Opus Mei

Petar Bončić
Objavljeno 03.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 22 mins

Nedelja, 27. avgust 2017. godine – Dan Nulti – Liverpul, Ave & Eva i Lekovita staza

Nedelja nogometni dan (Dž. Š.), naravno da se ne radi o domaćoj ligi već o jedinoj razbibrizi koju mi vikendom, a nažalost i šire, nudi televizijska sprava. Mada bi se, s obzirom na gomiletine novca koje se valjaju svim značajnijim fudbalskim ligama sveta (da ne spominjem primere i vremenske okvire u kojima bi obični smrtnici – naravno ne pripadnici ovog nebeskog naroda – mogli da zarade te pare), a kojima se plaćaju usluge savremenih gladijatora, moglo očekivati da ove predstave kod poštene inteligencije izazovu revolt, ipak je zadovoljstvo gledati utakmice Premijer Lige. Osećaj da svako može pobediti svakoga, ili gotovo svakoga ipak vraća veru u čistotu IGRE. Kada Enfild zapeva „You’ll never walk alone” žmarci se rastrče, uglavnom po želucu. Još kada Redsi odigraju savršen meč kao ove nedelje protiv Arsenala može samo da mi bude žao što su kod nas sportske manifestacije uglavnom postale pozornica na kojoj se ispoljavaju osećanja koja sa sportom veoma često nemaju nikakve veze. A što je najgore, kod nas pojam navijača više ne opisuje nekog ko voli neki klub, već predstavlja zajednički imenitelj gomile nacionalnih, rasnih i socijalnih fobija. By the way Redsi su me kupili legendarnim finalom LŠ protiv Milana kada su gubili sa 3:0 i preokrenuli i pokazali kako se treba boriti u životu čak i u nama tako poznatim bezizlaznim situacijama.

Na muzičkom planu mi je dan malo digla himna „Druže Ave ljubičice bela”, momaka sa fantomkama. Žalosno je da današnje mlade generacije u velikom procentu ne razumeju veći deo teksta ove pesme, kao što su im daleki fazoni iz Alan Forda kao i knjige T. Pračeta u kojima se stalno spominju situacije iz kultnih (za nas iz 70-tih i 80-tih) filmova koje prosto ne kapiraju. Pa tek Del Boj kao Rinsvind… Sve se svodi na instant zabavu i nepojamno je da neko kao moja malenkost više od 15 godina čeka nastavke „Mračne Kule” Stivena Kinga. Mada, kada smo kod muzike poslednjih dana, a i inače, često vrtim opus Eve Braun, po mom skromnom mišljenju najbolje pop grupe sa ovih prostora i jedine muzičke konstante i to one dobre u poslednjih dvadesetak godina na domaćoj sceni. Vidimo se 7. septembra u Domu omladine Beograda.

Mislili ste da je kraj za nedelju ali šta je dan bez malo trčanja. Opremljen muzikom koja me u datoj situaciji smiruje zaputih se u laganom galopu ka Narodnoj bašti. Nadu da ću bar jednom izbeći „tartansko nerviranje” mogao sam naravno da okačim mačku o rep. Elem, legenda o lekovitom tartanu se primila i kod starijih i ne samo starijih Pančevaca tako da, kao što iskustvo iz Novog Sada i Beograda pokazuje, ove staze predstavljaju magnet za pešake pa se opušteni trk pretvara u neku vrstu slaloma sa preskakanjem kućnih ljubimaca i dečice koja se neretko valjaju po stazi, a ponekad i obučavaju u vožnji bicikla. Kada se setim nekadašnjeg korenja, mislim da sam znao položaj svake prepreke na tada poprilično zarasloj stazi, prosto me obuzme nostalgija. Jes’ da si lako, ako se zaboraviš, mogao da padneš, ali te bar prepreke ljudskog porekla nisu nervirale. Koren uvek možeš da ispsuješ. Pokušao sam ja i da se samoproteram na Dinamovu atletsku stazu, ali je ona bar početkom leta bila prilično zarasla i gotovo neupotrebljiva.

Ponedeljak, 28. avgust 2017. godine – Prvi dan – DSB i GoT707

Prva asocijacija su mi naravno Bumtaun Retsi, ali ‘ajde da napišem par redova i o glavnoj temi zbog koje mi je Žix uvalio ovaj dnevnik. Posle pripremne nedelje nakon nekih pedeset dana – 1200 časova ili oko 72000 minuta – od danas se ponovo družim u okviru nastave sa decom. Ova deca će, i to ne samo strana, definitivno svoje karijere i živote graditi u nekoj bolje organizovanoj i generalno srećnijoj zemlji, a ja ću shodno svojim sposobnostima pokušati da im taj put olakšam. Moram da priznam da mi je posle 27, ovo mi je 28. školska godina, stvarno pomalo dosta i veoma naporno da držim korak pre svega sa decom i s njihovim interesovanjima. Neke moje kolege tu sposobnost nisu nikad nažalost ni imale ili možda bolje rečeno nisu želele da steknu. Prosto je to stalno, da se poslužim rečnikom 21. veka, apdejtovanje u cilju uvođenja raznoraznih novotarija koje sada samo imaju novo ime, a služe samo za zamajavanje javnosti i iscrpljivanje nastavnika u tzv. modernizaciji nastave i rasterećivanju jadne preopterećene dece i s druge strane, potreba za čestim resetovanjem svesti da bi se mozak izbistrio od svega toga, izuzetno zahtevan posao. Stoga mi nikako ne ide u glavu da niko ne pokreće pitanje beneficiranog staža za prosvetne radnike pošto je meni stvarno teško da ćak i samog sebe koji sam da kažemo „držeći”, zamislim kako i za desetak godina ulazim u učionicu punu pubertetlija spremnih na maksimalno korišćenje svake telesne ili duhovne slabosti nastavničkog bića koje im je posluženo. Siguran sam da ne govorim samo u sopstveno ime kada kažem da posle nastavnog dana od više od četiri časa sa ovim „novim” generacijama čovek više nije u stanju da se bavi bilo kakvim intelektualnim radom u ostatku dana.

Ali zato su, u ovoj oazi piraterije koja još nije sankcionisana, mogućnosti opuštanja za starije polaznike srpske škole životarenja uz turske serije na Pinku, a za nas još bar delimično duhom mlade, gomile kvalitetnih pre svega engleskih i skandinavskih serija a nađe se i poneka američka. Dočekasmo i finale sedme sezone GoT uz saznanje da nam autor književnog serijala, čiji sam fan postao pre desetak godina, saopštava da se serija udaljila od njegovih zamisli i da će to u daljim nastavcima biti drugačije. Mene su ta odstupanja zdravo iznervirala još početkom i tokom druge i treće sezone, a posle je već postalo neprepoznatljivo. Pažnju bih pak skrenuo na nešto drugo, ja već par meseci taj ponedeljak čekam ne zbog pomenute serije HBO-a, već zbog nastavka Tvin Piksa u kojem Linč bar zasada uspeva da ostane na nivou kultne serije sa početka devedesetih. Veoma dobro. Za sada.

Utorak, 29. avgust – Drugi dan – Palac i Ada

Radni dan mi počinje kao i obično koji minut posle pet, uz domaće poslove i u 6.15 izlećem na stop kod „Tamiša”. U odlasku na posao kombinujem naviku stopiranja iz dana kada sam bio srednjoškolac i autobuskog prevoza, pa šta pre klikne. Ovog puta me povezao poznanik sa kojim delim mnoga uverenja, pre svega o zdravom životu – trčanje i ekološku svest, ali ću taj deo da preskočim (svako bi trebao da pogleda film Plastic Planet pa ako mu nije jasno, onda ništa) i fokusiraću se na deo našeg razgovora koji se odnosi na trenutno i što se tiče vladajućeg režima najpoželjnijeg inopartnera naše zemlje – Nemce. Moj drugar je naime fasciniran njihovom organizovanošću, ali i neposrednošću koju često ispoljavaju. Fama koja ih prati, a i ceo truli Zapad je da se ne druže međusobno, samo rade i onda za vikend daju sebi oduška u oblokavanju. To, koliko je meni poznato, i iz poseta Nemačkoj i iz mojih ovdašnjih kontakata sa njima, uopšte nije tačno, samo što oni za razliku od naše „neodoljive spontanosti” i svakovečernjih izlazaka, takođe uglavnom funkcioniše u ravni planiranja događaja i pripremi za iste, a ne u beskonačnom improvizovanju kome smo mi skloni. To s jedne strane nas čini spremnijim na rešavanje problema u trenutku kada nastanu, bez ikakve pripreme, ali po koju cenu… Razmislite malo o životnom veku prosečnog Nemca ili Japanca i ljudi sa ovih prostora. Je l’ beše stara kineska narodna kojom svom neprijatelju želiš da mu ne bude dosadno.

Moj radni dan je i inače spojen sa stalnim stresnim situacijama u nastavi tako da mi fudbal utorkom predveče na Adi služi kao sigurnosni ventil i put ka zdravom umoru. Nema razloga da to ne bude i danas a verovatno će biti i trećeg poluvremena.

Sreda, 30. avgust 2017. godine – Treći dan – Za sve od reda

Dan kao preslikan od juče, bar što se početka tiče samo su nam teme bile drugačije. Ponajviše povezano sa odnosom roditelji – deca i „budućnosti” koja ih čeka u „našoj lepoj”. Neretko čujem priče roditelja koji forsiraju učenje nemačkog jezika kod svoje dece, pokušavajući na vreme da im obezbede kakve-takve šanse za bolji posao u obećanoj Germaniji, a zapitajte se zašto je navala na medicinsku školu veća nego na našu Gimnaziju. Deca koja u toj kombinaciji nađu posao u Nemačkoj, osim zaposlenja koje ne moraju da otplaćuju nekoj od vladajućih stranaka, i plate koja je 4-5 puta veća nego ovde, mogu uz odgovoran rad relativno brzo da računaju i na povišice i napredovanje u službi, a o uslovima rada i okruženju u kome se živi da i ne pričamo. Deca odlaze, a glavna tema u Srbiji su školske uniforme, a ne mogućnost za pošten i profesionalan rad u struci i život dostojan čoveka sa garantovanim građanskim pravima.

Mislio sam da je to urbana legenda, ali eto iz prve ruke čujem da toga ima i u našem provincijskom gradiću, da ne dužim, osim što su se proslave 18. rođendana naše drage dece pretvorile u kombinacije svadbe i ispraćaja, poklon roditelja u obliku vaučera za nove grudi dragoj ćerki je nešto što može da izrodi samo pink kultura kojoj su naša deca izložena hteli mi to ili ne, zato što je to danas model ponašanja koji, hteli mi to ili ne, preovladava među mladima.

Utisak i ovog dana, a i svih ostalih u ove dve nedelje otkako se opet kotrljam do BG i nazad su krateri koji označavaju početak radova praktično kuda god čovek da krene, da se ne približavaju neki izbori?

Dan mi ulepšavaju Mando Diao i plata. Umalo da zaboravim i odjavna špica poslednje epizode u prvoj sezoni Kingove Magle – Ridov Perfect Day.

Četvrtak, 31. avgust 2017. godine – Četvrti dan – Dan pre petka

Ovih dana se naslušasmo gromopucateljnih izjava raznih političara, da pomenem samo onog koji može da napravi najviše štete na svetskom nivou, „onog Donalda“ koga baš svrbi prst, da pokaže Severnoj Koreji ko sme da ima rakete i da ih koristi. Gde bi nama bio kraj da imamo rakete tog kalibra, ostadoše nam nažalost samo Makedonci i Albanci za demonstriranje nacionalnog testosterona. Sve mi se čini da čovečanstvo nije naučilo lekcije iz prve polovine 20. veka i da živimo u predvečerje nove globalne ljudske ludosti i katastrofe.

Knjiga koju čitam – Blackout: Sutra će već biti prekasno, austrijskog novinara i pisca Marka Elsberga, daje nam jedan malo drugačiji scenario sa gotovo istim ishodom. Zamislite situaciju u kojoj grupa hakera sabotira „pametnu” (SMART) električnu mrežu diljem Evrope isključujući softverskom manipulacijom struju na neodređeno vreme. Zamislite ako možete posledice toga, da spomenem samo jedan aspekt čitave ove hipotetičke situacije – nuklearne elektrane kojima otkazuje hlađenje. U tom slučaju nam korejske iliti bilo čije rakete nisu uopšte potrebne.

Naši odbojkaši unakaziše Bugare, ali će naš tihi susjed da rane zaleči fudbalskim uspehom. Upravo su u neizvesnoj utakmici punoj preokreta i uzbuđenja uspeli da savladaju na papiru favorizovanu Švedsku. Naravno kao i kod naših fudbalskih virtuoza svaki uspeh mora biti začinjen gomilom potpuno bespotrebnih kartona. Da više nema autsajdera u svetskom fudbalu dokazuje i pobeda strašnog Luksemburga protiv nejake i malene Belorusije, a i Kipar je uzeo meru komšijama Zmajevima. Dan pun sportskih iznenađenja upotpunila je Finska pobedivši autsajdere iz Francuske, ali ne u hokeju već košarci?! A i strašni Gruzini slistiše Litvance.

Muzička preporuka nestašno prosvetarsko dete Nik Kejv i prosto bilo šta od njega. A ko zna šta je dobro biće u Areni krajem oktobra: The Mercy Seat is waiting!

Petak, 1. septembar 2017. godine – Peti dan – PETAK!

Prva nastavna nedelja mi je strahovito naporna, već odavno nisam svaki dan imao od prvog časa nastavu i vreme je strahovito iscrpljujuće. Iako su prozori bili širom otvoreni u učionici kao da vazduha nije bilo, a uz opasnost da se ponavljam, svaki prolazak ulicama Beograda ovih dana, sasvim izvesno predstavlja naletanje na neko gradilište na kome su napravljene neke rupe i, uokvirene trakama, vape za radom. Bitno je samo iskopati rupe, ostaviti hrpe peska i šljunka i to je to, kada će se radovi završiti, na to odgovore znaju verovatno samo astrolozi, pošto u Srbijici nekako gradilište i radnici koji bi se udarnički trudili da se prepreka saobraćaju, što pešaka što vozila, što pre ukloni, nekako ne idu jedno sa drugim. Svetlih primera za ovakve aktivnosti samo u poslednje vreme kolko oš, setimo se samo dvomesečnog panoramskog razgledanja Borče i ne baš Andrićevske epizode sa „Na Tamišu ćuprija”, tromesečnim radovima na mostu preko Tamiša koji nisu rezultirali čak ni pešačkom ili biciklističkom stazom sa preke strane, ali moram priznati da su mi se nova boja mosta i cveće svideli. Sve se svodi na čeprkanje jednog ili dva radnika, parkiranoj mehanizaciji koja je samo znak da je imaju i trudu da se radovi, koji se u „normalnom svetu” završavaju ako ne baš i samo za jedan dan ono za nekoliko, razvuku što duže, jer ako dugo traju onda treba i puno da se plate. Primera i u Pančevu koliko hoćete, živeo sam u epicentru jednog takvog gradilišta gotovo tri meseca koliko im je trebalo da postave nove kanalizacione cevi i hidrante na dužini od oko dvesto metara. Zbog tih „radova” je čitav saobraćaj prema BG preusmeravan, izmeštane autobuske stanice, a građani prisiljavani da dobro razmisle da li će koristiti svoja kola ako obitavaju u tom srećnom području. Sada su se radovi istog, a možda i još interesantnijeg intenziteta preselili preko puta u nastavak ulice prema Kotežu i izgledaju veoma beznadežno. Ali po omiljenom principu „nek’ komšiji crkne krava” želim im „zabavnih” dva-tri meseca.

Apropo ove priče nikad zadovoljnog „građanina” stalno mi se vraća jedna priča iz sredine osamdesetih. Mesto dešavanja Viena, leto, sa roditeljima sam bio u poseti rođacima i u neko vreme noći sam čuo neku buku, neuporedivo tišu od prosečne proslave rođendana ili slave na našim prostorima, i gle čuda, ujutro je čitava ulica bila sveže asfaltirana, bez zaustavljanja saobraćaja i bez zamajavanja građana. Prosto neverovatno za to vreme, civilizacijski šok za mene studenta, ali valjda i pouka za neke nove generacije gde se naša draga zemlja nalazi gotovo 40 godina kasnije.

Najbolje od svega je što se sutra ne ide u školu, a i popodne i veče puno sportskih dešavanja, mada će mi nedostajati Premijer Liga ovog vikenda.

Muzička preporuka jednom Bouvi uvek Bouvi, mada preferiram sedamdesete iz njegovog opusa.

Subota, 2. septembar 2017. godine – Šesti dan – Saturday Night Fever

Subotnja rutina: vežbe – primenjeno trčanje – kafa i Danas – nabavke – spremanje po stanu – kombinovano čitanje sa sportskim prenosima – košarka (fail), odbojka (zamalo OK, sa Nemcima nikada nije gotovo), fudbal (OK) i sve to začinjeno mixom Kejva i Pričersa (MSP) koji verovatno zbog svoje reprezentacije zdušno danas navijaju za Moldaviju protiv Srbije. Večernje trčanje, ovog puta na lekovitoj stazi zasada sprečava provala oblaka. I to je to, valjda jedan dan mogu i da zbrzam.

Pošto mi je cenzor pregledao dnevnik glavna zamerka je da nisam spomenuo našu Bojlu (Oza), našu fobičnu malticu, moj noćni šetač i neodoljiva gomila krzna i dragosti, uostalom procenite sami.

Autor je profesor fizike

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)