Primorski dnevnik

Jasmina Topić
Objavljeno 07.07.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 21 mins

„Došlo je leto, dosta mi je svega, i odlazim na pusto ostrvo,
sa svojim Homerom u rukama, da drugujem s bogovima i herojima.”
Jovan Hristić

Nedelja, 30. jun 2019. godine – Put s predumišljajem: Beograd-Split-Vela Luka

Godinama prelazim svakog leta tu istu relaciju, maltretirajući se autobusom kao i svaki prosečni srpski turista, koji u koferu nosi više nego što bi ikada mogao da prenese u avionu, čak i s najtolerantnijom politikom poslovanja (kompanija bi se verovatno zvala paradajz-trans). Ali, u ovom slučaju to nisu paštete, mesni naresci, pečeno pile i tome slično. U mom pasošu uvek stoje pored pečata, dve do tri flaše vina (one dvolitarke od kisele vode), to je poseban jezički kod, način života i komunikacije. Ta vina putuju sa mnom preko svake granice, i način su na koji se može upoznati s drugima, a i upoznati te druge sa sobom; jer, onda tako i mene dočekaju njihovim vinima, i mnoge priče koje bi inače ostale nezapočete, neispričane, razviju se i utvrde postojeća poznanstva ili uspostave nova. Pola ukusa vina bude u razgovoru, ili u hrani, a to već nema veze s pijanstvom, već s opijenošću – životom. Uglavnom, relacija Beograd-Split je put koji bih mogla da pređem i žmurećki, dok se truckam 12 sati u autobusu, sve da bi se u rano jutro ugledala ta najlepša tanka linija što odvaja plavo horizonta od plavog mora, i onda to odnese svaki umor. U autobusu su najčešće Ličani ili Kordunaši, koji idu da posete rođake ili opustele, ili tek obnovljene kuće, poneki japi, sezonski radnik ili zalutali turista. To mi je sad već normalno, ali nije bilo kada sam 2012. po prvi put prelazila ovu relaciju idući ka Rijeci, na jedno od svojih rezidencijalnih boravaka za pisce. Prvi put sam prolazila Hrvatskom posle rata, i prvi put pored mesta gde mi je živeo deda, a rođen otac. To je bilo drugačije iskustvo, iskustvo pripadnosti kraju u kojem nikada nisi živeo, a posetio si jedanput, toliko davno da se sećanje svodilo na detalje. Sada, posle sedam godina od tog doživljaja, uglavnom čekam još samo trenutak kada me u po noći, pored Korenice (nekada Titove Korenice), u restoranu „Macola” dočekaju pred vratima toaleta ogromni preparirani medvedi, preparirane lisice okupljene oko drvenog stolića dok oponašaju lovačke priče i dva kapitalna primerka (nekadašnjih) jelena – uglavnom, morbidarija. Split nije krajnje odredište, iako sam u nekoliko navrata sticajem okolnosti, boravila u njemu po nekoliko dana. Odredište je otok Korčula i Vela Luka, mesto kontemplacije, odmora, i pisanja pesama. U poslednje vreme, i susret s dragim ljudima. Zbog toga, put od 12 sati je put od 15 sati + najmanje pet sati čekanja – dakle 300 godina!

A sad – buć!

Ponedeljak, 1. jul 2019. godine – Dan II

Dolazak u Vela Luku počinje susretom s Vinkom, dragim čovekom koji s radošću sačeka „krpu isceđenu od puta”, tj. mene, i poveze u brdo, u kuću u kojoj boravim. Vinko živi tu odmah iza ćoška, radi mali vinograd i baštu, neguje isto tako neveliku a dovoljnu površinu pod maslinama, pa uvek bude prilike da se u nekom od noćnih razgovora kušaju plodovi prošlogodišnjeg rada. Vina lokalaca na primorju uvek su nekako blaža od onih koja pijemo kod kuće. Drugo su oni veći vinski proizvođači, ozbiljni vinari koji prave „guste” plavce ili dingač, nekad merlo, ove domaćinske varijante su tako, za svaki dan, za guštat’. Ulje je, međutim, nešto sasvim drugo – stane miris maslinjaka i primorske makije na nepce i proširi se njegova lepota, na hlebu, s malo sira i posutim divljim origanom. Najpoznatije korčulanske sorte su ipak one koje pripadaju belim vinima, najpre pošip, a zatim i rukatac, cetinjanka i malo zasada grka koji je uglavnom u vinogradima s druge strane, prema gradu Korčuli i Pelješcu. Pošip je toliko jako i intenzivno vino, da se uvek u malim procentima meša s nekom od ovih drugih lokalnih sorti, ali tako da ne pređe 10 odsto, pa se faktički i ne oseća.

Sedimo tako uveče na terasi pod kojom se prostire pogled na čitavu velolušku uvalu i razmenjujemo iskustva i događaje. Vinko priča o tome kako je nekad bilo, ili šta je ove godine posadio i napravio, a onda ja uzvraćam kako je u našoj maloj porodičnoj vinskoj manufakturi. Ovde je svaka žena – ruža, a svaki muški – galeb, i slušam do duboko u noć o lokalnim igrankama, zimama i tome kako je nekad bilo udvarati se. U jednom trenutku, nebo nad nama proguta sve priče – vide se zvezde, kako u Pančevu ne mogu nikad. Postanem svesna da je leto počelo. Dole, u luci, samo se nežno njišu male svetiljke na vrhu jarbola ukotvljenih brodica. Prva noć na moru odlazi u svoj mrak počinka.

Utorak, 2. jul 2019. godine – Dan III

Potapanje u vodu pravo s puta je besvesno kretanje tela ka morskoj vodi koje traži da spere umor, prašinu, put, kočenje i krivljenje na sedištu autobusa i trajekta. To je spiranje kontinentalnih mirisa, znoja, domovine, da se začne jedan sasvim drugačiji krug kretanja. Sutradan, kad dođeš k sebi i osvestiš se gde si, onda počinje morski život. A kakav je taj prvi dan na moru! Kakav je uopšte naš doživljaj prvog dana na moru, kad izađemo na to divno i okrutno sunce da nas sprži, da se predamo vodi i elementima prirode. Za svakog je on verovatno drugačiji, za mene je kao kada pročitam ili napišem pesmu kojom sam zadovoljna, i koja onda nastavi da odjekuje u meni kao eho. Konkretno, kao zvuk šuma (mora) iz školjke.

Moja kompanjonka Sanja, preuzela je organizaciju pakovanja za plažu, dok sam se ja u besvesti valjala po krevetu, razlažući umore i premore, na kockice i ovčice dobrog spavanja, pa je dan kako god okreneš trebalo da počne. Dok sam sišla do kuhinje, Sofija i ona uveliko su ćaskale uz kafu, a ja ne volim da ćaskam uz kafu, a i neko vreme posle kafe, pa sam mrljala i drobila pogled dok sam kašičicom prebirala po šolji, drobeći isto tako pitu s višnjama što je doputovala iz Pančeva u nedefinisanom, sjedinjenom stanju u kojem se nije dalo razaznati gde je crveno, a gde žućkasto od testa. No, sila boga ne moli, kao ni moja neumitnost jedenja slatkog za doručak u svim stanjima i vidovima! Ha! – Ipak poterana na plažu, ubrzala sam svoje jutarnje mrljavljenje, pa smo prešavši brodicom na drugu stranu uvale, krenule poznatom šumskom stazicom prema stenama do našeg mesta. Vela Luka ima nekoliko uvala, osim te glavne koja se podrazumeva kao gradska. Uvek treba odmaći od samog gradića, jer je more čistije, a ovde bude čisto čak i u samom centru. To „naše” mesto zovemo „pod borićima”, a borići se zaista i nadnose nad more, u nizu lego-kocki od stena, različitih oblika i veličina, ipak uvek savršeno belih i uglačanih. Samo opružiš telo i pustiš da nad njim svoje čine sile prirode.

Sreda, 3. jul 2019. godine – Dan IV

Jučerašnji dan je bio takav da je sunce sve sagorelo i odnelo, kao i drugu izronjenu morsku zvezdu u uvalici Plitvine. Dakle, juče je bilo pretoplo, a takvi dani su stvarno teško podnošljivi na moru, iako misliš: pa šta, tu je voda, uvek mogu da skočim i da se rashladim… ali ima dana kada zaista jedino pomaže biti zatvoren u sobu, dobro zamračenu, i čekati da toplota umine, da bi počeo život – letnji život. Jesam letnje dete, ali mislim, u redu da i letnjivcima ponekad teško padne prekomerna doza sunca. Da li je to bilo zbog morskih 33 i u hladu, tek juče je more bilo nikad mirnije, a kako je dan odmicao, sve bolje za kupanje. U doba kada sunce krene da opada na nebu, a s plaže prekoputa ljudi pakuju pintle i idu na večeru, more je postalo savšeno za plivanje, za prisutnost sebe u letu, u vodi, za taj divan osećaj života na obali. Nisam tip za brčkanje, pa je svaki moj ulazak u vodu isplivavanje određenih dužina. Juče sam mislila da su bove koje sam odredila kao graničnik nešto malo dalje nego što su bile prekjuče, i bogme, izgurati šest krugova bilo je izazovno. U međuvremenu, toliko sam ogladnela, da čudo kako nisam počela da se tresem. Nisam imala taj osećaj na suncu, jer je toplo, pa to ubija apetit, ali čim je zašlo, a Sanja i ja se uspentrale strmom stazom do kuće, krenula je agonija! Sad mi je smešno, ipak nije izgledalo tako smešno sinoć. Pojela bih i dobro posoljeno i pouljeno mokro ćebe, da je to bilo na meniju. Ovako, bile su neke opet malo veće ribe, savršeno prepržila na ulju, uvaljane prethodno u brašno.

Četvrtak, 4. jul 2019. godine – Dan V

Ehej, evo nas na plaži! Šta radimo? – kupamo se, svašta. Pišeš li pisma, ide li dnevnik? – naravski, s mene pa na uštap, a naročito posle večere, kada se umor skupi u razgaljenost popijenih čaša vina, a pogled nad Lukom se otvara u sunce koje zalazi tamo na pučini, ispod linije horizonta. Kakav je pogled? – pa, kao milion dolara, iako ne bi stao takav, kakav jeste, ni u jednu fotografiju, možda tek između dva reda pesme, pod uslovom da je uspela. Laku noć Pančevo, gde god da si.

Dani na moru.

Sanja se budi u šest kada zvonik crkve pokraj rive krene da otkucava, prvo šest puta, a onda nakon pauze rasklepeta se kao stado krava pušteno u brda na ispašu. Odmah za zvukom crkve krenu susjedi iznad nas, mada je diskutabilno da li se oni ikad gase. To sve priča Sanja uz jutarnju kavu, pošto ja spavam i ne čujem ništa. Susjedi su sinoć slavili rođenje diteta, pevanje „Magazina” i „Novih Fosila” prešlo je ubrzo u nedefinisano arlaukanje, u kojem su se naizmenično dali raspoznavati duboki glasovi muških i visoki piskavi podvrisci žena. Išao je „Magazin”, „Magazine”, put putujeeem, dok nisu doputovali do Miroslava Ilića i onda onog „ovo je moja kuća živio sam tuuuu, ovo je moja draga volio saaaam njuuu.” I hop, eto ti, stignosmo i do naših. Kada je otkucalo dva ujutru, ja sam se odjavila, a Sanja ih je otpratila sluhom na počinak, do poslednjeg šuma. Sutradan je susjed sedio ispred trema i držao se za glavu, i to nakon što su nam celu noć visili nad glavom. (Prim. aut. svako prebacivanje u ikavicu je namerno.)

Petak, 5. jul 2019. godine – Dan VI

Jutro je počelo s oblacima, pa smo otišle na lokalno veloluško groblje koje je ovde u blizini kuće, da pohodimo grob Olivera Dragojevića, i da se upoznamo s posthumnim krajolikom mesta. Groblja nas tome i uče, setila sam se namah grobnice pesnika Pola Valerija u Setu, gradiću na jugu Francuske koji sam posetila pre nekoliko godina; visoko u brdu, iza čijih ivica se vidi samo linija horizonta i pojačava velike mermerne grobnice s kamenim licima statua i natpisima do juče živih. Ovde, u Luci, grobnice su poređane po porodičnim prezimenima, rekao bi čovek celo misto, petnaest familija. Oliverova porodična grobnica je malo više, u gornjem delu groblja, sahranjen pored roditelja i brata, jednostavna crna mermerna ploča, i mnoštvom venaca, sveća, poslednjih pozdrava. Niže je piramida na čijem vrhu je zvezda petokraka. Luka čuva sećanje na svoju partizansku tradiciju i ovde, i po gradu, u podignutim spomen-pločama i statuama.

Kasnije se bere divlji origano, prikuplja i suši čas ruzmarin, čas lišće limuna, čas smilje i šta već dođe pod ruku. Znoj teče u slapovima i ispušta slanost uvučenu pod kožu. Okupaš se prvo u znoju, onda u moru. Hajd’, ne kukam. Mislim, vruće je.

Ošjak i Proizd.

Dva ostrva na izlazu iz Luke, ili pre gradića, ako ćemo da ih posmatramo iz promenjene perspektive. I o jednom i o drugom da se slušati kada pevaju lokalne klape, znam i ko bi umeo da do u stih ponovi reči pesama za koje ne znam i da postoje, ali taj neko živi s druge strane sveta, a sad tamo spavaju. Uglavnom, Ošjak, otok nevelikog obima i guste, tipično primorske vegetacije na kojem neki turista povremeno ode da se okupa. Nas dve otišle smo da dobijemo Ošjak samo za sebe i dan je naravno bio savršen. Na Korčuli često puše, a more je valovito, ipak danas nas je pogledala sreća, tako da je dan bio maksimalno iskorišćen. Telo se sjedinilo s vrućim kamenom i pogledima, čas na zeleno, mirisavo od borova, čas na plavo i u plićaku gotovo tirkizno zbog stena. Proizd je nešto sasvim drugo i na drugačiji način posebno mesto. Do njega se putuje pola sata brodom, smatra se za rezervat prirode; „prednja” strana obale je neugledna i ni po čemu upečatljiva, ali s druge strane, gde se odlazi na kupanje, odjednom čovek uroni u drugu dimenziju stvarnosti. Tri plaže, nazvane veliki, srednji i donji Bili bok, kao leđa nasukanog kita savršeno belih, uglačanih, okomitih stena što se spuštaju ka moru. Boja vode kao s najnestvarnije fotografije, samo što je „uživo”. Tu obično krene da duva jak vetar kada sunce dostigne najvišu tačku na horizontu i ne stišava se dok se i poslednji turista ne pokupi da bi istim brodom krenuo nazad. Tu smo samo jedva vidljive tačke u pejzažu, prepušteni suncu i vodi kao nigde drugde. Kasnije, brodić ljuljuška tako sporo kao da klizi po ledu, a onda noću u krevetu, i dalje pomalo traju talasanja, dok ih ne pokupi talas umora.

Subota, 6. jul 2019. godine – Dan-odjava

Uveliko je mrak, iako zrikavci još nisu zamrli, a zvezde se jasno ocrtavaju na nebu, kao i juče uostalom. Sad preuzimaju glasovi zabavljača s rive, i nekoliko popijenih čaša vina. Sad kreće po svoje slatki umor sakupljan u satima provedenim uz talase, od juče do danas, do sutra… u mislima držim jednu ruku, pod ovim velom noći, opisujući krugove po unutrašnjim linijama dlana. Linije se mogu tumačiti na različite načine, ali je sudbina uvek neizvesna. Daljina se sažima u jednostavne tačke dok one ne postanu svetla pored rive. Život na moru ne traži dalja objašnjenja, traži uvek samo prisustvo i svest o trenutku. U odjecima što su sve tiši, i brundanju motora nad Lukom dok zovu na počinak.

Autorka je.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)