Buvljak

Dalibor Vinkić
Objavljeno 03.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Nedelja, 27. maj 2018. godine

Buvljak! To je ono što mi je u subotu uveče odzvanjalo u glavi. Dogovorio sam se sa kumom da poranimo i odemo na stari buvljak, lepo je vreme, možda nešto i pronađem. Morao sam da prekinem partiju preferansa koja se produžila daleko posle ponoći, da bih legao i bio odmoran za obilazak tezgi. Ustao sam, dete je prespavalo kod tetke te sam na miru mogao da odradim malo joge, stavim musli da se opusti dok radim, doručkujem i popijem kafu pre nego krenemo.

Krenuli smo kasnije nego što je planirano, sunce je već počelo da prži te sam stavio šešir, jedini koji sam imao je bio crvene boje, da probam da li će pomoći. Prilazimo raskrsnici i već se vidi gomila koja se provlači između kola, improvizovanih tezgi, kamiona, biciklova. Skoro uvek mi liči na Indiju naročito kada je kiša i blato samo nema slonova. Iskusno uzimamo vodu iz prikolice, i kreće žurka. Ima svega i za svakoga. Nailazim na Sonijevu 8mm kameru, imam dosta kasetica, ali nikoga ko bi mi pozajmio kameru da prebacim na komp. Čovek traži 500, rekoh mu da treba još da prođem pa kad se budem vraćao ću da svratim, on kaže 400, ja ponovim da ne nosim sada tek sam došao, kaže on pa koliko daješ, ja iz džepa vadim 200 na šta će on „pa malo je, ‘ajd za 300”.

Obilazak je trajao oko sat i po vremena, pored kamere našao sam i sic za bajs, stari je počeo da se raspada. Jedva sam čekao da stignem kući i isprobam da li kamera radi.

Uključim kameru u struju i radi, svetli zelena lampica, sreća. Ubacujem kasetu i puštam, čudno se čuje i slika je „“#!#““#$##$“. Kamera radi, ali ne radi ono što mi treba, verovatno će morati na servis. Pitaću prijatelja da li može da je pogleda i sredi, taman nismo se odavno videli, bezveze što me je neka potreba navela da ga zovem ali šta sad, ništa nije slučajno.

Ponedeljak, 28. maj 2018. godine

Sinoć sam do kasno ostao budan, učim novi program, podešavam mrežne uređaje, radim ono što volim, verovatno je to jedan od razloga koji me čini srećnim. Zato mi i nije teško da ustanem u 6 i idem na posao. Na posao idem sa kolegom, sreća pa ne moram da vozim za Beograd. Na putu standarno gužva, prilaz Pančevačkom mostu četiri trake koje pokušavaju da se spoje u dve, nigde milicije kad treba. Put traje oko sat vremena, ali ne mogu da kažem da u prevozu gubim vreme, razgovaram sa kolegom i učimo jedan od drugog razmenjujući iskustva.

Ponedeljkom je još zanimljivije jer na radio Laguni ide emisija „Razgibavanje”, a Darkov gost je Marko i njih dvojica nas na satiričan način uvode u novu radnu nedelju. Primetio sam da su učesnici u saobraćaju nekako tolerantniji, možda su za to zaslužne gužve kada se u istom trenutku radila Slavija i Brankov most, a to možda i dokazuje da ovde ljude možeš da maltretiraš koliko hoćeš, oni neće pući, pre će se povinovati, ali će na žalost mnogi otići.

Prijatelji znaju da ne volim baš Beograd, ali život te uvek iskušava i eto mene na Banovom Brdu. U ovo doba godine lipa prelepo miriše, a mišljenje o Beogradu se menja. Na poslu četa mala, ali odabrana, starije kolege od kojih mogu puno da naučim, mlađe sa kojima mogu budžati, zabavljati se, valjda je to poenta posla, tada si i najproduktivniji.

Bliži se kraj radnog dana i setio sam se da mi dete danas ima priredbu u vrtiću, negde oko pola šest. Zovem ženu da proverim, ko zna šta sam ja razumeo, okupljanje je u petnaest do pet a predstava počinje oko pet. Probijamo se tunelom do Politike pa nadalje ka mostu, kolone, već je pola pet kada dolazimo do mosta. Stižemo u petnaest do pet kod Američkih zgrada. Tu me čeka bajs, ali ne i novi sic na njemu, jer onaj s buvljaka nije mogao da se uglavi. I tako sve sa rancem u farmerkama brzo do vrtića, ne smem da zakasnim na predstavu. Stižem koliko vidim na vreme, ali ne mogu da sedim unutra jer se znojim da ne vidim ništa. Srećom neko je otvorio ulazna vrata pa je promaja malo povukla. Divna predstava, na kraju sam i suzu pustio kada nam se obratila jedna od vaspitačica.

Utorak, 29. maj 2018. godine

Danas nam dete odlazi na zasluženi odmor sa bakom i dekom. Sinoć je spakovan i stvari ga čekaju, a menjao sam kola sa roditeljima jer njihova nisu baš sigurna. Od penzija ne mogu da priušte neka bolja, a radili su ceo život pošteno i plaćali sve što je trebalo. Dolaze taman, ispraćam ih i spremam se na posao.

Danas bi trebalo da predam ponudu da držim obuku zaposlenih u Upravi. Dugo sam radio u Gradskoj upravi grada Pančeva, a sada kao preduzetnik predajem ponudu da bih bivšim kolegama držao obuku. Volim ovaj grad i radom u Upravi sam hteo, u onome što znam da radim, da pomognem svojim sugrađanima. Uveo sam mnoge novine u radu Uprave koje nas svrstavaju u najnaprednije gradove u zemlji, ali samo od ljubavi ne može da se živi. Sada kada sam posle petnaest godina sa druge strane šaltera, kapiram da je lakše nekome da je na državnim jaslama, ali nema napredovanja. To će se promeniti, ali kada? Da li imamo vremena ili opet razmišljam da odemo odavde, kuda bismo išli? Evropa, Amerika, Australija, Kanada, može bilo gde, ali i to se mora isplanirati, osmisliti i biti dosledan. Onda se ipak, za sada, odlučim da tu energiju usmerim ovde, i trudim se da ne obraćam pažnju na politički scenu, da se potpuno isključim i da me baš briga. Imam svoju misiju i ostvariću je.

Završavam u gradskoj kući i pitam se gde na kafu. Divan je dan i odlučujem se, naravno, za „Porto”. Gradski park je ozeleneo, lepo je uređen, JKP „Zelenilo” odlično radi svoj posao. Tamo srećem kuma koji sedi za lapom i radi, stiže i doručak, kafa, pa ovo ne možeš da imaš bilo gde preko. Za ovo se vredi boriti, ovo je naša zemlja.

Palo je veče i na rođendanu smo, drugari, priča, pesma. Još jedan od razloga za ostanak ovde.

Sreda, 30. maj 2018. godine

Na putu do Beograda danas je gužva malo manja nego prethodnih dana. Da li je razlog početak sezone odmora ili što smo krenuli dva minuta ranije? Na poslu radim nešto po prvi put, mada kako tehnologija napreduje mnoge stvari radiš po prvi put, ali me iskustvo podržava pa brzo shvatam šta je pisac hteo da kaže i konfiguracija je spremna za produkciju.

Po povratku sa posla smo žena i ja odgledali „Lucifera” i na spavanje.

Četvrtak, 31. maj 2018. godine

Ne sećam se puta do Beograda. Danas držim obuku kolegama kako da koristimo CRM (Customer relationship management) u poslu. Najbolje od svega je što je Open source softver, ništa se ne plaća. Poenta je da i ti ako ga koristiš doprineseš zajednici koja ga razvija. Ta pomoć se sastoji od prijave grešaka koje primetiš u radu i koje zajednica rešava. Divan primer kako bi trebala da izgleda naša zajednica, grad, država. Nekako je nestalo da pomažeš drugima, puštaš starije u redu ispred tebe, pešake na ulici… svi gledaju samo sebe i svoje probleme. I meni je nekada potpuno nepotrebno da pustim baku preko reda, ali kada to uradim bolje se osećam. Te male stvari koje u toku dana uradiš te čine onime što si.

Gotov je radni dan i već se sprema sledeća akcija, dečiji rođendan, ali ovoga puta idemo bez deteta. Opet dragi ljudi, priča, veselje, to je ono što je vredno i što treba da se gaji i konzumira. Dogovaramo se sa drugarima da se vidimo već sutra kod nas, kao da nam nedostaje dece u kući.

Petak, 1. jun 2018. godine

Petak, petak! Budim se sa osmehom. Još danas od kuće radim, savršen kraj nedelje. Ipak moram do grada na sastanak, ali ništa mi nije teško. Planirano je i da se vidim sa prijateljem da pogleda kameru koju sam onomad kupio na buvljaku. Počinjem dan sa joga vežbama koje sam pre godinu dana sa Youtube-a odabrao kada su me bolela leđa, bol je prestao, ali srećom, da vežbam nisam. Sada bez problema mogu da se okrenem u kolima kada idem u rikverc i još štošta što nisam mogao. Odlazim do grada, dogovaramo se oko obuke, traje duže nego što sam očekivao, ali bolje tako. Taman se završava na vreme da odem i vidim da li može da se namesti kamera, ipak su to uspomene od pre dvadeset godina. Pored čišćenja kamere sam dobio i odlične savete, razmenili iskustva, više pričali o budućnosti nego o prošlosti, kvalitetno, moramo se opet videti.

Tašti je rođendan danas, sutra je proslava, ali danas treba spremiti. Odlazim da pomognem i setim se da bih mogao cveće da odnesem. Planiram veliki buket, ali kada sam došao u cvećaru, pomislih šta ako bude veći nego što je tast doneo, bolje korpicu ipak. Usput srećem prijatelje, svi nasmejani kao da je oko nas sve savršeno. Možda i jeste, možda je moja tačka gledišta pomerena i realnost mi je nerealna. A onda pomislih, pa da, savršeno mu je, sa devojkom je, pa što se onda ne drže za ruku. Joj kako će mi biti kada moj mali poraste, ko zna kakvi će onda običaji da budu a ja sve volim da znam i da komentarišem, pa biće svađe… Na povratku viđam ljude kako sede po kafićima za laptopovima i rade. Toga ranije nije bilo, ali je lepo videti. Hodam i razmišljam kako se sve menja i možda ovako i treba da bude. Ako ubedim sebe, da li će mi bolje biti?

Subota, 2. jun 2018. godine

Budim se sa glavoboljom i pitam se kako je to moguće kada nisam pio sinoć, jesam dve rakijice, ali to je ništa i ne bi trebalo da imam problema. Pogledam kroz prozor, namrčilo se, vidim mokro je dole, padala je kiša. Pa zar ne bi trebalo da mi je lakše? Pomislih godine, pa i nemam nešto sad da bi mi smetala promena vremena, nikada ranije nije. Više mi je smetala promena pića.

Jutarnja rutina, vežbe, doručak pa da vidimo šta ćemo. Žena još spava, neću je buditi. Čuh se sa majstorom, planiram da sredim malo tati kola, da se iznenadi kada se vrati. Mada ako bude čitao ovo i neće, ali poznajući ga, sigurno će se rasplakati. Dobro je da je bio na „servisu” pa su mu popravili srce.

Prvo autoelektrika, noću se ne vidi koliko brzo ide, rasklopio je kontrolnu tablu, izvadio i kaže mi „Uuu, pa ovo su diode koje su zalemljene na ploči, to mora kod specijalnog majstora”. Na kraju sam ostavio kola, pa nek me pozovu kada završe. Uvek imam poverenja u ljude, ako me zajebu to znači da nisu više za saradnju. Ima toliko ljudi na ovome svetu i nemam vremena za one koji ne zaslužuju. Kod majstora srećem prijatelja. Odlazimo na kafu i vodimo zanimljiv razgovor, komentari na trenutnu situaciju i potvrda da još uvek ispravno razmišljam, a možda je i ono – sličan se sličnom raduje.

Odlazimo zajedno do kineske prodavnice. Vidim papuče, poslednje sam kupio u sportskoj radnji, neke Fila koje su se smanjile od sunca i sada su broj 39. Eto to bih mogao da kupim, ionako je roba kod nas sve kineska.

Nalazimo se kod kuće i krećemo na rođendan, ali prvo do Aviva po poklon. Već smo uvežbani i brzo nalazimo sve što treba. Na rođendanu trpeza puna od predjela do kolača sve je jako ukusno i mislim da sam se prejeo a nisam leba jeo. Jedva sam se dovukao do kuće, kafa i razbuđivanje.

Evo završavam ovaj dnevnik i na radiju ide Nele i „Dan Republike”, pjevušim „Žao mu je što neki misle, da je život negdje drugdje, i ne sanja se više stari san, čekaju pasoš da odu van”. Ništa se ovde neće promeniti, ali dok tako mislim i neće. Vidimo se sutra na buvljaku.

Autor je @dvinkic

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)