Lirika u Vićenci

Katarina Vukadinović Bajić
Objavljeno 15.09.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Nedelja, 8. septembar 2019. godine

Zvono u 7:00! Uh, danas baš nije moralo… Sinoćni koncert je bio dug i naporan, a posle nisam uspela da zaspim. Jedva ustajem. Bobi još spava. Obično se probudi ranije i struže po vratima da ga izvedem. Vikendom i praznikom je to moj zadatak, po sistemu: Iskali ste kuče – na vam ga. Danas ja budim njega. Kiša samo što nije počela, pa brzo izlazimo da ne pokisne.

Šteta, danas nema vremena za kafu, treba da stignem na liturgiju pre 9:00. Da, u Vićenci postoji, i vrlo aktivno radi Srpska pravoslavna crkva Svetog Luke. I ja tamo pevam. Tačnije, oformili smo mali hor koji vodim. Za sada, reč „hor” još uvek pretenciozno zvuči, ali smo sigurni da ćemo jednom postati pravi hor. U Vićenci su Srbi daleko najbrojnija manjina. U šali se kaže da ko ne zna srpski ovde ne može da radi na građevini. Umesto pozdrava, Italijani ti odmah ponosno kažu „jedno pivo molim!” Ima nas sa raznih strana, najviše iz okoline Požarevca i Teslića. S jedne strane vrlo lepo i raznoliko, ali ne i što se tiče pevanja. Do skoro je liturgija bila po sistemu: U mom selu se uvek pevalo ovako, ne moj sveštenik je rekao onako, ali bivša popadija kaže… Onda smo se dogovorili da počnemo iz početka, pa videćemo dokle ćemo stići.

Posle liturgije, puno ljudi se zadržava u crkvi, pije se kafa, čaj, a padne i po neka rakija. Čim me vidi, N. mi pruža veliku šolju odlične kafe. Mmmm, konačno! Pričam sa jednom prijatnom ženom, šalim se sa decom, ove veće vrbujem za horić. Hoće, baš im se sviđa! Dijaspora… Valjda je to smisao te reči. Ljudi se trude da sa nekim podele sreću i tugu. Da imaju osećaj da nisu sami, da život nije samo kuća i posao.

Pozdravljam ih i trčim u Teatro Olimpico na današnji koncert. Moja stara ljubav prema horskom pevanju me ne napušta ni u ovim mojim „nježnim godinama”. Već sedmu godinu aktivno pevam u horu Schola San Rocco iz Vićence. Visok nivo interpretacije i izbor muzike zahtevaju upornost i požrtvovanje. Mnogo puta bih, umesto da idem na probu, radije prilegla i gledala TV, ali znam da ću se posle mnogo bolje osećati. Eto, i sinoć i danas imamo koncert u čuvenom pozorištu Teatro Olimpico! To je jedno od najstarijih i najlepših pozorišta na svetu. Projektovao ga je Andrea Palladio 1580. godine, nekoliko meseci pre smrti. Na žalost, nijedočekao da ga vidi. Prva predstava je bila Sofoklov „Kralj Edip”, a scenografiju je osmislio arhitekta Vincenzo Scamozzi, koji je uz pomoć perspektive dočarao gledaocima sedam ulica grada Tebe. Zašto je to bitno? Zato što su investitori (najuticajniji ljudi Vićence iz tog doba) bili toliko zadovoljni novim pozorištem, da nisu hteli više tu scenografiju da sklone. Tako i dan danas, Teatro Olimpico ima svoju prvobitnu scenografiju. Pošto je cela građevina, kao i grad, pod zaštitom UNESCO-a i italijanskog Ministarstva kulture, pravila za korišćenje su vrlo stroga. A to znači, da izvođači ne smeju da se približe staroj scenografiji, nikakva nova scenografija ne sme da zakloni ovu postojeću, na sceni ne sme da bude vise od 50 ljudi… Sinoć smo imali problem jer nas je na sceni bilo 66 (hor i orkestar), tako da je 16 ljudi moralo da peva na vrhu amfiteatra, iznad publike, koja je uzgred, bila očarana scenskim efektom?!?

Danas nemamo taj problem, dirigent je pozvao smanjeni broj pevača (a potpisnica teksta se, srećom, našla u toj grupi). Koncert počinje u 12:30h, tokom raspevavanja čujem duhovite komentare koje ne shvatam, i onda mi objašnjavaju: Pevamo koncert za jednog ruskog magnata! Kako? Tako lepo: Čovek je došao u Vićencu na Međunarodni sajam zlata (jedan od najvažnijih na svetu za zlatare), ima rođendan i želi da ga proslavi sa prijateljima, pa je u tu svrhu zakupio Teatro Olimpico na dva sata, sa sve horom, orkestorom i solistima! Ostala sam bez teksta… Na pamet mi padaju silni „dežurnjaci” koje sam pevala (koncerti sa prigodnim programom koje hor/orkestar mora da odradi da bi zaradio pare): Od himni i revolucionarnih pesama, preko svetovnog i duhovnog programa, do pratnje pop i narodnih pevača… Povodi su bili razni: državni praznici, proslava godišnjice osnivanja neke firme, dan škole, univerziteta, crkveni praznici, seoske slave… Ali nikad,baš nikad, ni jedan pojedinac nije tražio (i platio) koncert! Gospodin ruski bogataš je mogao svojih 70 gostiju da počasti i drugačije, i da ga pritom, mnogo manje košta. Nije izabrao nikakve Cece, Mece i Bece, a nije optirao ni za žurku dubioznog morala sa sponzorušama i travestitima u ponudi. Čovek voli kvalitetnu ozbiljnuv muziku, našao se u prilici da uživa u njoj u jednom od najlepših pozorišta na svetu i odlučio da to bude njegovo rođendansko slavlje. Svaka čast, vredno poštovanja!

Mi mu ne ostajemo dužni, koncert je odličan. Nižu se barokne numere, solisti, završavamo sa Mozartom. I eto, u sred „Laudate Dominum”, sasvim nenajavljeno, pogađa me taj jedinstveni osećaj potpunog blaženstva, kada me muzika ponese u neku drugu dimenziju.Traje kratko, ali me sasvim ispunjava. Dok se presvlačim, milsim kako je malo takvih trenutaka bilo tokom svih ovih godina pevanja, ali ih je ipak bilo. I zahvalna sam životu na tome.

Popodne koristim da se odmorim, jer večeras imam karte za operu. U toku je festival „Vicenza in Lirica” u okviru kojeg je i moj hor nastupao, a naš dirigent večeras diriguje operu „Diavolessa” („Đavolica”), koju je 1755 godine napisao Galluppi po Goldonijevom libretu. Ovo je treća barokna opera koju naš dirigent „izvlači iz naftalina“ i postavlja na scenu. I opet – Teatro Olimpico. Ove nedelje mi se posrećilo!

Ponedeljak, 9. septembar 2019. godine

Ustajem u 7h, obavljam pripreme i odlazim na posao. Juče je bilo svega previše, uzbuđenja, napora, umora. Na svu sreću, jutro na poslu je mirno, bez naročitih trzavica. Izlazim na vreme, u 12:30 (radim part-time), odlazim kući da spremim ručak za mene i sina. Popodne mu pomažem u čitanju lektire (iliti izigravam Kerbera, na isto mu dođe).

Bacam pogled na vesti: Parlament izglasao poverenje Konteovoj novoj vladi. Ne sviđaju mi se te BIS vlade, ali ova će biti bez Salvinija, pa jednostavno uživam! A još više uživam u činjenici da je taj… (S. mi kaže da nije politički korektno da napišem što mislim) sam sebi dao autogol. Čovek koji je bio toliko siguran u sebe, da je pre manje od mesec dana tražio od Italijana potpunu vlast! Kao da je prepisao Musolinijev govor iz 1922! Na svu sreću, Italijani su shvatili, odmah je izgubio na rejtingu, premijer Konte je dao ostavku i time srušio Vladu, a onda su napravili koaliciju bez njega i Lege! Fantastično!

Utorak, 10. septembar 2019. godine

Na poslu novost: Gazdin sin rešio da uzme godinu dana odsustva! Hoće da završi neku školu za manadžment… Pošto je on moj direktni pretpostavljeni, tj. odgovoran za poslovanje sa inostranstvom, to automatski znači da ćemo kolega i ja morati da preuzmemo i njegov deo posla. Nisam zabrinuta, F. nije nikad imao previše volje da radi, pa se trudio da „podeli dužnosti”. Sigurna sam da taj njegov deo posla skoro i ne postoji, ili je barem zanemarujuće mali. Moj kolega je mnogo mlađi, neiskusniji, pa se brine kako ćemo. Umirujem ga: Ako bude potrebno, ja mogu da ostajem duže, da radim i šest sati umesto četiri. Sve se može, prošli smo i gore stvari. Na kraju se oboje slažemo da će se ta godina pretvoriti u nekoliko meseci. Poznavajući ga, F. neće dugo izdržati bez plate i svih beneficija koje mu tata daje.

Pod utiskom tatinog sina, vraćam se kući i pritiskam mog sina da završi pisanje lektire. Skoro je pri kraju… A i ja ga preterujem, nema on ništa zajedničko sa F., a ni mi sa njegovim roditeljima.

Kontrolišem vesti: Danas je i Senat izglasao poverenje novoj Vladi. Prošlo je malo tesnije nego u Parlamentu, ali je prošlo. Yesss!

Sreda, 11. septembar 2019. godine

Danas počinje škola u našoj regiji Veneto. L. kreće tek sutra. U njegovoj školi danas idu samo prvi i drugi razredi, a on je treći. Treći srednje! Neverovatno! Odbacujem misli te vrste, ništa sentimentalnost, jurim na posao. F. pompezno okuplja službenike i svečanim glasom nam saopštava odluku o godinu dana pauze… Mi smo kao iznenađeni, iako sam sigurna da su svi već znali, kao i ja. Posle pije kafu samnom (ja častim) i objašnjava mi kako u 40-toj godini želi da se oproba, dokaže, stavi pečat… ne znam već gde, i ko zna šta još. Kažem mu da je to OK ako je dobro razmislio. A i što da ne. Mozda će biti odsutan dovoljno dugo da lupi glavom i shvati koliko mu je kašika upala u med.

L. je završio čitanje knjige i popodne idemo u biskop, upravo je izašao film po romanu „Mio fratello rincorre i dinosauri” („Moj brat juri dinosauruse”). Pažljivo gledamo jer je tema vrlo ozbiljna i dirljiva: Priča o dečaku koji jedva čeka da mu se rodi brat. Roditelji su mu rekli da će brat biti specijalan, pa je on siguran da će biti superheroj. Beba se rađa sa Daunovim sindromom, roditelji pokušavaju da objasne deci, ali se ni sami ne snalaze. Dečak vremenom shvata da brat ima probleme, počinje da ga se stidi, zatim ulazi u pubertet i fazu odbijanja, da bi na kraju našao pravu ravnotežu i mir. Najtoplije preporučujem! I roman i film. Kao i obično, mislim da je bolje prvo pročitati roman, potpuno je autobiografski, a pisac se zove Giacomo Mazzariol.

Četvrtak, 12. septembar 2019. godine

Danas L. kreće u školu. Počinje ustaljena satnica: S. ustaje rano, onda mene budi u 6:15, pa L. u 6:45. Ja ga vozim u školu, jer bi inače morao da menja dva autobusa i svi da ustajemo još ranije. Do škole vozimo i T., njegovog druga još od vrtića, godinu mlađeg. Sa T. ide i njegova mama, koja ih vraća posle škole. Ne radi pre podne pa voli da mi pravi društvo. Ona i muž su iz Bangladeša, u Italiji već dvadesetak godina. Zabrinuta je kako će ići ova školska godina… Ja mislim kako ove godine L. ima puno novih predmeta, što znači novi profesori, što znači roditeljski sastanci, razgovori, upoznavanja… što znači: muka mi je! Doduše, ja sam tu fazu dosta dobro usavršila, odem, odlično se predstavim, predstavim mog sina, objasnim kakav je, ljubazno se nasmejem i odem. I nikad nismo imali probleme. Ništa ono: mrze strance i slične gluposti. I eto, opet mi predstoji taj dosadni marketinški rad.

Petak, 13. septembar 2019. godine

Konačno petak! Na povratku iz škole gužva neviđena. Moja saputnica mi priča kako letos nisu išli u Bangladeš, a trebalo je. Njen mlađi brat, koji živi u Vićenci, hteo je da se ženi, ali mu roditelji u Bangladešu nisu našli pravu ženu! Ja sam se u početku čudila, zar u naše doba roditelji da odlučuju za decu, ali mi je R. objasnila da tako treba i da je njima jedino tako u redu. Elem, njenom bratu su slali silne fotografije raznih devojaka, ali je on svakoj našao manu (k’o da je Bred Pit!). Doduše, kad su mi pokazali neke fotografije, rekla sam da treba dobro da pazi da ga ovde ne optuže za pedofiliju. Sve nešto oko 15 godina najviše! Strašno! Eto, ipak je odustao od venčanja. Pametno!

Konačno petak i na poslu! Radno, obično, niko ne plače zbog velikog gubitka!

Vlada se još formira, izašla lista sekretara, podsekretara… Nije mi ništa važno, samo da ne vidim znak Lege! Yessssss!

Subota, 14. septembar 2019. godine

E, 31 godina! Danas je tačno 31 godina od dana kad sam došla u Italiju! Ceo jedan život. Više od pola mog života. Dok pijem kafu, mislim na sve te godine, i ne izgleda mi da ih je toliko… 31 zvuči mnogo. A došla sam kod rođaka samo na nekoliko meseci. Počela da učim jezik, da radim sa njima, sve mi se to svidelo, i – ostadoh. U početku je bilo teško, nedostajali su mi prijatelji, porodica, onda je došao rat, ostala sam i bez domovine. Vremenom sam naučila da cenim a potom i volim Italijane. Divni ljudi, kao i njihova prelepa zemlja. Tamo negde 1997. sam probala da se vratim, S. je verovao da će u Srbiji krenuti na bolje. Izdržali smo nešto više od godinu dana, i otišli za Italiju. Zajedno sa S., više nisam bila sama. Posle je išlo sve previše brzo, rodio se L., a sad i on ima skoro 16 godina. Sreća moja najveća!

Autorka je zaljubljena u svoju porodicu, radi iz potrebe, peva iz ljubavi

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)