Kad čeljad nisu besna

Objavljeno 03.10.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 26. septembar 2021. godine

Dobro nam nedeljno jutro, svašta smo nešto planirali, ali za početak, spavali smo duže od četiri sata u cugu. I to je nešto. Trenutno imamo vrtićki virus. Ponedeljak je otvoren padom sa tricikla, odran nos načisto, s usputnom prehladom, padom iz krila direkt na glavce, ostale dogodovštine ne želim da pamtim. Sad smo prehlađeni Rudolf (u stvari Valentino Rossi na triciklu) sa jednim rogom, taman da se utopimo u Unicorn zajednicu. Svakog dana neka nova radost. Dobar je, derle iz knjige u prvoj godini, a sada je, na našu radost, počeo da izlazi iz tih knjiških gabarita.

Tinejdžer nam se uspavao, ali se ipak išunjao iz sobe i otišao u beli svet. Baš sam se čula sa Lokijem, kaže da mu je sin izgubljen negde u S-banu (nismo samo dešifrovali da li u Potsdamu ili u Berlinu), jer je slušao gugl koji ga je iz dobrog voza uhvatio za ruku i ubacio u voz u suprotnom smeru.

Danas je dan izbora u Njemačkama (kad joj tepam, dupliram je). Posle 16 godina Endži ide u penziju. Sem toga ovi izbori ne bi ni bili interesantni. Osim plakata na banderama i bilborda niko ne iskače iz frižidera, a pošto TV gledamo samo u isključenom formatu, čujemo da su bile debate – ako se ne varam tri puta. O tome se priča na radiju toliko da su nas obavestili da su debate bile, a šta je ko rekao, nije da su se nešto preterano osvrtali, a nije da i nas to preterano zanima. Svakako, Tobi je glasao. Danas je smislio da pre (američke) fuce obrišemo prašinu sa TV-a i pogledamo rezultate. Mislim da će naše televizije o tome napraviti mnogo više senzacije nego ovde.

Momci su otišli u šetnju da se izluftiraju na lepom danu, dobro je da malac odspava na svežem vazduhu, a ja ću sa devojkama da malko odmorim.

Sutra nam dolaze majka Mira i Zvončica. Nisam mirna dok ne slete.

Počinje emisija – svi kandidati za kancelara u jednom studiju sede. Taman kada sam pitala od kada je… kad ono uživo. Koliko li smo mi galaksija daleko od toga. Svi sede normalno, daju svoja mišljenja, niko ne viče, niko se ne prepire, niko se ne vređa. Kada su krenuli grafikoni, Bubi je odlučila da sakrije one jedine koje ne volimo, pa je sve izgledalo sasvim pristojno. Dosta, gasi TV.

Rezultat antigen testa još nije stigao, a treba uraditi elektronsku prijavu dolaska. Ne volim da radim sve u poslednjem trenutku. Preostalih 13 stavki su već složene i poređane u fasciklu.

Ponedeljak, 27. septembar 2021. godine

Pet je sati ujutru, nema rezultata, garant su dodali J u imenu i onda je otišla mast u propast, a ne u inbox. U 7h Bojana ide direkt u lab da dobije papirnu formu ako ništa drugo.

U 6:12 Tobi se uspavao, Marko spava, Sveta se tegli, a devojke su se podelile – Cici me mesi, a Bubica greje Tobiju noge. Tinejdžer spava.

U 7:28 – imamo antigen. Sad je sve na broju… valjda…

Mare je danas bolji, veseo je, vratio se na lupanje poklopcima. Ne želim ni da mislim šta komšije misle. Sumnjam da nemačke mame daju deci šerpe, lonce i poklopce.

U 8:44 Loki proverava sve papire i Zvončicina potvrda, bolje rečeno, namet naše države da izvedemo macu u beli svet je „out of date”. U njenom pasošu je sve kako treba, to je bitno.

U 9:xy – nemamo i dalje potvrdu od zdravstvenog osiguranja. Sve je plaćeno, sve je OK, ali od potvrde nič. Tobi i ja paralelno zovemo ADAC. Kol centri u Nemačkoj (kad joj ne tepam, onda je u jednini) bilo kakvog tipa su horor. Tobi se ispričao sa pola ADAC-a, a meni izvesni gospodin odlučio da spusti slušalicu… eeeeeej! Uslužni – kol – mi (ni)smo tu za vas – centar.

U 12:xy uzela sam za prva tri dana naše osiguranje. Hvala gospođi Sanji, završile smo sve za pet minuta. Osedeću dok ne uzlete/ ne slete.

U 16:00 čekirane su, prošle su prvi krug provere Danteovih papiroloških krugova.

U 17:15 prošle su i narednu kontrolu, poletanje.

U 20:00 sletela je, prošla poslednji kontrolni punkt – dala fasciklu sa 551 stavkom, kada su videli kako smo je spakovali samo joj odmahnuli da produži.

Večeras rokada u spavanju. Majka sa Zvončicom u sobi. Svetoguz ne zna kom Bogu (ili kojoj mački) da se privoli. Bubi se odlučila za iglo, Cici verovatno čuva Boku u dnevnoj. Sutra počinje žurka – 12 mačećih i četiri kučeće šapice, majka, Tobi, ja, tinejdžer i dete.

Utorak, 28. septembar 2021. godine

Malac danas prednjači u njanjavosti, već predugo traje, a sve mu se spojilo.

Od jutros je vanredno stanje u rezidenciji Dickilić. Zvonce drži utvrđenje na sušilici, Cici nam čuva tinejdžera dok spava, Bubi ide po kući i izigrava UN, ali zato sve tri, bez izuzetka šopaju Svetu.

Lepo je vreme, ako malac bude raspoložen, ići ćemo napolje.

Volim naše zeleno naselje. Imamo i baru i kanal, puno zeleniša. Sva kišnica se skuplja tu, zajedno sa patkicama, decom u popodnevnim i tinejdžerima u večernjim satima. Prošle godine u doba najvećih karantina, to nam je bio jedini izlaz iz stana, tako da se prema tome odnosimo kao prema svom dvorištu. Prijatno je, uvek zeleno, toplo. Bara je tu negde veličine naše Peskane. One iste koja i dalje stoji na svom mestu da bi bila dobar domaćin đubretu.

Sreda, 29. septembar 2021. godine

Magla, ne vide se topole sa prozora, ne ustaje mi se, sutra počinjem da radim. Marko ustaje i diktira tempo. Odlazak do njegovog lekara, terapija, razgovor i sve ostalo. Dobro je, ali ga kontrolišu više nego inače, jer žele da budu sigurni da mu je korona uzela samo tri bebeće nedelje, a ne i nešto preko toga.

Napolju provala oblaka. U povratku se čujem sa Raletom, pita koliko su čeljad besna. Oboje smo pokisli k’o miševi. On do apoteke, ja do zgrade. Magla se podigla, ali kišaaaa…

Vraćam se, Mare zaspao, obara ga ta prehlada, majka sedi pored njega i rešava ukrštenicu. Zvonce na sušilici posmatra situaciju, Sveta čuva usnulog, a naše dve gadure se ganjaju po stanu. Tinejdžer ustao.

Korona: Pričam sa Bokom – za muzeje sada treba kupiti kartu online dan pre ili ranije. Nema više te spontanosti u kojoj je kišan dan, pa ajmo u muzej. Nervira me to.

Popodne kao da je neko podvukao crtu, oterao oblake i uključio proleće. Granulo je sunce, Marko mi donosi ciciban, ukajasili smo Svetu i teraj. Mali krug oko bare, Boris je otišao do centra, a momci i ja kući.

Sutra radim (nivo sreće je kao pred prvi septembar – sutra krećem u školu).

Četvrtak, 30. septembar 2021. godine

Dobro mi prvo radno jutro. U deset do 6 su svi budni. Tobi nam sprema doručak, ja se spremam. Vilenjaci vilene po kući, rat šapica traje, Sveta je svuda mirođija. Kraljice rezidencije Dickilić ga rasturaju.

Na radiju idu vesti ko se s kim sastaje i pravi postizbornu koaliciju. Ne slušam ih.

Pola 8, zvoni telefon – Milić da mi poželi srećan novi početak. Nedostaju mi naši jutarnji razgovori na putu do posla, ali dok se ne ubacimo u ritam sa jaslicama i poslom, nekako nikako ne možemo da se uhvatimo.

Stižem na posao, Leon je uveliko tamo. Svakojake promene. Dugo nisam radila, taman toliko da se stara kancelarija smrzla, da se prešlo u novu (koju sam samo fakultativno posećivala) i da nisam više po celi dan sama.

Stiže Lars sa Dori. Nešto se desilo. Dobila sam buket cveća. Lepo od njega. Mogu i novi radni sto da dobijem, ja navijam za stolicu. Izgleda da je neko kindapovao starog Larsa. Samo neka potraje ovaj novi.

Nije loše za prvi radni dan, malo sređivanja i upoznavanja sa novotarijama. Sve u svemu preživeh, ali hoću kući, glava me rastura. T. ima sastanak, Boka je otišao do Berlina u švrć turu. Večeras ide a taman smo se navikli na njega i usvojili ga. Mogao bi ponovo da nam dojde. Nastavlja danas do Bratislave.

I dalje me boli me glava.

Petak, 1. oktobar 2021. godine

Lepa je ova nedelja od dva radna dana. Pakujem se i mislim da vodim Svetu, ali već imamo kucajzlu firme, tako da naš blentavac prvo mora da joj se dopadne, da bi eventualno dobio dozvolu da boravi sa princezom Dori. Slatka je, blentava i mlada labradorka, ali videćemo da li će da prihvati našeg vojlovčanina na privremenom radu u Njemačkama. Šta znam, opake su te nemice, još kad mahnu repom.

Juče sam se poklonila, a danas mogu da počnem zvanično da arbajtujem. Sporo mi ide, koncentracija je na maksimumu, a produktivnost na nuli. Biće bolje od nedelje, samo da uđem u štos.

Opet promene u sistemu izdavanja viza zaposlenima. Iskreno toliko puta su svašta menjali, sve je isto a sve drugačije, i od toliko pravila, dosta toga uopšte nije u praktičnoj funkciji, ali papir trpi sve. Petak posle podneva je poprilično dobar dan za dobijanje informacija, u slučajevima kada u državnim ustanovama službenici i dalje rade. Tad su svi nekako smireni, petak je, dolazi Sveti Vikend i sve može natenane. Hvala im na pomoći.

Završavam kasnije, jurcam kući. Kod kuće sve miriše na palačinke, njam njam. Mačkarsko-kučeći odnosi polako se stišavaju, mirne vode sa povremenim trzavicama.

Duva neki jak vetar, nećemo napolje. Mare vileni, otvara celu kujnu i sve moguće fioke. No-no funkcioniše utoliko ukoliko on nama potvrđuje i maše prstićem. Ostajem ozbiljna i pokušavam da ne pokleknem. Samo držim u glavi da je prosuo macama vodu, pa prao ruke u Svetinoj, izvlačio svašta od svuda…

Ali, dobro mu je!

Neki dragi ljudi su se porazboljevali, mnogo sam se zabrinula. Daleko su, pa je pomoć na žalost samo savetodavna. U našem slučaju, koliko god da smo bili istraumirani, zdravstveni sistem i sistem podrške je odlično funkcionisao. Svakodnevno smo imali tetu koja nam se javljala i upućivala nas na šta, kada, gde i kako. Markovi dr su se javljali na svaka dva dana, naš dr isto. Sve u svemu, u situaciji kada se ne zna kako će sve da prođe, ta podrška je bila najznačajnija u našem oporavku, jer se ni u jednom slučaju nismo osećali nezbrinuto.

Oni se ne osećaju zbrinuto.

Brinem se.

Subota, 2. oktobar 2021. godine

Nisam mogla da spavam. Kuckala sam se sa Dačom za savet, sem toga ne možemo ništa. Nadam se da će ih temperatura proći, samlevenost će da potraje svakako. Čekam da mi se Jovana javi da čujem ima li promene na bolje. Savet u doba vikenda u Nemačkoj uvek je bolnica.

Još nismo utanačili, ali ćemo do Mice i Dače za dve nedelje. Radujem se!

Lep je dan, idemo da se igramo u pesku. Pola sata i Marko je već premoren.

Ugovorila sam dejt – princeza Dori i Sveta zajedno u šetnji. Nadam se da će naš guzovan da bude dobar, da može i on da ide na posao.

J. se javila, nikakvi su, ali za mrvicu bolje nego juče. Nadam se da će sutra ipak biti mnogo bolje.

Autorka je Potsdamerka, krotiteljka lavova i ostale nejači, a usputno generalni zastupnik i organizator Dikilića, od nožica do šapica, sa ograničenom odgovornošću

Ostavi komentar

  • (not be published)