Dete u vremenu

Dragana Malidžan Vinkić
Objavljeno 03.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Nedelja, 27. maj 2018. godine

Na samom početku nedelje, par sati posle ponoći konačno sam pobedila u preferansu. Nije baš bio pravi kraj partije, ali svejedno – pobeda. Prva nakon tri-četiri meseca učenja. Volim da pobeđujem, valjda zato ne vole da igraju karte sa mnom, mnogo likujem, a ne umem da gubim.

Momci su me ostavili duže da spavam, i kad sam konačno ustala, po običaju čekala me je kafa i pripremljen musli.

Ostatak dana prošao je u pripremi za ponedeljak. Nikad nisam volela nedelje, pogotovo kad sam išla u školu. Uvek su me čekala nedovršena posla zbog kojih nisam mogla da gledam neki popodnevni film, a nije moglo da se pogleda na netu ili vrati unazad, eventualno da se snimi preko video kasete. Imao si tu priliku i ko zna kad ponovo.

U svakom slučaju, ne volim nedelje. Previše mi ih pojede ponedeljak.

Uveče priča pred spavanje, prevrtljivi Loki i snažni Tor. Čitamo Gejmenovu „Nordijsku mitologiju” prvi put sin i ja zajedno. Preskačem bizarne scene kakve samo mitologije mogu da imaju, nije baš toliko porastao, ali se zabavljamo.

Ponedeljak, 28. maj 2018. godine

Završna priredba u vrtiću za predškolce. Kako su deca krenula sa skečevima, tako sam počela da plačem. Od kad sam postala roditelj, zaplačem na svaku i najmanje tužnu, dirljivu, srećnu scenu na filmu. Na kraju me je dotukla vaspitačica, tu sam već počela da ridam.

U septembru prvi razred, a tako je mali.

Onda pakovanje za Zlatibor, ide na dve nedelje, svekrva rekla da ne spakujem puno stvari. Ja to ne znam da uradim, mislim, uvek mi je nešto malo i fali.

Od sutra smo muž i ja ko momak i devojka. Već smo večeras počeli da budemo nestašni – podelili smo pivo!

Onda mi đavo nije dao mira, tačnije „Lucifer”, skroz sam se navukla na tu seriju, odlična je i vrlo originalna, šteta što su je ukinuli #SaveLucifer!

Utorak, 29. maj 2018. godine

Mali je otišao. Pratimo baku i deku preko Google map kako napreduju. Delimo međusobne lokacije, za svaki slučaj i naravno fotografije. Super se oni snalaze sa novim tehnologijama, Rano su prepoznali da će to biti budućnost. Moj prvi računar je bio ZX Spektrum. Presmešno u poređenju s ovim što imamo danas.

Kod kuće tiho, neka neprirodna tišina. Čežnjivo gledam u slike na viberu pa u robota kojeg samo što smo napravili, doduše tetka je odradila veći deo, ja samo kozmetiku. Mali slatki WALL-E od kartona. Omiljena igračka u poslednje vreme, karton, papir, lepak i makaze.

Uveče na rođendan, a nešto mi se ne ide… sva sam, nikakva sam.

Veče sam završila pevajući ko tinejdžerka – na rođendanu.

Sreda, 30. maj 2018. godine

Muzika mi spasila dan. Morala je da bude prava da bih izgurala osam sati. Saundtrek iz filma „Atomic Blonde” je bio pravi izbor. Sreda, sva nekako prazna. U kalendaru nijedan sastanak, radni deo dana završavam izbegavajući beogradski saobraćajni pakao preko Pupinovog mosta ka Pančevu. Tuda je pakao manji.

Klinac me kulira preko telefona, kao stalno ga pozivima prekidam u nekoj zabavi :/

– Izvin’te, molim vas, mladiću, ja sam vaša mama i nekako mi prirodno da se čujemo.

– Mama, evo ti deka. Mua! Ćao!

I osta sreda tako prazna.

Četvrtak, 31. maj 2018. godine

Četvrtak, mali petak, kako voli da kaže moj muž.

Konferencija o socijalnoj dimenziji u visokom obrazovanju. Prosečan student u Srbiji je osoba ženskog pola od nekih 23 godine koja živi kod roditelja i koji joj plaćaju studije, nema plaćen posao u toku studiranja i veruje da fakultet može da je spremi za tržište rada. Tako kaže istraživanje. Klinci su super, mi veliki smo podbacili, nikakav smo uzor. Polovini ovih studenata urušiće se san, a oni tako puni energije.

Rođendan me čeka predveče, kumče slavi drugi rođendan. Gledam decu, srećni što su bosi, trčkaraju, pevaju, malo zaplaču, ali im pažnju brzo odvuče neka sitnica. I ja sam i dalje takva, detinjasta, osećam se bliže njima nego ovima „odraslima”. Šta sam sve naučila od svog sina, zaista me je učinio boljim čovekom.

Setila sam se dogovora sa sobom na početku godine da ću se više družiti i brzo bolje smo muž i ja dogovorili druženje kod nas sutra uveče. Kao sami smo na gajbi.

Petak, 1. jun 2018. godine

Još jedan rođendan danas, gospođa majka slavi svoj 68. rođendan i izgleda fenomenalno i smeje se na sav glas. Nema nijednu boru na licu. Cela ženska linija njene porodice je takva. Imala je osam tetki s majčine strane; prelepe, snažne, pametne i sposobne žene. Ženska crta je inače izražena u mojoj porodici. Čak i u našoj su tri žene, mama, sestra i ja. I sve su uspešne, školovane i dugovečne.

Što jedna drugarica reče – zahvaljujući divnim roditeljima ja sam za rodnu neravnopravnost saznala vrlo kasno. Prosto, nije je bilo u mom okruženju. Za nas je bilo i ostalo normalno da svi sve isto radimo.

Sad imam sina i to je izazov sam po sebi. Bojim se onog što je Aprcović u Basarinom „Mein Kampf-u” rekao: „Istorijska misija svake srpske majke jeste uništenje sina jedinca iz najboljih mogućih namera”.

BTW danas je Međunarodni dan deteta. To je dan svih nas, svi smo mi nečija deca.

Na kraju dana kuća je bila puna prijatelja i dece. Nas velikih sedmoro i njih tri. Izvozale su nas samo tako. Bilo ih je svuda i svakako.

Subota, 2. jun 2018. godine

Rođendanski bogati ručak. Ne mogu da dišem koliko sam se najela, ali mama uporno iznosi nova jela na sto, a ja se osećam kao Mr Creosote iz Pajtonovaca.

Nekako smo stigli peške kući. Izležavamo se, a psihopata u meni mi ne dozvoljava. Uvek osećam grižu savesti kad ležim, osećam se beskorisno.

Izlazimo večeras u grad, a ja u problemu – šta da obučem. Kao i obično, stojim nemoćna ispred ormara punog stvari, ali i dalje nemam predstavu šta da navučem. Verovatno ću nešto crno, to je moja boja, u tome se najbolje osećam.

Ekipa se lagano okuplja, raspoloženje raste, ko zna šta će se večeras desiti, noć je mlada, a i mi smo, zauvek.

Autorka je mother, wife, child, dreamer and dream builder, literature, movie, sci-fi geek

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)