Malo nam je potrebno za nas

Ivana Čikoš Pandurov
Objavljeno 04.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Nedelja, 25. februar 2018. godine

… je mogla i slavnije da počne, ali to bi bio slučaj da nismo bili na koncertu Kraftwerka, a posle otišli na ono čuveno jedno piće. Sa Mojom Sestrom i Njegovim Bratom, Našim Prijateljima i još gomilom novih Prijatelja. I predobro se proveli. Sad pijuckamo kafu i čekamo da nam pristignu deca sa dugoočekivanog konaka kod bake. Obožavaju da spavaju tamo, verovatno jer im ništa nije branjeno i uživaju uzduž i popreko. Sreća naša, sreća njihova. Posle tri časa mentalne aritmetike, četiri strane prevoda, dva Hari Poter filma i puno ceđenih pomorandži i espresa, spremni smo da se suočimo sa činjenicom da je sutra ponedeljak. Ove nedelje je Tata sa nama, a ne u Gruziji – to već obećava.

Ponedeljak, 26. februar 2018. godine

Urbana je legenda da se neko nekad ponedeljkom probudio na vreme. I dok Mezimče br. 2 i ja pokušavamo da ubodemo u koju nogavicu koja noga ide, ponavljajući proceduru sa hulahopkama i pantalonama, čujem ispod prozora poznati zvuk lopatanja. Liebe est… od snega očišćen auto. Izmamljen osmeh ponedljekom ujutru? Neprocenjivo.

Dečiji entuzijazam po pitanju snega je nemerljiv i zarazan. Na prvi sneg se izleće i bez jakne, a kamoli kape, šala i sl. Nepotrebna menažerija. Još kad bi očišćen decomobil hteo da upali… Pri okretu ključa žmirka i trepće, pufće bez brektanja – dakle, akumulator. Nekoliko grudvi za vratom kasnije, hrlimo neočiščenim ulicama u taksiju. Dok se Malo Dete oduševljava kako se „taksi kliza kao sanke na Divčibarama”, vozač sipa žuč po putu umesto soli, a sve pre prve kafe. Može i tako, al’ šta vredi. Niko nikad kako ne treba glasao nije, al’ tu smo gde smo. Odlučujem se da se isključim i uživam u pogledu na neutaban sneg.

Volim Pančevo. Rešenje problema je uvek samo na poziv daleko. Pa tako i ovog puta dolazi tata moje Drugarice, odvozi mi auto i ja znam da je problem rešen. Ta bezbrižnost koju pruža okruženost porodicom i prijateljima je nemerljiva, i svakako bi mi puno nedostajala da živim negde drugde. You can’t have it all, pretpostavljam, al’ možeš da se postaraš za svoj nanokosmos, koliko-toliko. S tom misijom u novu nedelju!

Posle posla idemo po auto. Dijagnoza: slab akumulator. Vozimo se sa Drugaričinim tatom po nov, a potom sledi oduševljavanje Mezimčeta br. 2 pravom pravcijatom radionicom i majstorskim alatom! Carstvo! Za njega ova nedejla nije mogla bolje da počne. A nije ni meni loše: s novim akumulatorom i novom sigurnošću u nove (radne) pobede!

Uveče, nakon što smo se svi ukupili i Mezimica odnela pobedu u borbi za mesto u Žutoj Fotelji, na njenu inicijativnu kolektivno rešavamo da preskočimo treninge. Nije nam mnogo ubeđivanja trebalo. Vreme za nanokosmos.

Utorak, 27. februar 2018. godine

…počinje isto kao ponedeljak, munus prazan akumulator. Things are looking up – da vas malo angliciziram. Hladno je vrlo, mada prija, i zbog toga još više uživam u ušuškanost u kući. Mezimče broj 1 i ja carujemo po kući: domaći, mejlovi, vežbanje za kontrolni iz matiša (srećom, ne moj), Skype razgovor i ona koja pije svaku moju englesku reč s usana i smeškajući se pokušava da provali o čemu to ja tako važno pričam. Uglavnom i uspe, a ja uživam neizmerno! Držim se po strani kada je engleski u pitanju: ona Bilju čeka da se sa porodiljskog vrati s nesptrpljenjem, a ja sam tu za usputnu indoktrinaciju.

Krećemo zajedno u školu, moju, da sačeka tamo početak njene nastave jer ne voli da bude kod kuće sama. Dok hodamo ulicom, uvek me uhvati za ruku iako ima već osam (!!?!) godina i čovek bi pomislio da ona misli da je velika za to. Ali ne, i to je božanstveno! Iako je moja pažnja od kad imamo i Haralampija više nego podeljena, nikada nismo izgubile našu nit i svaki put joj se vratimo očas posla.

Haralampije je interni nadimak Mezimčeta br. 2, da se razumemo, mada svi koji nas znaju shvataju da savršeno oslikava njegov karakter: neodoljiv i uporan, gluv na NE. Potkožni uvlakač najgore sorte. A Ona ga pušta da misli da caruje i jako je brižna pritom. Taj njihov odnos, na to sam najponosnija. Sva druga postignuća su relativna.

Kažu mi devojke u školi da veliko Mezimče liči na mene: i nisam baš ubeđena. Biće da nisu uradili domaći. Dok ja imam čas, ona provodi vreme s mojim koleginicama. Toliko su slatke, donose joj laptop da se zabavlja. Ona odbija jer kaže da je već iskoristila svojih sat vremena dnevno na tabletu. Gledaju me k’o zlotvora. Nisam, majkemi! Valjda. Čekamo pubertet uostalom, pa da apgrejdujemo igricu.

Za popodne sam zacrtala (dugo izbegavanu) nabavku voća i povrća. Moja Mama ne razume kako ja takve stvari ne volim, da idem na pijacu (osim u aprilu i septembru, da se razumemo), a meni je to sve ozbiljna smaračina. Jako se radujem vremenu kada budem mogla da kliknem i da mi se sve to stvori u kujni. Možda je nehumano, al’ radije bih to vreme provela negde drugde. Na treningu na primer, na koji uspevam da odem posle dve nedelje.

Sreda, 28. februar 2018. godine

… jutro is all about snow again. Budi me blještavost ranije nego što sam želela. Makar imam vremena da se spremim za dan. Lepo je u kući dok svi spavaju: skuvam kafu i gledam kroz prozor, natenane smišljam s koje strane poslu da priđem. Osim uobičajenih prevoda, počela sam letos da radim i kao virtualni asistent, ni sama u početku ne znajući šta sve taj posao može da podrazumeva, ali sam znala da mi je potrebna promena – ne radikalna, već raznovrsnost. A to sam i dobila, i mnogo više od toga. Internacionalnost i multikulturalnost ljudi sa kojima možeš da radiš me oduševljava, mada mislim da je ipak najveći utisak saznanje da se tamo negde svaki sat ili dolar uložen u obrazovanje i lični razvoj ceni i vrednost prepoznaje. Ili samo uživam da par sati dnevno provedem u komunikaciji sa obrazovanim, odmerenim Britancima – one koji me dobro poznaju ovo neće iznenaditi. A i mogu da radim dok mi dete drži glavu u krilu. Win-win, što bi rekli gorenavedeni.

Savršen plan mi kvari malo manje savršen prizor na ulici i vraća u (srpsku) realnost: komšinica pravi zid od očišćenog snega kako ne bih mogla da isparkiram auto. Zašto, pitate se. I ja! I to bi me nekad iznerviralo, kao kad sam, na primer, sa bebom u rukama nebrojeno puta vadila cigle postavljene ispod prednjih točkova kako bih mogla da krenem, desetinama puta olupan branik na kamenje koje ta sirota, dokona žena postavlja, a sve jer joj tobože smeta da moj auto prelazi preko „teritorije njene kuće” kad se isparkiravam (pošto još uvek nije izmišljeno bočno isparkiravanje, jelte). Ta teritorija je, da se razumemo, blato ispred njene kapije i neko cveće zasađeno ispod prozora, i razumem ja da je svoje svakom najslađe, al’ ne možeš ljudima objasniti da ono što im je ispred kuće nije i njihovo… Mogla bi ova crazy shovel lady situacija da se reši nekako sa nadležnim organima, al’ to su tako neki ubogi ljudi da se nama uopšte ne ulazi u „ćeranja” tog tipa. Nemam ni vremena i energije. A i žao mi nekako – njoj je sa sobom najteže. Ovo u stvari sve pišem da bi drugari koji nam dolaze znali da se ne parkiraju desno od bandere. Nikako!

Ostatak dana provodim (sa uživanjem) pričajući svoj omijeni jezik – malo mi za sriću triba. Veliko Dete vodim na trening ja, Muž Malo Dete „da ufi da kave F (Č, prim. ur)” kako je do skora govorio, dok ga Bojana nije uzela pod svoje, a ja čak uspevam da odradim trening broj dva. Ihaj!

Četvrtak, 1. mart 2018. godine

Welcome March, iako skorom proleću nema ni traga ni glasa. Lepo je napolju, al’ sad već može i da otopli, što se mene tiče. Setim se kako sam prošle nedelje čitala Vidin dnevnik iz Alberte i ne znam ni da l’ mogu da zamislim kako izgleda roofing na -30-ak C. Ni ne želim da zamišljam, iskrena da budem. Ali želela bih da vidim Albertu, Kanadu u stvari – sigurna sam da je prelepa!

U školi se sjajno zabavljam. Ima tako razreda u koje uđem i provedem se divno: slušaju šta pokušavam da im kažem, i čuju, razumeju. Razgovaramo. Smejemo se. Zadovoljni. Ne uvek i ocenama, sigurna sam, ali iskustvom da. Danas je takav dan; danas su i takva odeljenja. Uz osmeh nagrađujem njihov trud i to je pravo zadovoljstvo.

Divan je profesorski poziv. Uvek se setim drugara koji se zeza i kaže da sam kao dokona kneginja: odem malo do škole i bavim se humanitarnim radom – pretpostavljam da misli uglavnom na platu zbog koje je ovaj posao maltene humanitaran. I sada je toliko obezvređen, a situacija je iz dana u dan progresivno gora. Vrlo deprimirajuće, ali izgleda i u skladu sa strategijom ovih koji se nešto pitaju: ko se još zanima za obrazovanje mladeži…

Ostatak dana provodim uglavnom na Skype-u i u omiljenoj fotelji. Radim i planiram put u Omiljeni Grad sa kojim hoću dragog da upoznam – ova godina je godina za to!

Petak, 2. mart 2018. godine

… počinje ne naročito slavno. Led na kolima, i to onaj grgurav i uporan. A rekoše da će da se topi. I ja u svašta verujem. Vozim do vrtića čkiljeći kroz parče šoferke sa kog sam uspela da ga ostružem, izbegavajući rizične i polurizične saobraćajne situacije, tačnije sve one koje bi zahtevale da gledam i kroz neko od bočnih stakala. To u realnosti izgleda tako što čekam da se apsolutno sva vozila uklone iz vidokruga pa krenem. I ne smeta mi ni ta sirena ni čika koji preteće mlatara ekstremitetima iz svog vozila – nekako je u ritmu sa muzikom na radiju. Retrovizori su u ovom trenutku luksuz, kao wi-fi na grčkim plažama. Stižemo do vrtića u jednom komadu (za one koji me ne znaju, ja sam zaista odgovoran i pažljiv vozač i baš vooolim da vozim – no child was hurt during this process, možda vredi naglasiti), a tamo sva idila snežnog jutra u S(v)rbiji: ulica neočišćena (tek je 8.20, pobogu), automobili parkirani na putu (jer nema dovoljno parking mesta, jelte, samo za stanare, i to eventualno), nervoza taksista koji pokušavaju da zaobiđu nas nepropisno parkirane… To mi više ne remeti raspoloženje, i baš mi je drago što sam u tome uspela. Ignorišem ih i pitam Mezimče br. 2 na šta ga podseća neočišćen, prljav sneg na kolovozu, znajući nekako unapred odgovor. „Na kesten-pire!”. Iver, zaista, ne pada daleko od klade.

Nakon što sam uspela da tropskom klimom u kolima razmekšam led, vozim kući u svom luksuzu s 6 (i slovima: šest!) prozora sa samozadovoljnim osmehom na licu, kao da vozim hamer, u najmanju ruku. Eh, te sitne radosti!

Danas u 11 pre škole idem da mi Sestra (a možda i Tata) srede zub. Tačnije, da vide šta može da se uradi kada ostaviš pola zuba (i imetka) u bifteku popularnog beogradskog restorana. Seansa je trajala malo duže nego što sam planirala, al’ to je zato što znam da se trude previše da to što urade bude savršeno, naročito sa mnom. Mnogo su slatki i brižni oboje, Tata ima onaj old school pristup, dok Ona na stvari gleda iz modernije perspektive, pokušavajući da pomiri estetiku i funkciju. Zajedno su, iako to možda ne vide, sjajna kombinacija. Ili što bi moje veliko dete reklo: „Baš je zgodno kad ne moraš da se zakazuješ i plaćaš kod stomatologa! Al’ onda moraš i da paziš da ih ne naljutiš, da ti ne presedne…” Practical wisdom on a Friday morining.

Uz pasiv i perfektni infinitiv željno iščekujem veče – Dragi i ja imamo ozbiljne planove! Sve smo isplanirali, decu rasporedili, Kum večeras pušta neku lepu muziku i hteli smo da banemo i iznenadimo ga, jedino nismo računali na stomačni virus koji vreba iz prikrajka. Umesto u noć, odlazim do apoteke. Baka se ponudila da uskoći, al’ smo Mi rešili da nam je sasvim dobro i kod kuće – mnogo bolje, u stvari.

Subota, 3. mart 2018. godine

Malo sna i puno panadola i maženja kasnije, subotu nastavljamo u istom stilu: pod ćebadima, dremamo, radimo, spavamo, gledamo crtane do iznemoglosti. Deka nam donosi bare necessities: kinder jaja, smarites bombonice i kolače pod prozor – ne damo mu da uđe da ga ne zarazimo. Dan je lenj, al’ ni upola koliko mi subotom. I za ovaj dan smo imali velike planove: škola slikanja u Bgu Mezimčeta br. 1, ispijanje kafe na nekom lepom mestu pa ručak sa mojima, al’ to će morati da sačeka neku drugu subotu. Danas nužda zakon menja. Danas je vreme za nanokosmos.

Autorka je i mama i supruga i sestra i dete, trenutno baš zauzeta, ali čvrsto odlučna da putuje više, smeje se i kafu ispija na nekim lepim destinacijama sa dragim ljudima

Ostavi komentar

  • (not be published)