El Pueblo Unido – Buka i pamćenje

Suočavamo se sa danima prebrojavanja i razvrstavanja na ugrožene, bezbedne i mrtve. Pod kalkulantskom diktatorskom palicom. Sa danima orkestrirane obmane, surovosti i ćutanja kolaboracionista i saradnika. Osim ako to istovremeno ne budu i dani u kojim se dogodi Buka. Uprkos i iznenada. Ili možda zbog toga što je konačno došlo vreme

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 01.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Kako padne noć, opet gubim Nadu. Autorka rečenice za koju sam pomislila da bih je rado nazvala svojom zbog valera osećanja koje izaziva njena melanholična i teskobna tačnost je prijateljica, aktivistkinja i novinarka iz Kikinde Mirna Laković. Jer dan bi, kao jasno i vidljivo poprište raznolikih bitaka i igara, svaki dan proteklih par meseci, mogao biti označen raskošnim prepletima žanrova i vrsta: od farse i groteske, do drame i tragedije, najčešće sa primesama psihodelije, fantazmagorije i deliričnih košmara.

Ipak, poslednjih nekoliko dana prolaze u znaku oneobičenja. Sa prozora i terasa u gradovima Srbije i Vojvodine, u vreme trajanja policijskih sati, čuju se muzike i ritmovi, improvizovani na priručnim udaraljkama. I ta fascinantna polifonija se zove – Digni glas ili Bukom protiv diktature. I kada se jednom, post festum, budemo vraćali u ovo vreme, biće ih nemoguće razdvojiti: slike i zvuke, svakodnevne prizore i buku. Jer je, i jedno i drugo, nezaboravno.

Slike života

A stvarnost u slikama u nedelji za nama izgledala bi ovako: prijatelji koji imaju više od 65 godina najzad su pušteni da u predvečerje krenu u svoje polusatne šetnje, tri stotine metara od kuća. U tih pola sata i tri stotine metara, neki od njih napravili su male dokumente o sopstvenom rastamničenju, sasvim posebne fotografije, jer su one, te male sekvence njihovih ugrabljenih sloboda, pune kolebljivih osmeha, ponekad jasno prkosnih pogleda i mirisa… Verujem da su upravo mirisi ulica, parkova, reka i šetališta ono što im je najviše nedostajalo.

I uprkos rigoroznim merama nepoznatim demokratskim državama, virus je ušao u bolnice i domove za stare. To je bio taj završni udarac u pleksus, pod pretpostavkom postojanja elementarnih empatičkih sklonosti: odlaze nemoćni i najstariji, oni kojima je nada svakako bila i krhka i nepouzdana… Oni kojima je zapravo trebalo sve: i razumevanje i pomoć i ljubav i bliskost i prisustvo i hrabrost za suočavanje. Nije ih bilo, jer nije moglo da ih bude. Ili je moglo. I moralo. U ime elementarne humanosti.

Za to vreme umirali su i lekari i medicinsko osoblje. Oni na prvoj liniji fronta, jer su, kako je rekao predsednik, po prirodi stvari tu gde jesu, kao u ratu, kada se obično ne pita zašto uglavnom najviše ginu jurišnici. Ovoga puta, međutim, u borbi sa nevidljivim neprijateljem, ali nedovoljno naoružani, često i sasvim goloruki. I baš tih dana, Grad Beograd, u čast Uskrsa, doneo je „hrabru” i nadasve „patriotsku” i „borbenu” odluku, a sve zbog bitke sa nevidljivim neprijateljem… Naime, u ime predsednika Srbije, zamenik gradonačelnika poklonio je građanima, željnim patriotizma više nego života, deset hiljada državnih zastava kako bi, kaže, „na taj način pokazali podršku zdravstvenim radnicima i svima onima koji se u ovoj situaciji bore za živote ljudi…” Za to vreme, krivulja je rasla, iako su tumačenja rasta bila sasvim impresionistička. Šabac nije dobio dozvolu za privremenu bolnicu, upućeni kažu da je dozvola izostala jer je reč o jednom od retkih slobodnih gradova. Nekako baš tih dana, u analizi portala index.rh našla se formulacija da višednevna zabrana izlaska svim građanima naše zemlje predstavlja najnoviji drastični potez predsednika Aleksandra Vučića koji je „od početka pandemije donosio niz spornih odluka kada je reč o vladavini prava i ljudskim pravima”.

U međuvremenu, vlasnik Pinka „patentirao” je lek protiv virusa ozoniranjem krvi, Novak Đoković je na tragu Jovana Deretića i njegove višedecenijske misije širenja svesti o kolektivnoj posebnosti oblikotvorno podsetio da smo „nebeski narod”, otvorena je kinesko-domaća laboratorija „Vatreno oko”, u kojoj će se danonoćno raditi i do dve hiljade testova, skinuta je izložba o beskućnicima iz Knez Mihajlove, saznali smo da policija „na početku nije imala adekvatnu zaštitnu opremu i da je zaraženo 180 zaposlenih”. Jovana Popović, mlada muzičarka i aktivistkinja je u svojim prvim danima slobode poručila „bagra upravlja Srbijom kao logorom”. A onda je doktor Nestorović, nacionalna uzdanica u ratu protiv nevidljivog neprijatelja, koji je „počeo” dve nedelje nakon njegove sada već pomalo mitske sugestije o šopingu u Milanu, kao veselom sredstvu u borbi protiv najsmešnijeg virusa koji postoji samo na fejsbuku, izgovorio: „Ovo je kolektivni podvig jednog naroda. Ovo se može uporediti sa prelaskom preko Albanije. Ovo jeste prelazak preko Albanije. Ovo će biti trenutak koji će se učiti u istoriji. Kao Prvi i Drugi svetski rat. Ovde što pre morate da završite epidemiju da bi ljudi mogli početi da rade kao u ratu. Morate što pre da vratite ranjenike u borbu”. I biće vraćeni… Najpre u teretane, potom u frizerske i kozmetičke salone, možda i u biblioteke i muzeje… Pa ipak, i usred novog rata predsednik je, u Sremskoj Mitrovici, „mirotvorio” i rekao da nikada nećemo zaboraviti „nijedan logor, nijedan nož, malj, metak. Niti jedan zločin”. Nekolicina nas, putem društvenih mreža mu je poručila da nismo. I nećemo. Samo, sećanja nam nisu i ne mogu biti podudarna.

Nova ne/normalnost

Kako bilo, nakon višednevnog prvomajskog policijskog časa, mere će se, predizborno očekivano, ublažavati. Između ekonomije i karantinskih mera, izabrana je ekonomija. Građanima je sugerisano da se vrate u „novu normalnost”. U koju se pod punim merama zaštite najpre vratila Skupština, a potom i Zamenik Vesić, kao inicijator veselog renesansnog performansa na Palilulskoj pijaci, na kojoj su, s maskama „na pola koplja” članovi Beogradske filharmonije žovijalno, razdragano, grleno, glasno i nadasve kapljično pevali… I tako je u Srbiji zdravi operetski eros najzad odneo pobedu nad koronoarnim tanatosom. Ipak, ministar zdravlja je, tokom sednice Skupštine, ušao u akutni pitijski zanos i izgovorio: „Nemojte misliti da će korona nekoga zaobići”.

Čudno je i teško živeti u nezaboravnim danima, koji ponekad podsećaju na Levijev opis bolesničkog bloka logora (Krankenbau): „Ka-Be je logor, ali bez telesne tegobe. Stoga, ko još uvek poseduje trunku savesti, tu mu se savest budi… Pa nam se dogodi da razmišljamo o tome na šta su nas prisilili da postanemo, koliko nam je oduzeto, šta ovaj život jeste. U ovom Ka-Beu, zgradi srazmernog mira, naučili smo da je naša ličnost krhka, da je u znatnoj većoj opasnosti od našeg života”… Suočavamo se sa danima u kojima se sve češće pitamo „zašto se nismo pobunili”. Suočavamo se sa danima prebrojavanja i razvrstavanja na ugrožene, bezbedne i mrtve. Pod kalkulantskom diktatorskom palicom. Sa danima orkestrirane obmane, surovosti i ćutanja kolaboracionista i saradnika. Osim ako to istovremeno ne budu i dani u kojim se dogodi Buka. Uprkos i iznenada. Ili možda zbog toga što je konačno došlo vreme.

Kada ovih dana padne noć, nade ipak ima više. Naučili smo već. Energije i misli putuju i probijaju apsurdne zone policijskih časova. Kako one prave tako i one lažne, one mlake i one tiranske, one neustrašive i one herojske. A ove neustrašive i herojske znaju da pokažu neočekivanu viralnost. U udruženosti. Kao u onoj staroj revolucionarnoj čileanskoj pesmi, u kojoj su ključne reči: El pueblo unido, liberta, felisita, adelante. Uz pokoju, sasvim ličnu poruku: možemo mi to, prijatelji.

Tekst je preuzet sa sajta Novi Magazin

Ostavi komentar

  • (not be published)