Mučnina pod maskama

Proteklih dvadeset dana često sam mislila na Jovanu i samo njen osećaj mučnine dok je izdržavala kaznu u Zabeli. Sigurna sam da je o njenim danima tamo mislilo i onih dvanaest i po hiljada neravnodušnih. Onih dvanaest i po hiljada koji ne pristaju na diktat monarha i sada već uveliko imaju pravo da budu izuzeti iz poretka zombiranih sledbenika i ginjola, maglovitih crta lica, nesvesnih svojih nametnutih, obezdušenih i mehaničkih pokreta. I uspelo je, uprkos rastućem osećaju mučnine pod maskama

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 17.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Većina nas koji živimo u Srbiji ovih meseci bila je i biće suočena s prolaskom kroz iskustva sasvim posebne vrste. Ako smo dosad radije upotrebljavali sintagmu autoritarni poredak od jezgrovite reči – diktatura, ovih dana je ta sklonost ka obazrivosti i umerenijim definicijama sasvim izvesno napuštena. Ako smo, skloni teorijskim ili metafizičkim spekulacijama mislili ili govorili o zatvorenosti, zaustavljenosti, hibernaciji volje i lišavanju elementarnog egzistencijalnog smisla, baš ovih dana ova iskustva postala su gusto opipljiva i lepljivo sveprisutna kao nepresušni izvori Mučnine, one koja se oseća negde duboko, a nalazi se na samoj granici nedvosmisleno fizičkih i iritantno nedokazivih psihičkih senzacija. Primena relativno jednostavne parafraze mogla bi nas dovesti do prikladno ilustrativne sinteze u naslovu filma koji upravo teče i čiji smo protagonisti, a naslov bi mogao biti – Rođenje Mučnine iz duha Pandemije u doba Diktature.

Pa iako sa ostatkom sveta delimo iste panične, obeshrabrujuće i već pomalo malaksale susrete s makabričnom igrom brojki zaraženih, preminulih i preživelih, postoje prolasci, osećanja, teskobe i čitav spektar senzacija koji su, ovoga puta, samo naši. Kao hipertrofirana borba za vazduh, doslovce i metaforično, kojoj je u našem slučaju, eto, došlo vreme… Neki će reći da su baš ovo iskustva kolektivne katarze u koju smo jednom morali da budemo zagnjureni, a u kojoj ćemo, najzad, biti prisiljeni da prepoznamo sve… I prepoznajemo, uglavnom… dok predugo traju iracionalno i sadistički zadati policijski sati, dok više puta dnevno zovemo roditelje koji svoje prve značajnije korake u danu čine, prema ukazu, od četiri ujutru, po njihovim setnim deljenjima fotografija iz porodičnih albuma i prošlih života na društvenim mrežama, po njihovim užasnutim reakcijama na predsednikova dociranja o „pojedenim plućima” i „grobnim mestima”, po unezverenim ostarelim kućnim ljubimcima kojima je nemoguće objasniti zašto više niste onako dobri prema njima, zbog čega moraju da trpe i zbog čega ste i sami ili uplašeni, ili tužni, ili besni, ili sve to zajedno…

Neki od nas će, opravdano, imati strah da će i njihova deca, ukoliko i pandemija i diktatura uskoro ne postanu prošlost, nastaviti da žive u državi u kojoj će život biti nepodnošljiv. Jer, sve je uporno nastavilo da se odvija u iracionalnim paradoksima: minutima ćutanja za preminule lekare i medicinsko osoblje, već uveliko prihvaćenim aplauzima u osam i nekim potresnim svedočanstvima onih koji dolaze s prve linije fronta, besmisleno ponižavajućim uslovima u kolektivnim bolnicama, elementarno ugrožavajućim odlukama nadređenih…

U red makabričnih inverzija svakako spada i onaj redak i sasvim nezaboravan trenutak u kojem predsednik proročki uzvikuje: „I nemoj da brinete za mene, molim vas, jer znam da nikada niste. I kažite ljudima da to nije od brige nego od želje da politički budem izolovan kako bi korona uspela da pobedi”. I dok su nam se na smenu ukrštale predsednikove invokacije i statistike smrti, četvoro mladih ljudi – Jovana, Ričard, Ivana i Goran sticali su svoja pandemijska iskustva utamničeni. Nakon što je dvanaest i po hiljada građana Srbije potpisalo peticiju za njeno oslobađanje i nakon dvadesetak dana provedenih u zatvoru, Jovana Popović je puštena na slobodu. Za manje upućene čitaoce mogla bi biti važna skica Jovaninog portreta: Jovana je dvadesetčetvorogodišnja muzičarka i aktivistkinja iz Kikinde, između ostalog, ekspresivna i divna u svojoj izvedbi pesme „Bagra”, koju je izvodila na opozicionim skupovima i protestima proteklih meseci, a u kojoj postoji i stih koji glasi: „Nikad više čizme tvoje, kako gaze srce moje, srce moje ponosno je, veliko je, slobodno je…” Proteklih dvadeset dana često sam mislila na Jovanu i samo njen osećaj mučnine dok je izdržavala kaznu u Zabeli. Sigurna sam da je o njenim danima tamo mislilo i onih dvanaest i po hiljada neravnodušnih. Onih dvanaest i po hiljada koji ne pristaju na diktat monarha i sada već uveliko imaju pravo da budu izuzeti iz poretka zombiranih sledbenika i ginjola, maglovitih crta lica, nesvesnih svojih nametnutih, obezdušenih i mehaničkih pokreta. I uspelo je, uprkos rastućem osećaju mučnine pod maskama.

Ne slučajno jer prave knjige nekako uvek dođu u pravo vreme, tih dvadesetak dana Jovaninog „služenja” kafkijanske kazne često sam se vraćala odlomku iz knjige Car Rišarda Kapušćinskog, spisa hibridnog žanra, ali maestralnog u izvedbi: „Nije uopšte bilo slučajno to što su se oko cara nalazili većinom podli i prosti ljudi. Podlost i prostota su uslovi za nobilitaciju, na osnovu ovog kriterijuma monarh je birao svoje favorite, za to ih je nagrađivao, davao im privilegije. U dvoru nijedan korak nije napravljen, nijedna reč nije izgovorena bez njegovog znanja i saglasnosti. Drugačije nije moglo da bude jer je uslov za boravak u carevoj sredini bio negovanje njegovog kulta; ko je u tome slabio i gubio vatrenost – gubio je mesto, otpadao, nestajao.”

I pomislila sam danas, nakon vesti o Jovaninom oslobađanju, kako je ipak moguće. Sve dok ima dvanaestak hiljada onih koji, i dok traju njihove lične mučnine pod maskama, ne pristaju da budu među onim „prostim” i „podlim” dvorjanima, među tužnom i sramnom svitom koja umnožava monarhovu senku čak i kada ona nestaje… Ima tih dana u kojima, nošeni nekom gotovo nestvarnom jasnoćom, shvatimo vrednost vremena, ličnog i nadličnog… To su isti oni dani u kojima sasvim lako prepoznajemo da je vreme otpusta najdragocenije egzistencijalno vreme… Ono vreme u kojem voljno i jednom zauvek otpuštamo neslobodu, neljubav, nedostojanstvo, u kojem za sobom konačno ostavljamo svaku mlakost i malaksalost, neodlučnost i sužanjstvo. I, najzad, možda baš to bude ono vreme u kojem ćemo moći da se lišimo teskobe sablasne igre u nametnutom karnevalu. A ožiljci će, kao i svi dosad, kao kod svih dosad, pa i kod onih kojima smo ih mi naneli, ipak vremenom proći…

Tekst je preuzet sa sajta Novi Magazin

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)