Aktivizam, istorija i crni petak

Biljana Janjić
Objavljeno 26.11.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Nedelja, 19. novembar 2017. godine

Predugo sam spavala. Sinoć sam doputovala iz Budimpešte gde sam nedelju dana, 13 sati dnevno radila na razvijanju biznis plana za eventualnu samoodrživost naše organizacije FemPlatz, identifikovanju prosečnog i idealnog „kupca” (ups, korisnika usluga), sagledavanju potreba, marketingu, finansijskom planu, i još hiljadu sitnih reči i biznis skraćenica koje sam morala da guglujem da bih shvatila gde sam i šta tu radim. Biznis mašina za aktivistkinje i aktiviste nevladinih organizacija koji se bave ljudskim pravima i žele da ostvare društveni uticaj. Kako da ostvariš profit, ulažeš dalje u programe organizacije, nadaš se da ćeš opstati i nećeš zavisiti od donatora? Samo spavanje može to da popravi.

Uvek zamišljam da je nedelja dan za izležavanje, lenjost, ogromnu šolju kafe i čitanje knjige. I to sve u pidžami. Ali, uvek se nedelja pretvori u pravljenje spiskova i planova za sledeću radnu sedmicu – ko gde ide i zašto, kad je trening, kontrolni i provere znanja, kancelarija ili rad od kuće, računi, nabavke. Srećom, razgovor sa prijateljicama spontano razveseli i opusti spiskove pa makar provele i pola večeri gunđajući oko zdravstvenog sistema u ovoj zemlji, ili ovom gradu i kako se svi svojski trude date degradiraju kao ljudsko biće.

Ponedeljak, 20. novembar 2017. godine

Da, svi rano ustajemo. Neko se sprema za školu, neko za posao. Ponedeljak je uporan u održavanju takvog ritma.

Imam sitne dogovore sa sobom oko čitanja i odgovaranja na poruke. Na primer, ne pisati važne poslovne imejlove petkom posle 14 sati, jer se svi spremaju za vikend i nije OK da ti svoju obavezu precrtaš sa spiska i ubaciš u dvorište kolege/koleginice. I vodim se pravilom „što manje i-mejlova pišeš, manje ćeš ih dobijati”. Ali, nakon nedelju dana odsustva sa posla, sva ova pravila se poništavaju. Tri puna inboksa nepročitanih poruka. Kako smo uspeli da toliko zakomplikujemo komunikaciju a da istovremeno mislimo kako nam je tehnologija obezbedila da sve bude brže i lakše? Da li je zaista potrebno da imam šest različitih (a veoma sličnih) aplikacija za razmenu tekstualnih poruka? On komunicira samo preko Whatsapp-a, ona preko Vibera, njima ipak više odgovara Messenger. I više nije važno koje je doba dana ili noći. Sećam se da smo jedno veče sa ćerkom gledali film i da je ona za sat i po vremena dobila preko 200 poruka na viber grupi Unicorn girls (ili sličnog naziva).

Večeras je kućni bioskop. Gledamo ozbiljne filmove za desetogodišnjakinje. Film traje tri sata. Telefone smo sklonili da ne bismo čuli kada dobijemo 500 važnih poruka.

Utorak, 21. novembar 2017. godine

Učimo kako se uči. Tema: Nemanjići. U ovom trenutku školskog programa, istorija počinje od XII veka, a opšti istorijski kontekst i šta je bilo pre toga ćemo razrađivati u starijim razredima. Pamtimo manastire. Zašto nam deca skreću u desno, pitamo se.

Istražujemo kako sve možemo da istražujemo. Razgovaramo o kontekstu, o informacijama, gde da ih pronađemo i kako da znamo koje su relevantne i zasnovane na činjenicama. Pretražujemo Internet, biblioteku, ponovo čitamo sve prezentacije koje neumorna učiteljica šalje, zovemo baba Milicu da nam pomogne – ona uvek sve zna. Ćerka je prvi put dobila lektiru u elektronskom formatu. Razgovaramo o čitanju knjiga i da nam je ipak bolje da listamo strane, gledamo dizajn korice, imamo obeleživač. Ili smo samo navikli na to. Ali, čitanje lektire na tabletu je interesantna promena.

Sreda, 22. novembar 2017. godine

Već je šest ujutru. Legla sam posle ponoći, probudila se posle sat vremena i još uvek sam budna. Ako sad zaspim, kad ću ustati? Postoje noći kada se probudiš, razmišljaš, šetaš po kući, pušiš, a na kraju legneš, čitaš knjigu i čekaš da nekad zaspiš. Ili ne zaspiš, pa zevaš ceo dan i mrštiš se na ukućane. I još više se mrštiš na vesti.

Današnje vesti: kriv je, doživotna. Džogerka je ubijena u Nemačkoj, a ubica je rumunski kamiondžija! Parking servis odneo ženi auto sa bebom na zadnjem sedištu. Ali, doživotna. „On nije moj heroj” poručuju aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava. Lajkujemo. U subotu je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a danas Ujedinjene nacije otvaraju ovogodišnju kampanju 16 dana aktivizma protiv nasilja. Reklame u poštanskom sandučetu o crnom petku i neverovatnim sniženjima. A radnici pošte u štrajku.

Nedostatak fokusa i hiperprodukcija tekstova, mišljenja, stavova, statusa, tvitova… Naravno da ne znamo šta nam je kad nemamo vremena ni da primimo informacije, promislimo, razgovaramo, uporedimo, osvrnemo se. Ovako je lakše, samo jurimo.

Četvrtak, 23. novembar 2017. godine

U Beogradu mogu da se šetam satima i da ne vidim nikog poznatog. Uglavnom te niko ne primećuje. Možeš da se predomisliš i umesto na ovu svirku ipak odeš u pozorište ili na izložbu. I mogu da se vozim tramvajem, gledam staklene poslovne zgrade, ofucane fasade predratnih zgrada, grafite, smetlišta i nepotrebne spomenike. Slušalice u uši i ne čuješ ni buku. Sve je više ljudi koji za sobom vuku kofere. E sad, da li se putuje iz zadovoljstva ili se odlazi, nije tema današnje ispovesti.

A onda stignem u Pančevo. Usporim hod, zapušim nos. Na potezu od autobuske stanice do Tesle sretnem poznate ljude, pozdravljam se sa maminim prijateljicama, Vanjinim drugarima iz razreda, obavezno kupim neko pecivo, zažmurim kad prolazim pored kupoholičarskog ludila, zažmurim kad prolazim pored ostarelih zgrada i kineskih prodavnica. I odem u isti kafić, sednem za isti sto sa prijateljicama, smejemo se, prepričavamo i uživamo. Kad smo se ponovo doselili u Pančevo, sećam se da je tada sedmogodišnja ćerka rekla: „Jedino što mi se ne sviđa u Pančevu je što je sve nekako prljavo. I na drveće su zakačili ove male postere, znaš ove bele sa crnim okvirom sa sličicama ljudi. Eto, to mi se ne sviđa”.

Petak, 24. novembar 2017. godine

Svi nešto kupuju. Na sniženju je. Kupovina me je podsetila na dvadesetpetogodišnju Evu iz Praga, koju sam upoznala prošle nedelje. Eva je pokrenula start-up za podršku beskućnicima. Sve što joj je bilo potrebno za nedelju dana u drugom gradu je spakovala u jedan ranac. Svako veče je posle raskošnih večera i krstarenja Dunavom, uz turističko fotografisanje Budimpešte noću, sakupljala ostatke hrane (na opšte zgražavanje konobara i organizatora iz biznis sektora), pakovala u plastične kutije i delila beskućnicima na ulicama Budimpešte, na minus četiri. Poslednjeg dana je organizator svečano objavio kako je čitav događaj društveno odgovoran jer je „donirana” hrana beskućnicima, što je propraćeno oskarovskim aplauzom.

Sve već imamo, a i dalje kupujemo.

Subota, 25. novembar 2017. godine

Poslednji dan dnevnika. Nije lako pisati dnevnik u sedmici kad ti se ne dešava mnogo toga. Ko je stigao da pročita sredu, video je najavu za današnji Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. U Srbiji je tokom 2016-17. godine ubijeno najmanje 50 žena. Ubili su ih partneri ili članovi porodice. Nedavno smo vodile obuku o nasilju nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama, koju je do sada pohađalo preko 60 osoba, uglavnom žena, jer nasilje valjda nije muška stvar. Nakon poslednje obuke, jedna polaznica je inspirisana temom crtala stripove i idejna rešenja za plakate. Druga je napisala odličan tekst za jedan online portal. Za mene nema bolje potvrde o uspešnosti naših razgovora, predavanja i radionica. Ništa o uticaju ne govore popunjeni evaluacioni listići, jer je prava povratna informacija kad se nešto pokrene u ljudima i aktiviraju se da nešto urade. Nešto, naravno, može biti vrlo problematična reč.

Hajde da se fokusiram na lepe događaje ove sedmice. Naša ritmičarka je osvojila još jednu zlatnu medalju. Najstarija ćerka u našoj proširenoj porodici, naša fotografkinja je proslavila 20. rođendan. Skoro sve je pripremljeno i kupljeno za jedan poseban događaj sledeće nedelje. Karte za koncert Gogol Bordello u Zagrebu kupljene, hotel rezervisan. Uspešno smo savladali lekcije o Nemanjićima. Sviranje kola na frulici uspelo. A ja sam uspela da završim ovaj dnevnik. Ostalo je da se ušuškam u krevet i pustim film.

Autorka je aktivistkinja koja ne odustaje, iako su ljudska prava postala biznis

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)