Quo Vadis, Homo?

Aleksandar Stojanović
Objavljeno 27.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 20. decembar 2020. godine

Jutro kao svako prethodno sem ponekih detalja zbog kojih, u ovoj situaciji, postadoh skeptik. Naime, kašalj, kijanje i štogod još, te supruga i ja rešismo da se testiramo na COVID-19. Zdravstvena ambulanta Mladost, kao početna stanica je sasvim logičan izbor, jer se u njoj lečimo. Tu logika prestaje. Pokušam da dobijem ambulantu, ali zauzeto, bivam uporan, ali ništa. Posle nekih dva sata upornosti, ili kako god se to može nazvati, krenemo put ambulante. Na šalteru nas zamoliše da, sa takvim simptomima izađemo, i da dežurnog lekara pozovemo na broj koji nam dadoše. OK, poštujem proceduru. Nakon nekih dva sata pozivanja, reših da pošaljem poruku, te nastavim sa pozivanjem. U neko doba, javi mi se lekarka, kojoj rekoh svoju muku, i dobih odgovor da će me na šalteru sačekati uputi za pregled. Oko 19 h uzmemo upute, odemo da damo krv, bris i na snimanje pluća. Na moje pitanje, šta nam je dalje činiti, odgovoriše da će rezultati biti poslati izabranom lekaru. Shodno tome da je već prošlo 20h, i da ambulanta ne radi, krenusmo kući. Na sajtu E-zdravlje nađem rezultate testiranja: supruga „-”, ja „+”.

Ponedeljak, 21. decembar 2020. godine

Od jutros pokušavam da dobijem ambulantu, rezultat isti. Tokom dana misli same lete potpomognute udarnim vestima raznih informativnih emisija. Pokušavam da pobegnem od istine, ali ne ide. Sve više uviđam koliko smo podložni uticaju tih kutija što nam pune glavu kojekakvim važnim stvarima, bez kojih je život nezamisliv. Kakav danak neiskustvu, pa kako smo uopšte uspeli da preživimo sve ove decenije? Probam uveče da odem do kovid ambulante u Zmaj Jovinoj, kad tamo puna čekaonica, ustvari, više nekako terasa, stepenište i dvorište. Pokušah nekih sat vremena da se rashladim, ali shvatam da mi zimovanje nije potrebno, jer na pitanje „kad imate zakazano”, nemadoh šta da odgovorim, te krenuh nazad. Noć, duga noć.

Utorak, 22. decembar 2020. godine

Od ranog jutra, doduše pojam „rano jutro” je relativan, jer sam dobar deo noći išao knjigom protiv svakodnevnice. Kako je poletela Srpska Sparta naslov kojim Milorad Ilić opisuje vreme u kome se moglo živeti bez današnjih obaveznih čuda tehnike, živeti tako sporo, tako lepo, živeti… Ovom prilikom preporučujem svim sugrađanima štivo koje se čita u jednom dahu, štivo koje prikazuje život. Vraćam se u sadašnjost, naoružavam strpljenjem i krećem u novu borbu. Poučen iskustvom, dohvath se telefona, pa posle određenog broja sati neuspeha mog poduhvata smislim novi plan. Nastaviću sa pozivanjem, na svu sreću nemam fiksni telefon (zamislite još telefon sa brojčanikom u ovoj situaciji), dok će supruga poći put ambulante. Razmišljam, dupla šansa za uspeh. Rezultat operacije „Kontaktiranje ambulante” je doživeo fijasko, jer verovatno pogađate ishod: linije zauzete, a supruzi, koja je na par sekundi uspela da se dokopa šaltera rekoše da moramo biti uporni u telefoniranju.

Sreda, 23. decembar 2020. godine

„Ako kaniš pobjedit, nemoj izgubit“ moto koji mi daje snage protiv vetrenjača, i tera da nastavim sa pozivanjem. Svu svoju energiju usmerih na pronalaženje načina kako da stupim u kontakt sa nekim iz do sada neosvojive tvrđave zvane Zdravstvena stanica Mladost. Mada, kad bolje razmislim, šta je ovih nekoliko dana u poređenju sa deset godina opsade Troje. Hmm Troja, pade mi na pamet još jedna ideja, ali nemadoh konja za realizaciju iste, u stvari ne bi bilo u redu prema ostalim pacijentima, ako ih uopšte u čekaonici bude, da sepredstavim kao običan neimformisan pacijent koji eto naiđe. Kreće plan „B”, te poslah SMS dežurnoj doktorki. Radoja bih poslao samo da mi se neko javi. Suton već varoš našu guta, uskoro se i ambulanta zatvara, ostade mi još da se uputim, iako sam u izolaciji, put kovid ambulante. Telefon zvoni, broj poznat, toliko puta pozivan. Javlja mi se doktorka iz ambulante – nemoguće, ali ipak moguće. Završimo razgovor, ja u čudu, ne toliko zbog poziva, koliko zbog terapije. Naime, kako nemam temperaturu, i nikakve teškoće prouzrokovane virusom, kao i dobrom slikom pluća (sem kašlja, koji je valjda normalna pojava kod nikotinskih uživalaca), savetovano mi je da pijem vitamine i midol. U slučaju pogoršanja situacije da se javim. U neverici šta čujem, završim razgovor .Sada nastupa dramska pauza, gde pomešanih osećanja pokušavam da saberem stanje u kojem se nalazim. Naime, sa jedne strane stoji da se ne lečimo sami, da se blagovremeno javimo lekaru, sa druge strane treba da sedim kod kuće uz preporučenu terapiju i u slučaju pogoršanja da se javim (javim, tako blizu, a tako daleko). Zatim, nalaz je pozitivan, a ja se osećam dobro, i tako redom do kasno u noć. Nastavak čitanja Mićine knjige.

Četvrtak, 24. decembar 2020. godine

Od jutros iman neki čudan osećaj da je ovaj 21. vek doba gluposti. Dvadeseti je bio doba ubijanja, ali na to smo nekako navikli kroz istoriju, naučili smo da je čovek čoveku vuk. Kad kažem vek gluposti, mislim prevashodno na ljudsku glupost, jer u eri Interneta i pametnih telefona, prvom je pao sistem, a drugi nije u dometu. A još se sećam ogromnih zdravstvenih kartona, papirnih zdravstvenih knjižica, pisaće mašine kojom su doktori baratali, kao i papirnih recepata na kojima je izdavana terapija. Sve je išlo sporije, ali je išlo, za razliku od današnjice kad je sve brže, ali… Da budem iskren, sami smo krivi. Zaprepastimo se kad u 20 časova u pekari nema vrućeg hleba, i kako baš sada nema svežih jagoda iako je decembar. Kako li smo do sada živeli, i uopšte uspeli da preživimo nestanak Interneta na deset minuta. Hajde da se zapitamo jesmo li srećniji u doba kad je sve na klik, jesmo li možda zdraviji? Sećam se kad smo kao deca bili kažnjeni, tad nismo smeli napolje, kaznili su nas time što ne možemo da se igramo, vozimo bicikl ili jednostavno jurimo za loptom. Danas je kazna zabrana ekrana, to jest korišćenje telefona, računara… Korišćenje, a ne stvaranje. Mi smo stvarali svoj svet, pomoću štapa i kanapa, stvarali i u njemu uživali. Tada su i odrasli stvarali, i to podjednako od Konkorda do Vojadžera, koji je već napustio solarni sistem. Sve smo nažalost zaboravili, sve. Emocije koje su se probudile čitanjem, polako zamenjujem svakodnevnicom. Razmišljam o početku ove priče, dođe dan peti i već stigoh do trećine karantina. Osećam se dobro, naravno pa subjektivan sam, možda ne prepoznajem pogoršanje situacije, možda mi je stvarno OK, možda, možda. Previše možda u ovakvoj situaciji, previše ničega, a treba nečega.

Petak, 25. decembar 2020. godine

Novo jutro, novi dan. Ustvari, isto kao i prethodni, pa reših da nešto promenim. Posle doručka, i obaveznog midola, krenuh u teretanu. Ustvari to je odlazak u dvorište, gde mi ostade nekoliko panjeva, te počeh sa vežbanjem. Ponesen lepim vremenom, takođe činjenicom da mi nije ništa, vežbah nekih dva sata. Do kraja dana, zarad predostrožnosti, merim temperaturu nekoliko puta. Rezultat opravdava zdravstveno stanje, jer je uvek ispod 37C. Shodno situaciji, pokušavam da normalno funkcionišem. Uspevam čak seriju da gledam, Troteri, kako to istinito zvuči, „što bi rekao stric Albert: „tokom rata”…

Subota, 26. decembar 2020. godine

Jutarnji kakao, koji dobih od prijatelja iz Nemačke, itekako ume da popravi raspoloženje. Posle obilnog doručka (pa trenirao sam juče), midol i oligovit. Sad već razmišljam kako da ispunim dan, te pravac radna soba. Tu me je sačekao moj svet, svet u kome uživam već decenijama – svet maketa. Imam naručenih desetak modela aviona, te se bacih na posao. Da me supruga nije pozvala na ručak, ne bih ni primetio da je počelo da smrkava. Ručak, pa ponovo makete, tako do nekih 20 časova. Sledi kafa i igranje sa daljincem. Naravno, hajd’ da pogledam današnju statistiku o broju testiranih, zaraženih, preminulih… Tu se već zamislim, setim se nekoliko prijatelja koje je odnela zla kob što nas snađe. Počnem da razmišljam o prolaznosti života, o tome kako je svaki novi dan uspeh, pa zaboga, već više od pola veka živeh ratove, inflaciju, sankcije, bombardovanje i ko zna šta još usput. Ustvari, da se vratim na početak priče, i da se s pravom pitam: „Kuda ideš, čoveče”?

Auor je građanin Srbije

Ostavi komentar

  • (not be published)