Kažu da tek kad neke stvari imamo u iskustvu, one mogu da postanu nezaboravne… upečatljivije i življe od svake teorije, pa i od onih koje smo jednom prepoznali kao životno važna učenja. Možda i zbog toga što i najpreciznije ili najkompleksnije formulisana teorija u odnosu na isečke realnosti, bremenite markantnim događajima i događanjima, ume da izgleda kao simplifikacija.
Tako je i s teorijskim elaboracijama autokratije – od etimološke jasnosti koja nedvosmisleno upućuje na njenu suštinu auto/sam i kratein/vladati – do objašnjenja njenih mehanizama, posebno onih koji se odnose na oblikovanje vladajuće volje, a koji, opet prilično jasno, upućuju na „postojanje formalnih demokratskih institucija bez demokratskog duha političkog delovanja”. Naime, institucije koje bi „trebalo da garantuju njihovo demokratsko funkcionisanje – parlament, vlada i sudovi”, rade pod isključivim i direktnim uticajem autokrate i njegovih centara moći i interesnih grupa.
Neretko, kako podsećaju teorijski osvrti i analize, autokratski režimi su po prirodi svog ustrojstva skloni saradnji s mafijaškim klanovima – kao primeri obično se navode iskustva u Latinskoj Americi, na Balkanu i u postsovjetskim državama. U praksi se između ovih, inače tačnih odrednica nalazi čitav spektar specifičnosti, kontradiktornosti i slikovitosti kao ilustracija uticaja autokratskog režima na pojedinačne egzistencije i njihove profesionalne, pa dakle i lične storije.
Vreme trajanja
Ipak, možda najvažnije pitanje, u teoriji jednako kao i u praksi, jeste problem trajnosti autokratskih režima. Koji je to trenutak ili koji su to trenuci koji odlučuju o tome koliko ćemo vremena provesti u njima? Da li je to zbir trenutaka u kojima svako u svojoj instituciji ne pruža ili pruža otpor? Ili onaj trenutak u kojem jasno shvatimo da smo u međuvremenu i sami postali žrtve neke vrste stokholmskog sindroma i počeli da u nizu režimskih, naručenih i plasiranih „priča za laku noć” tražimo elemente istine… Ili onaj u kojem najzad razumemo da je u autokratskim režimima nemoguće uspostaviti civilizacijski poželjne vrednosne sisteme, da je to savršena iluzija i jalovo pregnuće.
S jedne strane, u aktuelnom autokratskom režimu u Srbiji prepoznajemo manifestacije pragmatične, poltronske euforije, sa druge strane beznađe i strah, a sa treće, specifični ukus za „promene”, često toliko sofisticiran da sasvim izmiče mogućnost njegove praktične primene. U osnovi svega čini se, opet i uvek iznova, trijumfuje paradoks, tako dragoceno sredstvo za zbunjivanje protivnika, alat koji se uvek nalazi u rukama autokrata.
Pa smo tako, u srcu ovog samoobnavljajućeg paradoksa (s pravom) i u devetoj godini trajanja nama iskustveno bliske autokratske vladavine, zgroženi konačnim gubitkom autonomije Univerziteta, zgroženi mentalno nasilnom inscenacijom Glavnog odbora vladajuće stranke tokom kojeg, kao nekada u, recimo, Moskvi ili Bukureštu, aplauz ne sme da prestane jer niko ne sme prvi… Zgađeni demagoškim prostaklucima i perverznim stigmatizacijama koje izgovaraju poslanici u Skupštini, posebno onda kada, na primer, tvrde da su opozicioni lideri tlačitelji naroda i da je građanima potrebna velika hrabrost da bi im se suprotstavili. Ili smo (opet s pravom) zadivljeni individualno hrabrim istupima, pa nekoliko nedelja intenzivno volimo Aleksandra Obradovića, Mariniku Tepić, Svetlanu Bojković, Ivanku
Popović…
Tango
Pre mesec dana Predsednik je ipak izgovorio nešto što je makar i kao opšte mesto – istina. U kontekstu analize spoljnopolitičke situacije poručio nam je da je „za tango potrebno dvoje”. I zaista, dok se oko nas (a i u nama) sve pretvara u savršenu destrukciju, mi se najupornije bavimo pričama za laku noć, sasvim retko se pitajući da li možda samo pratimo plesni korak autokrate, kao voljni i nesvesno/svesno predani tango-partneri. Te priče za laku noć variraju se godinama na društvenim mrežama, po kuloarima i onim istim devastiranim institucijama, a zvuče ovako: svi su isti, svaka vlast je surova, politika i političari su nedostojni bavljenja dostojanstvenih i finih ljudi, nema nam spasa, kultura je iznad politike, apolitičnost po sebi je vrlina, heroji žive kraće, samo da ne bude gore, oni mogu sve…
Priče za laku noć tako postaju opravdanja za trpljenje autokratije bez kojih su i sami fa(l)šizmi – nemogući. Adorno je svojevremeno pisao o iracionalnosti nasilno oblikovanih (totalitarističkih, fašističkih) masa: „(…) treba imati na umu da totalitarizam ne razmatra mase kao samoodređujuća ljudska bića koja racionalno odlučuju o sopstvenoj sudbini nego ih tretira kao jednostavni objekt administrativnih mera koje nas podučavaju, pre svega, da budemo skromni i da se pokoravamo naredbama.” Ovu Adornovu skromnost moguće je tumačiti u različitim kontekstima i na različite načine. U našem slučaju, možda bi pre bila reč o tišini u suzdržanosti. Svakako, ostaje neupitna njegova teza da su cinična razboritost i proračunatost verovatno mnogo upečatljivije karakteristike autoritarnih mentaliteta nego psihološka intoksikacija. Jer, čak i „one faze kolektivnog entuzijazma na koje se odnosi izraz masovna hipnoza imaju elemenat svesne (proračunate) manipulacije vođa”.
Ovo se, kaže Adorno, teško može smatrati samo rezultatom pasivne intoksikacije.
Manhajm isti problem formuliše unekoliko drugačije. U „eruptivnim trenucima” društveni kontekst neminovno je prožet dubinskim slojem iracionalnog, koji je u osnovi aistoričan i racionalno nepojmljiv. Ova neistorijska sfera jeste sfera „posrnulih vitalnih instinkata”, koja je, iako suštinski nesaznatljiva, podesna za manipulaciju određenim tehnikama i koja se, najčešće, pridružuje onom nadistorijskom i spiritualnom: „Ono što nije racionalizovano ovde sklapa savez sa onim što se u našoj svesti i duševnom životu ne može svesti na istorijske kategorije. A odavde se pruža pogled ka onoj sferi koja je, bar dosad, potpuno neistorijska. To je sfera sasvim potmulih vitalnih instinkata, koji u svojoj večitoj jednakosti leže kao podloga pod svakim istorijskim zbivanjem i koje, duhom i interpretacijom, doduše, nikad ne možemo shvatiti, ali kojima na spoljašnji način možemo zagospodariti putem odgovarajuće tehnike.”
Između ove dve krajnosti neistorijskog i nadistorijskog nalazi se ono što je shvatljivo i pristupačno razumu, ono što je strukturisano, racionalizovano i oblikovano umetnički ili na neki drugi način. Nastojeći da demistifikuje veliku privlačnost fašističko-aktivističkog doživljaja i strategije, Manhajm uviđa da se njena tajna krije u činjenici da je ovde cela sfera mišljenja manifestovana kao igra iluzija i svedena na paradoks: iako je sposobno da u obliku „mitova” podstakne mase na delo, ovakvo političko mišljenje je nesposobno da naučno objasni političko polje ili budućnost: „Naprotiv, izgleda kao čudo što čovek obasjan jarkom svetlošću iracionalnog s vremena na vreme ipak uspeva da sakupi empirijske činjenice neophodne za ovladavanje svakidašnjicom.”
I dok se dvoumimo između različitih teorijskih koncepata i mogućih reakcija u (kon)tekstu, ulazimo u desetu godinu autokratske vlasti. Godinu u kojoj bi trebalo da nam postane jasno da smo prečesto oni koji su baš ti drugi u poznatoj varijanti starog argentinskog plesa… pre nego što sasvim utonemo u kolektivni san, slušajući poznate priče za laku noć.
Ovih dana se polako opraštam od kolege i prijatelja koji, sada već izvesno, odlazi iz Srbije. Da je, kojim slučajem, rođen u zdravoj i nerazorenoj državi bio bi već uveliko uvažen ekspert u svojoj oblasti. Od koga se opraštate vi? I zbog čega?
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin