2.000 km tamo i 2.000 km nazad

Dejan Kežić
Objavljeno 27.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 20. maj 2018. godine

Pod… Pod tunela koji spaja terminal aerodromske zgrade i avion… Taj pod sa karakterističnim reljefom gledam svaka tri i po meseca više od godinu i po dana svaki put kada odlazim i uvek u sebi ponavljam istu mantru: „Idem da bih kroz tri meseca gledao isti taj pod, ali sa osećajem radosti povratka. Što bi rekli mudri ljudi, moraš otići da bi se vratio”. Kada kroz tri meseca budem koračao preko tog istog poda samo u suprotnom smeru, na Šeremetjevu i Surčinu, na licu će mi titrati kez, jer ću za koji minut ugledati njih troje.

Nedelja je i dok posmatram zemlje i gradove koji promiču ispod mene, psihički se spremam za još jedan radni ciklus i obaveze koje me očekuju. Da ne budem pogrešno shvaćen, posao me čini zadovoljnim i radujem se novim izazovima, projekat na kojem radim je kako bi se to reklo u „peaku”, pa obaveza ima na pretek i vreme tako brže leti. Tako, a malo i uz pomoć Vibera da mogu njih troje da vidim i čujem… i naravno knjiga, serija i muzike.

Kad smo već kod toga, predlog pesme za danas: Letu štuke – Mesto za dvoje.

Ponedeljak, 21. maj 2018. godine

Život u Kingisepu, industrijskom gradu na severozapadu Rusije je teška rutina. Ustajanje, posao sa pauzama za klopu, povratak uveče i razgovori sa najmilijima, a onda gore pomenuto muzičko ili filmsko opuštanje. Kada je posao u pitanju, imao sam tu okolnost da u svakoj od tri kompanije u kojima sam radio do sada, uvek iznova počinjao od osnova posla za koju sam u tom trenutku bio zadužen. Ima to svojih dobrih i loših strana, ali sam, kada je u pitanju poslednji posao, puno naučio i iskreno sam zadovoljan značajem i komplikovanošću projekta na kojem radim.

Inače grad u kojem sam, je tipičan ruski (nekad sovjetski) industrijski grad ala Pančevo, samo upola manji (po broju stanovnika i industriji). Mada, kako Pančevu ide sa tom industrijom i ono malo što je preteklo uskoro neće postojati ☹ No, banaka, mobilnih operatera i kafića nam neće nedostajati, oj živote kapitalizmu stari ☺

OK, predlog za ponedeljak: The Pogues – Dirty Old Town…neka mi ne zamere ni Pančevci ni Kinsgisepljani!

Utorak, 22. maj 2018. godine

Kada smo već kod muzike, ovih dana po FB pratim postove mog druga iz osnovne škole Miloša Resanovića sa nazivima albuma koji su uticali na njegovo odrastanje i uživam u flash backovima iz detinjstva. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih njegov izbor je uticao puno i na mene, tako sam i upoznao RUN DMC, Public Enemy, Beastie Boys, Faith No More, RHCP, Nirvanu i celu grunge priču i da, naravno kraljeve HC-a Dead Kennedys preko kojih sam kasnije ušao u celu underground/fanzini/DIY scenu. Buco, hvala za muzičko obrazovanje u 6. i 7. razredu Vasine škole ☺ ☺ ☺.

Povratak sa posla obeležen je Viber video pozivom koji je za temu imao da budem strog otac i odmenim nešto manje strožu majku i porazgovaram sa jednim šestakom i jednim prvakom glede uspeha u školi i kako privesti kraju tekuću školsku godinu. Videćemo rezultate za koju nedelju. Neverovatno je i zanimljivo koliko različito posmatraju školu i obaveze. Prvenac naginje prirodnim naukama, mlađi je izgleda umetnička duša (nemam pojma na koga). Njegovo rešavanje tekstualnih zadataka iz matematike se vrlo brzo pretvori u prijemni ispit za školu glume sa sve glumatanjem dok sriče tekt o zadatku sa jabukama i kruškama. To traje dok Vesni ne pukne film: „Dobro je Laki, ne moraš da praviš predstavu, samo postavi jednačinu!” Smehotresna olimpijada!

Posle razgovora, moje padanje u komu, ali ne pre pesme: Beastie Boys – Looking Down The Barrel Of The Gun

Sreda, 23. maj 2018. godine

Javno priznanje! Za jače od godinu i po dana koliko sam u tzv. Lenjingradskom reonu i to na cca 120 km od Pitera – kako mi lokalci zovemo St. Petersburg ☺ – nisam ni jednom bio do čuvenog Ermitraža. Nije da nisam obilazio druga mesta: video sam lepotu letnjeg dvorca i parkova Romanovih tzv. Peterhofa, čuveni Nevski prospekt, krstaricu „Auroru”, Kazanski sabor, crkvu Vaskrsenja Hristova, ali nekako zbog posla se nije namestilo da vidim Zimski dvorac. Evo sada kujem planove sa jednim od novih kolega kome je prva vahta (smena) da idemo u nedelju. Iskusno, karte rezervišemo na ruskoj verziji sajta i tako ih dobijamo po povoljnijoj ceni. Nismo mi neki prozapadni elementi, bua-ha-ha-ha! Izveštaj o tome kako je bilo neki drugi put… zavidite mi ☺

Za večeras, punk himna: Bad Religion – Only Entertaiment

Četvrtak, 24. maj 2018. godine

Kaže Žiks (to je onaj prozapadni element gore naveden), kada se piše dnevnik, neka se malo ubaci osvrt na aktuelna društvena zbivanja, te evo i mojih. Vreme koje imam na raspolaganju posle posla ubijam na dva načina: čitajući biografiju Muhameda Alija iz pera Tomasa Hauzera i gledajući nemačku seriju Babylon Berlin. Neko će reći: „Jako su ti aktuelna zbivanja”, ali kada malo bolje razmislite istupanja Alija protiv rata u Vijetnamu i spremnost da ostane bez šampionskog pojasa zbog uverenja i slika Vajmarske republike i haosa koji je u njoj vladao (opisana u navedenoj seriji) imaju i te kako svoje refleksije danas, pa i više od toga. Partijske vojske tada, partijske vojske sada.

Predlog u skladu sa aktuelnim trenutkom: Nomeansno – Dark Ages
We are living in the, in the dark ages
Haven’t seen some daylight in what seems ages
All the information is locked far beyond
Locked in circuits and bathed in silicon

Petak, 25. maj 2018. godine

Kraj radne nedelje, doduše ne i ovde. Samim time prilika da se proveri sa podmladkom da li je razgovor o obavezama u školi od pre par dana imao efekta iii…pa, recimo većim delom. Do zaključivanja ocena ima još samo malo, sportskim rečnikom ušlo se u zaustavno vreme. No, više od ocena me brine društveno i svako drugo okruženje oko mladih generacija i šta će se još lošeg zbiti u budućnosti. Vrednosti su davno poremećene (ja sam bar „dete devedesetih” u smislu da sam tada odrastao, pa sam video urušavanje celog sistema). Od mog stava, kada se rodio stariji sin, da ću biti strašno opušten i moderan roditelj (zato što sam, Bože moj, odrastao na urbanim postulatima), nije ostalo ničega i sada samokritično sebe smatram zapravo vrlo konzervativnim kada su neke stvari u pitanju, verovatno zbog straha šta nama i našim naslednicima donose dani i godine ispred. Progres (svaki, pa i tehnološki na koji sam se ložio i koji svakodnevno koristim) je suludo brz i ne nužno uvek koristan i prosvećujući. Nekada je bilo tako bezbrižno i opušteno…izgleda da taj prokleti generacijski jaz ima neke veze sa tim…wink-wink!

Muzika za kraj dana: Mile Kekin – Reno 4

Subota, 26. maj 2018. godine

Posle šest-sedam dana buljenja u monitore i obilazaka gradilišta, izrade planova i kršenja istih, sastanaka i pritisaka, stresova i smehova, vreme je zaaa… finale Lige Šampiona!!! Nisam baš pasionirani ljubitelj (pošto ne igra Partizan ☺), ali ovo je sjajna prilika za opuštanje u lokalnom kafiću/restoranu „Izba” sa kolegama kako bi se pogledao duel u kome blago navijam za Liverpul. Red priče, red gledanja, a red dopisivanja sa ekipom iz Pančeva sa kojom poslednjih par godina gledam Ligu šampiona. Žao mi je što nisam sa njima, te „filozofske” rasprave koje se vode i koje najčešće nemaju ama baš nikakve veze za fudbalom treba doživeti!
Sutra je nedelja tj. voskrsenje kako kažu Rusi i sutra je izlet do Pitera i Ermitraža, a zatim nova radna nedelja i tako u krug do onog tunela sa početka dnevnika i novih 2.000 km samo u kontra smeru.

Za kraj radne nedelje: Bruce Springsteen – The River

Autor dnevnika je nekadašnji fanzinaš, sadašnji inženjer, ali pre svega zaljubljen u „njih troje”

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)