Pogodi ko si

Ostaćemo živi, jer jedni drugima, baš kao i samima sebi dugujemo odgovor na pitanje – pogodi ko sam... I ono drugo, koje glasi: šta ću učiniti da taj novi Neko zaista i budem? I ono treće koje ide odmah zatim: zar je zaista bilo verovatno da će iluzije i falšizmi trajati zauvek?

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 27.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Ne tako davno, zapravo, tokom minulih osam godina često sam s prijateljima i kolegama pričala o tome kako se u vremenu trajanja autoritarnih režima i diktatura teško čita i teško piše. Jer svakodnevnica, baš kao i to vreme, imaju sasvim drugačiji i uvek nepredvidljivi tok, ispresecan prilično zahtevnim i, najčešće, mučnim digresijama. Bio je to sasvim lični osećaj, gotovo u potpunosti demantovan, nežno ali kategorično, jednim dobrim i, nesrazmerno situaciji, kratkim razgovorom sa J. J. Tada još uvek nisam imala ni u intuiciji a ni u iskustvu ono što zovemo multipliciranom nevoljom u čijoj je jednačini jedna (ne)poznata, prirodna stihija. I evo nas, upravo sada i ovde, dok pokušavamo da pišemo ili mislimo još uvek zarobljeni stegama autoritarnosti, suočeni sa „dobom korone”. Naime, „doba korone” kao sintagma kojom se meri vreme u vremenu postala je nezaobilazna formulacija, iskaz unutar iskaza, ona arhetipski uznemirena lingvističko-semantička ograda pre i posle svakog stava i svakog mišljenja. Pri svemu tome, epidemija je globalna, a utisci i „prolaženja” uvek su sasvim lične prirode. Drugačije je nemoguće.

U danu dok ovo pišem krivulje hinjene lakoće i teskobe ukrštene sa brojem do sada umrlih, na neki nepovratan način su se stabilizovale i umirile. Ostala je samo teskoba, ili niz malih individualnih teskoba kao izazov koji strpljivo traži i zahteva odgovor. I odgovori pristižu, iz različitih smerova i različitih su označitelja – od humanosti i altruizma, do laži i egoizma, sa svim zamislivim i teže zamislivim mutacijama i laviranjima.

Svi zajedno, prošli smo čitav jedan mali maraton, od prvih ležernih vesti o „najsmešnijem virusu u istoriji” koji „postoji samo na Fejsbuku”, do imperativa izolacije, preko dve stotine identifikovanih obolelih u Srbiji, do vesti o stotinama ljudi koji dnevno umiru u Italiji, do vesti o sličnom ishodu i u Španiji, do vesti koje govore o desetinama registrovanih slučaja u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. I stigli smo tako do vanrednog stanja, policijskog časa i najave onog što nas očekuje u bliskoj budućnosti – kolektivnih bolnica na beogradskom Sajmu i novosadskom Spensu… Humanost je jedna od onih kategorija o kojoj najčešće, i onda kada je sve u redu i kada se ono nešto događa nekom drugom, mislimo prilično apstraktno i uzgredno. Ipak, u periodima u kojima snažno osećamo ličnu, egzistencijalnu nesigurnost i ugroženost, u periodima kataklizmi i pošasti, postajemo svesni svojih majušnosti, bez obzira koliko smo u vremenu „pre” bili moćni, politički omnipotentni, blistavi, bogati i naizgled ili sasvim srećni. Scene u kojima smo bili protagonisti i posmatrači preko drutštvenih mreža, poslednjih nedelja ovu apstraktnu i pomalo arhaičnu kategoriju humanosti učinili su dostupnijom našim emotivnim konstitucijama, jednako kao i našim introspektivnim kapacitetima. Jer smo najpre videli prave male bitke u prodavnicama, uglavnom za dezinfekciona sredstva i toalet papir (oni koji su imali više novca, logično, kupili su više, neki najviše, onoliko koliko je moglo da se pohrani u lične ostave i male magacine za slučaj nezgode). Kupovala se i konzervirana hrana, suhomesnati proizvodi, grickalice i slatkiši, sve ono što, dakle, može da pruži iluziju da smo mi, neki, eto bili u prilici i moći da obezbedimo da nam tokom trajanja vanrednog stanja ne zafali baš ništa. Bilo je mnogo onih koji to nisu mogli. Bilo je i onih koji to tako nisu hteli. Potom smo, nekako paralelno sa video klipovima užasnutih Italijana koji se bore sa sopstvenim agonijama i strahovima tako što jedni drugima pevaju sa terasa, balkona i prozora, baš, dakle, tih dana, u nekim našim gradovima viđali gusto zbijene grupe šetača koji su u euforičnom susretu sa prvim danima proleća, na šetalištima  uz reke, ličili na skupine razdraganih, gusto zbijenih pingvina. Jer, daleko je Italija…

Potom su se neki od nas osećali zaista nelagodno i, ukoliko je to moglo da bude još „brže, bolje i jače”, sasvim ugroženo u svojim građanskim dostojanstvima, još jednom nakon svih ovih osam godina, ali ovoga puta mnogo više nas, jer su maske kojih već uveliko nije bilo u apotekama i za kojima su vapile neke bolnice po manjim gradovima, na stranačkim sesijama prebrojavanja potpisa za izborne liste, nosili članovi vladajuće stranke. Potom smo se nekako sabrali i organizovali i počeli da šijemo maske sami, prema uputstvima sa interneta. Mogu se sašiti od pelena za bebe, onih pamučnih, dvoslojno, saznajemo.

Za svo to vreme, čekali smo i pratili press konferencije i zvanična obraćanja javnosti predsednika, premijerke i „struke”. Reč „struka” ovih dana je postala gotovo šifrirana skraćenica novogovora u uslovima pandemije, a donosi se, naravno, na lekare specijaliste, virusologe, pulmologe i druge. Potom smo se, sve više nas, osećali još malo više poniženo i još malo više uplašeno jer smo bili suočavani sa valerom tonova i njihovih implikacija: od pokušaja da se sve saopštava i konstruktivno i racionalno, onako kako kolektivna nevolja i nalaže, do eksklamacija, upozoravajućih i pretećih tonova, bacakanja priručnog mobilijara, indikativnih lapsusa, patetike i artificijelne empatije širokog raspona.

Potom smo počeli da aplaudiramo u osam, svim onim lekarima, medicinskim sestrama i medicinskom osoblju, za koje su maske tih dana već bile obezbeđene, pojačane isporukama volontera-krojača, a kojima će, izvesno, aplauz građana biti jedan od motiva da izdrže i ovu bitku. Nakon svih dosadašnjih… onih sa malim platama, lošim uslovima rada, umorom i osećanjem anomije, koje oni koji su ostali ovde već osmu godinu dele sa svima nama koji živimo u Srbiji. Aplaudiramo i onima koji ne mogu da „rade od kuće”, apotekarima, apotekaricama, kasirkama, onima koji rade u prodavnicama i u poštama, u bankama i fabričkim postrojenjima, peračima ulica i beskućnicima. A onda smo, jedne večeri, nakon što se u Zagrebu dogodila serija zemljotresa, aplaudirali našim zagrebačkim prijateljima i Zagrebu…

I baš te večeri se možda dogodio jedan čudesan preokret, posle kojeg, najverovatnije, i kada sve prođe, više ništa neće biti isto. Jer smo dobili iscrpljujuću pokaznu vežbu, suočeni sa zajedničkim biološkim invazorom i uveliko razumeli da mu je dijabolički svejedno: kakvu i čiju člansku kartu imamo, koje smo nacionalnosti ili konfesije, rase i godišta, da li smo ateisti ili vernici… Jedan tamni, veliki talas, poput onog za koji kažu da „kada ga primetite – postaje već kasno”, naučiće nas, nedvosmisleno i bez pedagoškog sentimenta, tome ko smo zapravo. Ko smo kao građani, ko smo kao političari, ko smo kada smo vlast, ko kao poslušnici, kao oponenti ili kao kolaboracionisti, ko smo kao profesionalci, kao prijatelji, kao neprijatelji, kao poznanici, kao majke i očevi, kao deca, kao oni koji se vole, kao oni koji se ne vole, kao ljudi… I imaćemo sasvim dovoljno vremena za učenje.

Slika i osećaj dok ih iz soba gledamo kako se ovog nezaboravnog marta ukrštaju procvetalosti i pahulje, mogli bi biti bliski jednom Bodrijarovom odlomku: „Zapljuskuje nas podvodni talas visine deset metara, drugi mu dolazi u susret, dva talasa se stiču i odnose nas. Ipak ostajemo živi, na brežuljku, u šipražju. Dobro poznajemo ovaj noćni val, u ovom ili nekom drugom obliku”.

Ostaćemo živi, jer jedni drugima, baš kao i samima sebi dugujemo odgovor na pitanje – pogodi ko sam… I ono drugo, koje glasi: šta ću učiniti da taj novi Neko zaista i budem? I ono treće koje ide odmah zatim: zar je zaista bilo verovatno da će iluzije i falšizmi trajati zauvek?

Dok čekamo neke nove prolećne antinomije, rascvetale japanske trešnje na koje pada sneg, nova dostojanstva, nove prilike, nove solidarnosti, nove iskrenosti, nove ljubavi i bliskosti i ostvarenje onog starog sna koji zovemo slobodom. Uprkos talasu, ili baš zbog njega.

Tekst je preuzet sa sajta Novi Magazin

Ostavi komentar

  • (not be published)