Kad ja tamo, a ono međutim

Milica Timić
Objavljeno 20.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 13. decembar 2020. godine

Podižem deo maske za spavanje sa očiju kako bih potrefila dugme za gašenje alarma. Konačno tišina.
Razmišljam o tome šta sve treba da uradim danas, iako bih se najradije vratila na spavanje.
Sređujem beskonačne beleške i skripta potrebna za spremanje ispita, borim se sa gomilom papira koja se, koliko god je slagala po fasciklama i fiokama, uvek ponovo pojavi na stolu. I to duplo.

Ne vidim više ni milimetar svog žuto okrečenog zida, sada prekrivenog staroslovenskim deklinacijama, listama književnih dela i persijskim alfabetom.

Nakon završenog učenja uzimam da pravim prezentaciju o romantizmu za volonterski rad u grupi Podrška prosvetnim radnicima, u kojoj studenti pomažu profesorima (u mom slučaju profesorima srpskog) sa materijalom za onlajn nastavu.

Ubacujem u kutiju 75. bioskopsku kartu (da, zaista brojim) i na listu stavljam filmove koje bih volela da pogledam uskoro. Nema veze što od početka studija jedan film gledam tri dana. Lista je sve duža i duža.

Žiks me je pozvao da pišem dnevnik za ovu nedelju. Iako oduševljena pozivom, na trenutak sam oklevala misleći da nemam ništa zanimljivo da ispričam, ali sam, kao što vidite, pristala.

Glava mi je već prepuna informacija. Potreban mi je dan od 48 sati.

Ponedeljak, 14. decembar 2020. godine

Ne znam zašto, ali imam snažan utisak da je danas utorak. Još mi je sinoć bilo u glavi kako u sredu, koja je navodno sutra, idem za Beograd.
Potpuno sam izgubila predstavu o vremenu.

Pratim prvo predavanje dok sam u pidžami i ćebetu. Bar nešto dobro od ove onlajn nastave, udobnost. Ušuškana sedim u ćošku kreveta i osećam kako mi ruka polako trne od prebrzog pisanja i želje da uhvatim svaku reč.

Pravim novu objavu za svoju stranicu koja je u vezi sa gramatikom i pravopisom srpskog jezika, @gram_gramatike. Ranije sam svakog drugog dana pravila i kviz, ali sada za to nemam vremena. Sigurna sam da ću ga ponovo uvesti.

Izašla sam da se prošetam, sama, kako bih pročistila misli i udahnula malo svežeg pančevačkog vazduha.
Došlo je vreme kada mi, koji nosimo naočare, ne vidimo ništa pri ulasku u zatvoren prostor. Da ne počinjem o akrobacijama pri stavljanju i skidanju maske, naočara i kape.
Kada sretnemo nekog poznatog, nagađamo da li je to ta osoba, na osnovu očiju stidljivo skrivenih između maske i kapuljače. Mašemo im.
Onda, kada vidimo da to ipak nije taj neko, nastavljamo da mašemo zamišljenoj osobi iza, kako se ne bismo izblamirali.

Utorak, 15. decembar 2020. godine

Stojim u redu ispred pošte 45 minuta. Smrzavam se. Sva sreća da imam kapu, inače bi mi vetar prolazio kroz uši.
Starija žena stoji dva mesta ispred mene i smiruje svoju kucu zavezanu za stari, loše ofarban gelender na ulazu. Kuca se trese od zvuka pucanja petardi u blizini. Ne vidimo decu koja ih bacaju, ali je zvuk toliko gromoglasan da svi u redu skoro neprimetno poskoče.

Red iza mene postaje sve duži. Tu i tamo neko preseče put kako bi ubacio koverte u sanduče. Svi bismo voleli da tako brzo završimo.
Jedan deka pažljivo vadi svežanj koverti iz unutrašnjeg džepa kaputa, gleda levo-desno i ubacuje ih u sanduče.

Dečak na kraju reda nosi kutiju veću od sebe. Razočarano gleda broj ljudi koji je pre njega.
Rukavice mi ne pomažu, već znam da ću pri povratku kući ruke morati da perem hladnom vodom, kako mi prsti ne bi otekli.

Sledeća sam na redu. Žena ispred mene vadi iz cegera tri-četiri veća paketa. Staje na prste kako bi pakete prebacila preko staklene barikade na šalteru, jer su suviše veliki da bi prošli kroz prorez.
Stajanje na drugom mestu mi se čini duže nego kad sam bila na desetom. Naslanjam se na radijator u hodniku pre ulaza u salu u nadi da će me zagrejati. Ne radi.

Konačno sam stigla na red. Dajem kovertu i pare, čovek za šalterom markicu pritiska u vlažan sunđer i lepi je. Izlazim.

Stalno nešto čekamo. Da nam stigne poruka od nekoga, rođendane, Novu godinu, proleće, platu… Pa i ako dočekamo, brzo se završi.

Sreda, 16. decembar 2020. godine

Jedino predavanje koje imam uživo. Hodam praznim holom fakulteta i čujem svoje korake kako odjekuju.
Čekamo profesora ispred sale u kojoj imamo predavanje i pričamo o tome ko će šta prijaviti u prvom roku. U tom hodniku postoji još jedna sala, ispred koje nema nikoga. Ostatak zgrade je prazan, svetla su ugašena.

Profesor stiže, otvara vrata sale u kojoj je neka druga grupa sa svojim profesorom. Naš im govori kako moraju da nađu neko drugo mesto, jer mi imamo predavanje tu. Kao da nismo mogli da odemo u bilo koju praznu učionicu, kojih je bilo na pretek.

Premda Beograd ove godine nije okićen u septembru kako to obično biva, izgleda predivno sa svim ukrasima kada sunce zađe. Knez Mihailova je odlična za šetnju sada kada nema puno ljudi, a još uvek se mogu čuti razgovori na raznim jezicima.

Idem ka autobusu i prolazim pored „Ne ljuti se čoveče” pešačkog prelaza kod Doma omladine. Ljudi zbunjeno stoje na kraju svakog i gledaju da li smeju tuda da pređu. Ne prelazim. Više mi se sviđa podzemna varijanta, iako mračna i ne tako čista.

Na svaka dva koraka u Kosovskoj ulici me neko pita da li mi trebaju knjige. Mislim se, imam ih toliko da nemam više ni gde da ih stavim, pa krišom punim police svoje braće kada nisu kod kuće. I to je sada puno.
Ceo parking iza Skupštine je zauzet kombijima punim knjiga. Taj deo uvek nekako užurbano pređem, obično jer često trčim na autobus za Pančevo.

Četvrtak, 17. decembar 2020. godine

Ustala sam, ali dan još nije svanuo. Sunca nema, samo zavesa od magle zbog koje ne vidim ni susednu zgradu.
Divno, baš danas treba da imam čas noćne vožnje. Konačno sam se skroz opustila dok vozim i uživam u vožnji. Mada mi je pritisak skočio kada mi je mačka iznenadno iskočila ispred auta u trećoj brzini. Na svu sreću, zakočila sam na vreme.

Za potrebe časova persijskog, snimam kako se na tom jeziku predstavljam i pevam uz ukulele. Taj mali, plavi instrument mi je mnogo drag. Dobila sam ga ove godine za rođendan od mame i tate, uvek mi pogode poklon. Trebalo mi je nekoliko dana da naučim da sviram, dobro dođe da imam muzičku pratnju uz pevanje.

Palim svoje mirišljave sveće (imam ih previše, a kupila bih još) i bacam se na učenje 315 padežnih nastavaka na staroslovenskom. Da me neko čuje kako to izgovaram, pomislio bi da nešto sa mnom i nije baš u redu. Čudno je kad pomislim da se naš jezik razvio iz tog. Ne zvuče slično.

Slušam lajv koncert Ivane Peters i razmišljam o tome kako želim da budem deo benda, da nastupam i stvaram muziku.

Petak, 18. decembar 2020. godine

Prekucavam skripta na laptop. Osećam bol u glavi zbog celodnevnog gledanja u ekran s plavičastim odsjajem.
Kada su svi ukućani otišli svojim putem a ja ostala sama, pravim koncert za samu sebe, pevam.
Smišljam melodije za pesme koje pišem u sitne sate kad ne mogu da zaspim. Beleške i snimač glasa mi zauzimaju pola memorije telefona.

Poslednjih dana očekujem da sa prozora ugledam grane, trotoare, krovove automobila,vrtića i poznate stubiće prekrivene snegom. Pa čak i odnedavno ulubljeno metalo slovo A u „Tesla” u centru naselja.

Detence u meni obožava da ugleda prvi sneg, ali mi već posle nekoliko sati presedne. Svake zime se okliznem na led i padnem bar jedanput.
Nestrpljivo čekam proleće.

Subota, 19. decembar 2020. godine

Ponovo nije svanulo. Sve je sivo, a ja u podne moram držati upaljeno svetlo u sobi. Nema onog divnog odsjaja sunca u ogledalu naspram prozora.

Novogodišnje lampice su mi na zidu tokom cele godine. Sviđa mi se njihovo belo svetlo. Doduše, češće su uključene van praznične sezone, verovatno jer nisam baš u prazničnom raspoloženju.

Pomišljam kako bih mogla da sredim sobu, ali odustajem od te ideje. Sviđa mi se moj kreativni haos u kom skoro uvek znam šta se gde nalazi. Naravno, kada ne mogu nešto da pronađem, tu je Marfijev zakon po kom nađem nešto što sam tražila prošlog meseca, a ovo što mi sada treba ću verovatno naći kada mi više ne bude trebalo.

Uvek postoji opcija da pitam mamu gde je to nešto. Ona će reći na stolu, ormanu… koje sam ja već pregledala milion puta i ništa nisam našla. Ući će u sobu i sa tog mesta gde je rekla da će biti, izvuče iste sekunde.
Sigurna sam da sve mame imaju tu supermoć, bez obzira na to koliko im deca imaju godina.

Spremam se za tročasovno predavanje nakon kog nemam više koncentracije ni za šta. Završavam ostale obaveze i častim se epizodom serije.

Navijam alarm za sutra i čvrsto stavljam masku za spavanje na oči.

Autorka je student prve godine Srpskog jezika i književnosti

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)