je Alisa jedna lutka od reči.”

Malo su nepoverljive prema ovom konceptu, nisam ih nikad do sad ovako uvodila u priče.

Već u prvim redovima, srećemo Alisu kojoj je takođe bila dosadna knjiga bez slika, dok se odjednom, ispred nje nije stvorio beli zec u prsluku sa džepnim satom i avantura je počela.

„Zec je nastao iz Alisine dosade! Iz dosade nastaju fenomenalne stvari! Živela dosada!”, viknula sam, jer sam to upravo shvatila 🙂 .

Čudne su im bile digresije koje sam pravila između redova… nisu mogle da povežu da li sam to ja, koja im nešto objašnjava, ili tako piše u knjizi.

Dugo su se trudile da ostanu budne, onako kao u crtaćima, širom otvorenih očiju, teških kapaka, lančano zevajući, prstima su mahale u vazduhu, pokušavajuči da zamisle koliko je to Alisa mala kada se smanjila, koliko su mala ta vrata kroz koja je želela da prođe, kako se to soba ispunila suzama i postala more…

Tu sam shvatila da možda i ne treba mnogo da im objašnjavam zašto Devojčice Sa Interneta nisu neko društvo, samo treba da im ponudim ovo, nešto drugo u odnosu na to što nudi vreme u kojem žive, i da im verujem…

Da verujem da će same prepoznati razliku u kvalitetu sadržaja.

Ponedeljak, 29. jul 2019. godine, Despotovac

Despotovac je jedna dugačka ulica okružena brdima, ipak manja ulica od Pančeva, ali oblaci su bliže, nekad mislim da mogu da ih dohvatim. Možda zbog toga ovde sanjam te čudne snove.

Sinoć sam sanjala smak sveta. Medicinski radnici ubrizgavali su ljudima smolu u krv, od koje su im rasle jagodice, usne, zadnjice i grudi, a smanjivali su im se nosevi i uši. Oči su im upadale u velike podočnjake iz kojih su virile trepavice, dugačke kao prsti koji pokušavaju da se spasu… Koža na rukama nije se mogla videti od tetovaža koje su menjale oblik i boje, kao kameleon… Nokti drečavi, oštri i dugački, i svi imaju puna usta keramičkih zuba istog oblika. Pogled im je staklast i prazan.

Ja hoću sve da nas spasim.

Nalazimo se u prostranom kabinetu mog fakulteta, pokušavam da zaključam vrata, jer Oni dolaze. Ulažem ogroman napor, ali najzad shvatim da vrata ne postoje. Ništa ne mogu da učinim.

Oni dolaze i mešaju se sa nama i više i ne znam ko smo mi. Iza vrata se pojavljuje On, ooogroman je kao džin. Ima veće ruke od svih. Prilazi mi i ružno se smeje. „Ne veruj onome ko poružni kad se smeje”, ponavljam mantru. Ne mogu ništa da uradim, ne mogu da ga povredim, i ne želim. Ali ne može ni on mene, prestajem da se plašim.

Probudila sam se.

Ovde u momačkoj sobi mog muža, svo četvoro spavamo zajedno. Devojčicama kose mirišu na čokoladu, kišu, ove oblake što su blizu, leto i zrikavce. One pričaju, smeju se čak i dok spavaju.

Gledam ih i mislim: srećna sam, imam više ostvarenih snova nego košmara.

Utorak, 30. jul 2019. godine, Despotovac

Baka Stana je iznela vruću proju od belog kukuruznog brašna.

Prvi put kada je moj muž spremio tu proju, pomislila sam: „Izvini mama!” Naravno, to joj nikada nisam rekla, samo sam pomislila.

Proja koju jedemo mi, Vojvođani, pravi se od palente i pšeničnog brašna. Ali to nije to. Izvinite.

Kad god pričamo o hrani, ne možemo da izostavimo Baneta, mog najboljeg prijatelja, kralja svih zabava, čak i kada nije na njima. (Bane sada sigurno štuca u nekom glamuroznom istarskom izdanju, sa čašom vina u rukama).

Poznat po finim kulinarskim konceptima, periodičnim režimima zdrave ishrane, koju sprovodi najčešće pre sezone mora 🙂 , najbolji je poznavalac rafova u prodavnicama zdrave hrane. Njegova kategorija omrženih, takozvanih, „socijalnih” jela, u koja spadaju kupus, paprikaš, boranija i pilav, dobro je poznata širem krugu prijatelja, koji znaju šta nikako ne treba da se nađe na njegovom tanjiru.

Za reč pilav ima poseban izraz lica, gornja usna mu se podigne malo nalevo, a zatim se donja usna spusti u vidu kratkog grča, i oči mu se na trenutak namršte.

No, pokušali smo jednom, na sopstvenu odgovornost, pilav da nazovemo „Rižoto ala prima vera”, i usudili se da Baneta pozovemo na ručak.

Ovaj marketinški trik Banetu je zazvučao dovoljno glamurozno da bi se odazvao pozivu i pojeo čak DVA tanjira pilava, odnosno, rižota ala prima vera, oooduševljen!

Osećali smo se kao da smo dobili Mišlenovu zvezdicu.

No, kada bismo baka Staninu proju, od belog kukuruznog brašna, i kačamak, doneli tu negde, na Dorćol, postala bi brend, luksuzni zalogaj, delikates!

Recept imamo, treba nam samo copywriter 🙂 .

Sreda, 31. jul 2019. godine, vodopad Veliki buk

Došli smo sa kumovima na pastrmku. Sedimo tik uz vodopad. Obradovala me je havajska košulja koju je za ovu priliku obukao naš kum. Znam da se iza te košulje nalazi zadovoljan dečak koji je sebe baš ovako zamišljao.

Mnogo se smejemo. Prijatno je. I pastramka je odlična!

Pokušavamo da se namestimo tako da svi stanemo u kadar za slikanje, i pre nego što je neko rekao ptičica, pomislila sam: „Ovo se već jednom dogodilo!” Dežavu znači da si na pravom mestu u pravo vreme.

Za stolom iza nas, sedi porodica sa dva dečaka, čujem da pričaju na francuskom jeziku. Iskra upoznaje malog, kovrdžavog Francuza sa kojim se odmah savršeno razume. Smislili su igru sa stepenicama i loptom. Primećujem da igra ima tačan redosled u kojem se smenjuju igrači, poeni i poštuju pravila.

Oboje imaju po tri godine, Iskra ne govori francuski, Dečak ne govori srpski, a sve su dogovorili 🙂 .

Četvrtak, 1. avgust 2019. godine, Despotovac

Avgust, mesec lava, u kojem sam rodila Iskru.

Ne verujem u horoskop, ali verujem u simbole. Jedan topao mesec slatkih lubenica, ne može da rodi nekog hladnog. Sunce je zlatno kao lavlja griva, a Iskra se umiljava i prede kao mačka, uvlačeći se svima pod kožu.

Ta mala, kad sam ljuta na nju, traži pogledom delić mog osmeha (pošto se uvek trudim da ga sakrijem, jer neodoljivo je slatka kad pravi gluposti) i kaže mi: „Obožavaj me, mama, obožavaj me!!”

Iskra, sa iskrama u očima od čokolade, danas je, kao lavica svoju teritoriju, „odbranila” svoj bebeći krevetac u kojem nikada i nije spavala.

Teča Baju smo pozvali da dođe, da ga razmontira, ali ona je obuhvatila krevetac i nogama i rukama, i nije dozvolila da ga odnesu. Stajala je tako, tvrdoglavo grleći krevetac, kao ona devojčica koja je spasila drvo u parku od seče, sve dok Teča Baja nije ispio kafu, spakovao svoju torbu sa alatom i otišao.

Kada se bura stišala, umorna je zaspala u svom bebećem krevecu , prvi put do sad iako više nije beba.

Petak, 2. avgust 2019. godine, Krupajsko vrelo

Moj muž i ja smo iste godine izgubili majke.

Na ovaj dan, dve godine ranije, otišla je njegova mama.

Te godine, oblaci su ličili na njenu kosu, rasutu svud po nebu.

Jutro je vrelo, kao i onda.

Vozimo se do Krupajskog vrela. Kakve fenomenalne prizore ima ovaj kraj!!! FENOMENALNE!!

Dolazim ovde poslednjih deset godina, i uvek drugačije doživim krajolike, i uvek me, kao da sam prvi put tu, iskreno pogađa što ljudi koji žive u ovakvom okruženju, ne razumeju koliko su bogati.

Ne moraju da se trude da naprave nešto spektakularno, samo nek ostave vodopad da bude vodopad, na primer. I ne moraju da prave ETNO ambijent, mi smo već seli u auto, s namerom da pobegnemo iz grada, i došli ovde u selo, u šumu pored vodopada gde se pastramke presijavaju u vodi, a voda je smaragdno zelena. Nikada nisam videla lepši prizor od ovog mesta. TO je dovoljno etno!

Kuće su ovde od vajkada građenje od kamena i drveta, jer je to materijal koga ima u izobilju. Zašto mislimo da smo pametniji od naših predaka?

Ovo je pitanje kulture, a ne ukusa. Rečenicu „O ukusima ne vredi raspravljati“ ne priznajem! Ukus ne postoji (osim kao čulo koje se nalazi na jeziku). Ali postoji mentalitet, stil života, poštovanje sopstvenog identiteta, prošlosti, i obrazovanje. To je ono što oblikuje prostor u kojem živimo.

Moram brzo, da prestanem da mislim o ovome, otići ću predaleko, i neću stići da uživam u trenutku.

Subota, 3. avgust 2019. godine, selo Miliva

Ponekad sve te misli i događaje u mojoj glavi, metafizičke, neizgovorive, sažme u jednostavnom zapažanju moja šestogodišnja devojčica. A ja mislim da niko ne zna o čemu mislim 🙂 .

Ona to tako lako kaže, u nekom običnom trenutku, samoinicijativno, objasni mi, nadmudri me taj mali glas koji neočekivano progovara iz tišine:

„Svi smo onakvi kakvi smo. Da smo isti, ovaj svet ne bi bio zanimljiv. Neko voli sunce, neko mrak. Nekome kiša smeta, a neko baš voli da pokisne. Neko voli more, neko više voli planinu. Ti voliš plavu boju, Tara voli žutu. A svega toga ima u ovom svetu. Ima svega za sve nas i svi možemo da budemo srećni.”

U Milivi se smenjuju iznenadno jaka kiša i sunce. Lepo je.

„Ako želite da promenite svet, idite kući i zagrlite svoju porodicu!”

Autorka je satima smišljala nastavak ove rečenice. Nije smislila.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)