A gde je umetnost u celoj priči?

Snežana Knežević
Objavljeno 24.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 17. januar 2021. godine

Kakvo jutro! Sve se beli. Volim sneg, kroz prozor ili na planini. Sutra počinje posao.

Ne spremam ručak. Živela dostava!

Vajber danas zvrcka umereno. Grupe u dve škole nešto tiše. Prethodnih dana „linije” su bile usijane. U jednoj školi prelazimo na Džisvit, formiraju se nove učionice, stižu kodovi, prenose se đacima. Deca se dobro snalaze. Ovo su već treće u koje „ulaze”. Prvi put je bilo čupavo i stresno, sad smo već profesionalci. Ponosna sam na njih. Tek su šesti razred, a ozbiljni i odgovorni. Sve samostalniji. Iz druge škole stižu vesti o mnogobrojnim izolacijama. Ništa manje nego pre prekida nastave.

Moja muzikalnija polovina odlazi da svira, deca svojim poslom, a ja popodne posvećujem holivudskoj bozi. Tri komada. I baš me briga. Muzička podloga za danas

jer muzika je put do sreće.

Ponedeljak, 18. januar 2021. godine

Budi me sunce. Kažem sebi – samo lagano, radiš popodne.

Stiže mi poziv iz prodavnice u kojoj smo kupili dva kauča. Najavljuju dolazak u četvrtak između 9 i 11. Nisam navikla na takvu poslovnost, ali od samog započinjanja kupovine je tako. Prvo nas je kroz prodavnicu proveo nenametljivi prodavac koji nam je dao sve potrebne informacije i preporučio nam proizvode. Pre njih bili smo u prodavnici nameštaja čiji su vlasnici iz druge, mnogo uređenije države. Nemaju na stanju to što želimo, nemaju ni u magacinu, ali i da imaju, nisu baš sigurni kad tačno može da stigne, ne voze iz prodavnice u prodavnicu, nemaju svoj prevoz nego plaćamo privatnika, a onda plaćamo i da nam prenesu od ulaza do stana, ne znaju tačno koliko. Kod domaćih sve može i sve imaju.

Izlazim iz „pećine”. Ulice na Strelištu naravno nisu očišćene. Pravim se da ne vidim i kao uživam u šetnji po snegu. Mora tako, to su odbrambeni mehanizmi. Kad živiš u neuređenoj državi, moraš često da se praviš da ti je lepo, inače ode sve dođavola. Prolazim pored škole. Razrovana je staza koju su „mudro” počeli da sređuju krajem godine. Zimski građevinski radovi. Mislim da toga ima samo kod nas. Pitam se kako će deca dolaziti do škole. U „Mikinoj” ima dece koja koriste kolica.

U podne čekam na Vajberu zakazano Odeljenjsko veće. Kolega i ja se pitamo što ne počinje. Nakon pola sata kažu – u zbornici smo. Molim? Kad je rečeno da će biti uživo, zar nije preporuka da nema okupljanja? Nesporazum. Prvi put u istoriji škole drži se veće i uživo i onlajn. Čudna vremena.

Putovanje do posla lagano i prijatno, put čist, čak nije ni gužva kakva ume da bude. Uživam vozeći kroz Šumanovićevski pejzaž. Muzička podloga

Radujem se što vidim svoje đake. Moji šestaci svi na broju. Zdravi. Oseti se entuzijazam, nedostajala im je škola, iako, naravno kažu da je raspust mogao još malo da potraje.

Noć rezervisana za Netfliks. Kako sam čitav raspust bindžovala raznorazne skandinavske krimiće, Netfliks procenio da se najnovija serija i ja poklapamo 99%. Onda se mora. Lupen. Glavnu ulogu igra Omar Saj, tek onda se mora. I Netfliks je u pravu. Planirala jednu epizodu, odgledala tri.

Utorak, 19. januar 2021. godine

Od jutros čujem vesti. Počela masovna vakcinacija. Nisam u dilemi, prijavila sam se još na početku. Verujem u nauku i medicinu. Ne verujem u teorije zavere. Nervira me što je stvorena atmosfera nepoverenja,ali mi je jasno zašto je to tako. Mislim da je svima jasno zašto je to tako, osim onih kojima nije jasno, ali je jasno i zašto je to tako.

Nemam običaj da slušam vesti, nemam šta da čujem. Televizor u našoj kući služi kao sprava za slušanje muzike i gledanje filmova i serija. Pravi radio već dugo ne postoji i jako mi je žao zbog toga. Vesti samo sa interneta i to dobro pročešljani sajtovi. Kad dopre do mene nešto izvana, skoči mi pritisak i prorade kiseline u želucu, a to nikako ne valja. Onda upadnem u nekakve javne rasprave i ne bude mi dobro kad shvatim kako neki ljudi razmišljaju. Zato – no, no! Predugo sve traje i vidim da postoje nekakve paralelne Srbije koje baš ne mogu da razumem. Zato biram da ostajem u svojoj paraleli i izlazim samo po potrebi.

U školi mirno. Danas imam malo časova i radim sa sjajnom decom. Godine rada na tome stvorile su atmosferu da deca vole da dođu u školu, da im nije problem da kažu šta misle, da su otvoreni i pozitivni.

Veče uz Lupena. Serija je potpuno nova i ima samo pet epizoda, tako da ustvari brzo završavam sa gledanjem i žao mi je. Pitam se šta da gledam dalje.

Danas je dobar dan za

Sreda, 20. januar 2021. godine

Posao već sasvim uobičajen, iako je tek treći dan. Navikli se na maske, na odeljenja u kojima je mali broj učenika, na popodnevnu smenu od početka godine. Ne krećem još uvek sa onlajn nastavom. Čekam da se prvo vidim sa svima, pa onda dalje. Osmislila sam sistem da svaki put započinjemo nove radove u školi, zatim ih nose kući da završe, a onda u školi ocenjujemo. Sistem je dobar jer uvod i analizu radova radimo uživo. Naravno da ima i onih koji donesu radove koje nisu sami radili, pa se ponekad i posvađamo, ali sve to dođe na svoje. Materijale koje treba da pogledaju unapred šaljem u Gugl učionicu, pa dođu na čas unapred informisani o tome koja je to likovna problematika o kojoj ćemo govoriti. Radimo kvizove, ukrštene reči, asocijacije, kako bi se što bolje upoznali sa pojmovima koje obrađujemo i vidim da im je to zanimljivo. Uhodali smo se nekako i ova onlajn nastava je dobra dopuna onoga što se radi u školi.

Na povratku s posla neverovatan zalazak sunca. Sve je ružičasto, sa leve strane bledoplava Avala u pozadini okupana ružičastom sumaglicom, a sunce se užarilo na desnoj strani nisko na horizontu. U kolima

Vozim lagano, kod kuće me čeka radna akcija.

Krečimo sobu. Svi smo se angažovali kako bismo u friškoj sobi dočekali nove kauče. Radna akcija je celovečernja i fizički naporna, pa nam to nekako dođe umesto teretane. Bar se tako tešimo. Na kraju dana, svi smo zadovoljni odabranim tonom i svežinom koja se oseća.

Četvrtak, 21. januar 2021. godine

Domaća fabrika nameštaja potvrđuje izuzetnu poslovnost. Stižu tačno u 9. Momci su brzi, efikasni i izuzetno pažljivi. Stan je mali, hodnik uzak, a primećujem da stvarno vode računa da nešto ne zakače, polome ili sruše. Snalažljivi su, vidi se da su uigrana ekipa. Za petnaest minuta, dva povelika kauča su uneta i montirana. Celo ovo iskustvo vrlo je prijatno. Nisam navikla na ovakvu efikasnost u našim uslovima i osećam se dobro.

Tako krećem i na posao. U kolima

Danas četiri časa sa pauzom. Radujem se radu u malim grupama, gde svakom učeniku imate vremena da posvetite pažnju. Da je sreće i pameti da se odeljenja tako i formiraju, sa najviše dvadeset đaka, priča o školstvu bila bi sasvim drugačija. Međutim, nama je škola ekonomski neisplativa institucija i gledamo je kao teret za društvo, pošto ne vidimo dalje od svog nosa.

Pričam sa kolegama u praznom holu o tome kako je način organizacije nastave po grupama učinio da nema dece po hodnicima, ne čuju se, škola deluje pusto. Atmosfera kamerna. Nastavnici idu po učionicama kao da ulaze u kancelarije. Nema graje na koju smo navikli. Na mojim časovima, a u pitanju je likovno, uvek se čuje žamor, deca su opuštena, ćaskaju i sa mnom i međusobno. Sada je priča potpuno drugačija. Nedostaju jedni drugima. Drugare iz drugih grupa ne viđaju u školi već mesecima. Svi jedva čekamo da se vratimo u „normalu”.

Posle posla kafa sa drugaricama. Pauza je bila duga. Ustalila se tradicija kafe četvrtkom. Takav nam raspored. U kafiću, u koji inače dolaze ljudi vrlo različitih generacija, svi prilično mlađi od nas. Pitamo se da li je uzrok korona ili je slučajan splet okolnosti.

Petak, 22. januar 2021. godin

Jutro počinjem Mentalnim razgibavanjem. Nekako mi to dođe kao da sedim sa drugarima na nekoj jutarnjoj kafi, pa čujem novosti u društvu koje jedino tako mogu da svarim. Informišem se gledajući Razgibavanje ili Kesića. Sve ostalo mi je preteško, kao neki horor koji gledam kroz prste. Ovako, oni proberu sve gluposti koje su se izdešavale u toku nedelje i to mi je dovoljno. Pričaju o nasilnicima u raznim institucijama i o zakonu koji uvek kasni ili se donese tek kad se nešto dogodi. Uopšte mi je drago što mogu da čujem neko normalno razmišljanje u nekom mediju, pa makar bio samo jedan.

Danas sam u Mikinoj. Do posla preskačem prepreke i lomim štikle. Staza ispred škole naravno nije završena. Izgleda kao jarak. Možda planiraju vodu i krokodile? Vidim bila je i traka koja je sprečavala prolaznike da se kreću tuda. Koliko li je dugo bila cela? Ispred staze stoji znak „Pažnja! Pešaci obiđite gradilište.” Zanimljivo su to osmislili. Ne znam samo da li se neko setio da su pešaci koji tuda prolaze osobe uzrasta od 6 do 14 godina. Da bi obišli gradilište, imaju dve mogućnosti. Ili da se kreću putem ili… ustvari i nema druge mogućnosti. Preko puta ne postoji staza za pešake, već je parking od ugla do naspram ulaza u školu. Osim ako nisu mislili da se preskače školska ograda, ali nisam baš sigurna da smo mi nastavnici vični ovakvim egzibicijama. Kako da se pravim da uživam kad se sneg istopio?

I ovde u školi je mirno i časovi brzo prolaze. Počinje vikend!

Subota, 23. januar 2021. godine

English breakfast sa malo mleka za subotnje jutro. Najbolji čaj! Muzička podloga

Pravim kratke filmiće koje ću da šaljem u Gugl učionice. Ne osećam to kao dodatni posao, zabavno je. Na repertoaru bioskopa biće valer. Shvatila sam da je pažnja učenika izuzetno kratka i zadala sam sebi da video ne sme da bude duži od dva minuta. Nije baš Tik-tok dužina, ali valjda će toliko moći da pogledaju. Ušla sam u štos i ne treba mi toliko vremena kao kad sam počela sa ovako kratkim formatom. Čini mi se da mi je više vremena bilo potrebno da svedem misli i rečenice u minut i po, nego da napravim klasičnu prezentaciju.

A gde je umetnost u celoj priči? Umetnost traži celu osobu, a kad vas ophrvaju svakodnevne banalnosti, tu na žalost više nema prostora za razmišljanje o umetnosti.

Autorka ne voli da bude okružena ružnilom kojeg je sve više oko nas, voli da sluša muziku i ide na koncerte kojih nema, voli umetnost kojom nema vremena i snage da se bavi, voli da čita, ali za to nema fokus, a radi u dve škole i već dobrano krcka radni staž. Uživa u druženju sa svojom porodicom i obožava svoju muzikalnu polovinu i dve muzikalne četvrtine.

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: A gde je umetnost u celoj priči?

  1. Avatar

    Nana

    24 januara, 2021

    Umetnost je sve ono što prija našim čulima.
    Kao i taj trag u snegu sve sa muzikom u pozadini…

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)