Jako a lako…

Marjan Lukić
Objavljeno 20.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 13. decembar 2020. godine

At 5:25 I am wide awake…

Višegodišnja praksa ranog buđenja zbog treninga postala je navika tako da se i nedeljom, koja je najčešće dan za boravak u Omoljici, budim u isto vreme, u 5:25, bez obzira na to što konkretnih obaveza danas nemam. Ni treninga ni posla oko škole…

Lagani, spori dan proveden kod roditelja i u tazbini, bogata trpeza, dremanje i zanimljivi dokumentarac u ESPN produkciji o rivalstvu Inoa i Lemonda na Tour de France 1985. i 1986. i već je kasno popodne i vreme za povratak u Pančevo. I ove nedelje u autu Bixi i ja slušamo kompilaciju na koju sam svašta „nabacao”, od Obojenog Programa preko Azre, Haustora do Placeba i Pearl Jama. Stvarno ta muzika, da je nema… Ne znam kako bismo mi sve ovo gurali.

Ostatak dana gledam serije, vesti, NFL prenose i onda vidim na FB da je Vranjković izbacio novi trostruki album na YT, Biološki minimum. Snimak koncerta koji je održao prošlog decembra u Kombank dvorani, kakav komad muzičkog savršenstva. Od svih stvari koje nam je ova situacija oko epidemije i restrikcija normalnog života donela, mislim da mi koncerti najviše nedostaju. Sve smo nekako nadoknadili i posao i treninge i takmičenja, ali koncerata nema pa nema. Slušajući snimak Vranjkovićeve svirke ubeđen sam da se negde u onoj gomili oduševljanja tokom koncerta čuje i moj glas.

Vreme je za „krpe” jer ponedeljak donosi poslednju nastavnu nedelju prvog polugodišta a i trening plan koji mi je Coach Savić poslao obećava blood, sweat and tears.

Guše se ljudi zbijeni u krtogu i čekaju da sunce sine da im snagu da da žive.

Ponedeljak, 14. decembar 2020. godine

At 5:25 I am wide awake…

Standardno jutro radnog dana. Ustajanje po mraku, kafa, doručak, pakovanje opreme za trening. Pogled na trening plan kaže biće zabavno. Luka me po običaju čeka ispred zgrade, Bixi odlazi na posao…

Luka i ja kao i svakog ponedeljka komentarišemo kako je teretana prepuna. Ljude rade rezolucije i razmišljanje „od ponedeljka počinjem…”, pa ko šta već započne. Sa momcima iz kluba već osmu godinu treniram u teretani „našeg” tržnog centra i stvarno mi je taj fenomen ponedeljka i započinjanja vežbanja fascinantan. Do srede već ostaje samo nas nekoliko redovnih vežbača. Ostali će se vratiti, u ponedeljak.

Kako je započela poslednja nastavna nedelja polugodišta kreću i standardne priče za taj period. Zaključivanje ocena i sve što taj posao prati. Najviše volim da sve svoje obaveze oko ocenjivanja završim dve nedelje pred kraj i budem miran, međutim nisu sva deca ista. Sa nekim đacima je vrlo jednostavno kao 2+2, rade ili ne rade, stalo im je ili nije do ocene, znanja, uspeha pa se tako i postavljaju u toku godine. Međutim ima klinaca koji su kao jednačina sa mnogo nepoznatih. Mora malo drugačije da im se pristupi. Ali i to se rešava gotovo rutinski. Ipak me je iskustvo 22 godine rada u školi naučilo da prepoznam neke stvari.

Već danima gotovo bez prestanka slušam poslednji album Repetitora. Kakva 22 minuta energije!!!

nemoj da dođeš jer otići ćeš teško
možeš da probaš ali uspećeš teško…

Utorak, 15. decembar 2020. godine

At 5:25 I am wide awake…

Dan sa dva planirana treninga, trčanje u 7:00 i plivanje u 19:00. Između treninga još neke školske obaveze završavam, jurim par stvari za klub jer kraj je godine, podvlačimo crtu šta je urađeno i lagano planiramo šta raditi u narednoj, ako ima smisla bilo šta planirati za tako dug period.

U poslednje vreme mnogo vremena provodim čitajući svašta na društvenim mrežama što mi se baš i ne dopada ali… Danas osećam da mi je strpljenje za to baš tanko i da ne mogu. Iznerviraće me neka objava, a nisam raspoložen da mi to pokvari dan. Pametnije je pogledati, po drugi put, seriju Taboo i briljantnog Toma Hardija. Bixi se slaže i tako prođe popodne. Hmm, London početkom devetnestog veka prikazan u seriji previše podseća na naš grad danas i stvari koje nam se dešavaju.

mogu da se igram sa, bolje da se spremim za
niko nije kao ti…

Sreda, 16. decembar 2020. godine

At 5:25 I am wide awake…

Jedan od onih dana za koje kažeš da su prošli a ne znaš kako i gde. A nije da nisam „crkao” jutros na treningu, nije da nisam išao do škole, nije da nisam odgledao dobru seriju, nije da nisam išao u prodavnicu, nije da nisam saznao da mi je frizer Zoki zaražen virusom, nije da nisam video Gospodina Haringu i Zmileta posle dugo vremena… ali eto prođe dan.

Onaj ko me zanima ne javlja se danima…
Ne javlja se danima više me ne zanima…

Četvrtak, 17. decembar 2020. godine

At 5:25 I am wide awake…

Kako bi ekipa koju treniram rekla „veseli četvrtak”!

Po planu jako trčanje ujutru i jako plivanje uveče, baš veselo. Dobri su, ma gde dobri, odlični su klinci: Luka, Bogdan, Viktor, Perke i naravno naš omiljeni mrgud Anja, daju sve od sebe.

Uspevam da nađem vremena da se vidim sa Šakijem i Bekom. Kafa u pola jedan četvrtkom je tradicija. Nađemo lokal bez veće gužve i kreće priča. Film, muzika, politika, sport… sve po redu. Danas je lajt motiv iz filma Šutka, Sabrina i Natalija: šta ima novo da se fališ?

Predveče ipak ulazim u manju nervozu kad krene „peglanje” neželjene situacije vezane za školu. Čim se neko nekompetentan uhvati nekog posla kom nije dorastao nastaju problemi. Srećom, ništa što ne može da se reši, ali stvari i ljudi moraju da se stave gde im je mesto. Sutra je poslednji nastavni dan, bravo za nas, zadovoljili smo formu, ostvarili privid normalne nastave i rada a da li smo i šta nekoga naučili… videćemo.

Svakim danom ja postajem sve lakši!

Petak, 18. decembar 2020. godine

At 5:25 I am wide awake…

Čitam recenziju Vranjkovićevog live albuma koja se završava ovim rečenicama:

Često ove godine razmišljam o onoj sceni iz života Friedricha Nietzschea u Torinu, kada u pokušaju da spreči da čovek udari konja Nietzsche uplakan grli nesrećnu životinju i doživljava nervni slom i time praktično – za neke ljude – završava svoj filozofski život. Neki drugi ljudi misle da je tada njegov život tek počeo, onaj u kojem su ljudi, priroda i životinje u iskonskoj ravnoteži, a čovek ima obavezu da bude angažovan po svaku cenu. Svako nasilje mora da se spreči, svako gušenje slobode je nedopustivo i svako vreme ima pesnike kakve zaslužuje. Problem je samo u nama…

To je to, to smo mi sada i ovde.

Srce kamen tajnu čuva, kamen prah dok postane.
Vode mutne vetar razuzdano duva, zaliješ ga ono suvo ostane…

Subota, 19. decembar 2020. godine

Jutros sam dao sebi malo oduška dužim spavanjem jer subota je dan za najjači trening u nedeljnom planu. Dva sata vožnje bajka na trenažeru u četiri kvadrata terase provede čoveka kroz svakakva stanja i misli. Samo kad sam i to završio, sutra će biti lakše, samo dvadesetak kilometara trčanja.

Lepa vest u toku dana, stigla je potvrda iz Srpske Triatlonske Unije da je Triatlon klub „Tamiš” najuspešniji klub u 2020. godini i da su četvoro klinaca najuspešniji u svojoj kategoriji. Sjajan rezultat, sva uložena energija i rad dobije potvrdu na kraju.

FB izbacuje memories na današnji dan pre nekoliko godina, sneg i zima… Fali mi sve to.

Sa belog nevinog sna nestaće snega za nas
Dete se vraća u san da zuri u sunčani zrak…

Autor je prosvetni radnik, triatlonac…

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)