Dani između Šangaja i Temišvara (a preko Pančeva)

Marijana Kolarić
Objavljeno 01.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Subota, 23. septembar 2017. godine

Nepoznato zvono budi me poput elektrošoka. Skačem iz kreveta, otvaram vrata i ugledam nasmejanu Kineskinju koja pokušava nešto da mi objasni, ali moja bunovna faca je verovatno zbunila i nju, dok izgovara nešto što ne razumem smeši se i odlazi. U tom trenutku shvatam da sam u Šangaju, u hotelskoj sobi „Holiday Inn-a” u koju sam stigla prethodne noći nešto posle ponoći nakon skoro 24 časa puta preko Moskve. Bilo je 14.30h po lokalnom vremenu i shvatam da sam prespavala skoro 12 sati. Put je bio prenaporan, napolju je lila kiša dok je očigledno moje telo još uvek funkcionisalo po srednjeevropskom vremenu.

Telefon mi je bio prepun poziva i poruka. Javljam svima da sam živa i da je sve super prošlo. Ceo taj dan mi je po rasporedu slobodan i javljam se Mioni, mladoj Pančevki koja već nekoliko meseci živi u Šangaju. Dogovaramo se da se sretnemo i zajedno večeramo blizu People’s Square-a gde ima mnogo restorana.

Pronalazim najbližu stanicu metroa. Jedan kineski mladić pomaže mi da kupim kartu za metro. Iznenađena sam ljubaznošću i srećna što se od samog dolaska osećam prijatno u milionskom gradu. Šangajski metro počeo je da se gradi u isto vreme kada i Vukov spomenik. Danas u Šangaju on pokriva svaki ugao urbanog života ukupnom dužinom od 617 km, ima 15 linija i 365 stanica i u njemu se dnevno preveze više od 10 miliona ljudi. Po rečima mnogih on je u potpunosti promenio urbani život grada učinivši ga komfornijim i dostupnijim. Ne samo da funkcioniše besprekorno, već je na moje iznađenje izuzetno čist. U mojoj glavi se već javlja pomisao: Šangaj je sve, samo ne grad kakav sam zamišljala…

Nalazim se sa Mionom na dogovorenoj lokaciji. U njenom društvu bio je Mladen, njen dečko, takođe Pančevac. Mladen je u Šangaj otišao iz Pančeva još pre četiri godine, nakon što je dobio ponudu da radi u arhitektonskom birou koji se bavi urbanističkim projektima, gde je i danas zaposlen. Miona je došla pre četri meseca, nakon što je dobila ponudu da predaje engleski u privatnoj školi. Na večeri nam se pridružuje Nebojša, jedini kojeg sam zapravo prethodno poznavala iz Pančeva. Četiri Pančevca na večeri u Šangaju… bilo je vrlo prijatno 🙂

Nedelja, 24. septembar 2017. godine

Alarm na telefonu, koji sam prethodnu noć podesila, budi me u devet sati. Osećam se neispavano jer dugo nisam mogla da zaspim prethodne noći. Verujem da je u pitanju vremenska razlika za koju je potrebno nekoliko dana da se organizam privikne.

Ying, moja koleginica, šalje mi poruku da će malo kasniti. Dogovor je da me pokupi u 10:30h ispred hotela. Razlog mog dolaska u Šangaj je poziv China Art muzeja da održim predavanje o savremenoj srpskoj umetnosti. Predavanje je uvod za izložbu na kojoj će biti predstavljeni radovi devet srpskih umetnika u China Art muzeju, zgradi koja je izgrađena za World Expo 2010. a nakon toga pretvorena u muzej. Ying je kasnila svega desetak minuta zbog veoma gustog saobraćaja tog dana. Kao kustos pomenute izložbe, raspored je bio takav da sam prvo imala zakazan sastanak sa direktorom muzeja gospodinom Li Lei, a nakon toga sam održala predavanje u muzejskom amfiteatru.

Predavanje u China Art muzeju traje

Sve je prošlo sjajno!!! Na stranu ljubaznosti domaćina koji su me vrlo prijatno primili, predavanje je bilo vrlo posećeno, a čak su i novinari šangajske televizije bili zainteresovani za temu. Čini se da izložba čije otvaranje je zakazano za 22. novembar već ima potencijalnu publiku.

Kada smo sve završile Ying i ja otišle smo do obližnjeg japanskog restorana gde smo mogle da se opustimo nakon uspešnog dana.

Predveče sam opet bila slobodna. Na poziv Nebojše dobila sam priliku da upoznam noćni život u Šangaju. Obišli smo nekoliko klubova i uprkos tome što je kiša neprestano lila kao iz kabla i da smo u jednom momentu bili skroooz mokri… da, provod je bio extra!

Ponedeljak, 25. septembar 2017. godine

Uprkos tome što sam htela da iskoristim ponedeljak, dan kada su muzeji i galerije zatvoreni za obilazak grada, nekog hrama ili Yu Garden-a, kiša ni tog celog dana nije prestajala. Znam da bi većina ljudi pomislilo: kiša, pa šta! Ali to nije ni nalik kiši koju mi poznajemo. Kišobran ili bilo koja gumena obuća ne pomaže. Opet smo se našli svi zajedno: Miona, Nebojša, Mladen i ja otišli smo na večeru a potom odgledali „2046” od Wong Kar-Wai-a. Još jedno divno veče!

Utorak, 26. septembar 2017. godine

Ying je ponovo došla po mene u 10.30. Imali smo sastanak u Power Station-u sa glavnom kustoskinjom muzeja, već u 11 sati. Power Station je bivša elektrana, objekat koji je pripadao industrijskom nasleđu, ali je još 2012. pretvoren u Muzej.

Danas je Power Station for Art nakon samo pet godina postojanja – najznačajniji muzej savremene umetnosti u celoj Kini.

Sastanak je prošao odlično, puno razmenjenih ideja i planova. Nakon sastanka i zajedničkog ručka u veoma prijatnoj kafeteriji Muzeja, zajedno smo obišli trenutne izložbe: izložbu Li Shan-a, jednog od najpoznatijih kineskih umetnika starije generacije i izložbu čuvenog arhitekte indijskog porekla Balkrishna Doshi-ja.

Nakon toga rastala sam se sa Ying jer sam imala još nekoliko zakazanih sastanaka u nekoliko privatnih galerija: ShangArt, MadeIn, LeoXu project..itd

Sreda, 27. septembar 2017. godine

U 9:40h poletela sam iz Šangaja za Moskvu. Let je trajao skoro deset sati, ali zbog vremenske zone u Moskvu sam sletela u 16:15 po lokalnom vremenu. Let za Beograd imala sam u 20:10 sati. Ta četiri sata u Moskvi provela sam uglavnom na društvenim mrežama. Živeo slobodan internet! U Kini ne možete da koristite Facebook. Instagram je nekad radio nekad ne… u svakom slučaju nakon nekoliko dana, konačno sam bila online 🙂

Četvrtak, 28. septembar 2017. godine

Dan sam provela sa porodicom i priateljima. Ali najviše u spavanju.

Petak, 29. septembar 2017. godine

U 10 ujutru prijatelj me je pokupio i krenuli smo na otvaranje drugog po redu Bijenala umetnosti u Temišvaru: Art Encounters 2017. Bijenale je veoma ambiciozno zamišljeno, ali na žalost organizaciono se moglo videti puno propusta. Međutim, kako je ono strateški planirano da svoj vrhunac dostigne 2021. kada Temišvar ponese titulu kulturne prestonice Evrope, verujem da će to vredne kolege iz Rumunije i ostvariti.

Sa kolegama i prijateljima u Temišvaru

Naravno bilo mi je izuzetno zadovoljstvo da sretnem nekoliko umetnika iz Srbije koji su izlagali ove godine na Bijenalu, kao i sa ljudima iz Temišvara sa kojima sam sarađivala. Nakon obilaska nekoliko izložbenih prostora svi zajedno završili smo na koktel partiju koji je bio organizovan u Francuskom institutu u Temišvaru, u prelepoj vili koja je za vreme Jugoslavije bila jedna od Titovih vila i mesto gde su se Tito i Čaušesku susretali.

Subota, 30. septembar 2017. godine

Jutarnja kafa u „Monstrumu” sa prijateljima. Posle dužeg vremena miris espresso kafe i ćaskanje o utiscima sa putovanja.

Popodne sam ručala sa roditeljima a nešto kasnije odgovarala na zaostale mejlove.

 

Autorka je istoričarka umetnosti, selektorka i kustoskinja prošlog, 17. Pančevačkog Bijenala umetnosti

Ostavi komentar

  • (not be published)