Vesela noć

Nikola Petkov
Objavljeno 31.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Obična banatska kuća na periferiji u „švapskom stilu” sa ajnfor kapijom, dve sobe za stanovanje sa jedne i jedna sa druge strane. Pre više od 40 godina bila je kafana. Roletne spuštene, na kapiji katanac, a vrata nekadašnje kafane zatvorena su drvenim krilima obezbeđenim metalnom prečkom i velikim katancem.

Retko prolazim tom ulicom, skoro da sam i zaboravio mesto koje je bilo „crna tačka” našeg odrastanja. Ne pamtim da su nam se na tom mestu dešavale lepe stvari, ali nekoliko noći nedeljno kao klinci smo provodili tamo. Ne mogu reći da nije bilo interesantno i na momente uzbudljivo, ali dugo još nismo razumevali koliko je opasnih i poluludih ljudi prošlo pored nas, možda na minut od katastrofe koja bi nam obeležila život. Mislim da se to mesto zvalo „Vesela noć” ili nešto slično. Nisam siguran ni da je sve bilo regularno i po zakonu, jer je prostor bio skučen i bez odgovarajućih sanitarnih sadržaja, a radno vreme noćno, retko kad pre ponoći. Poslednje utočište veselog sveta kome su zatvorena vrata svih pristojnih kafana u okolini, a oni bi da još malo „teraju kera”. Nepogrešivo bi se provlačili blatnjavim ulicama i kao nekim radarom pronalazili neuglednu, zabačenu kafanu u kojoj će provesti ostatak noći.

Svakakvih ljudi je bilo tamo: lokalne pijandure, kavgadžije i raznovrsni prevaranti, istrošene prijateljice noći sa pratiocima i bez njih, klinci na prvom času odrastanja, dokoličari i badavadžije, ubice i ozbiljni lopovi, lopovi-pilićari i gradski šaneri…

Vrata bi se naglo otvorila i gost bi laganim korakom ušao u lokal, smrknutim pogledom osmotrio prostoriju, klimnuo glavom muzici levo od vrata u znak pozdrava i pošao ka prvom slobodnom stolu. Prvo bi do nepoznatog namernika došao gazda Rođa, učtivo se naklonio i manirom iskusnog ugostitelja upitao: „Izvolite?”

Odavno je savladao rutinu osmatranja i procene gosta pa u sekundi, jednim kratkim pogledom može saznati sve što ga u tom trenutku zanima; od kakve je sorte i koliko je opasan, koliko para ima i koje su mu namere, zašto je došao baš ovde? Ili je možda policajac u potrazi za nekim od prisutnih, i to se dešavalo. Svašta se ovde dešavalo, ima gazda Rođa iskustva i njuh za sumnjive situacije. Preneo je konobaru zahtev novog gosta i krajičkom oka primetio da mu se primakao onaj pijani zidar sa susednog stola, pali drhtavom rukom cigaretu nepoznatom računajući da će ga ovaj častiti pićem. A onda počinje predstava. Ispovest koju niko od domaćih više ne želi da sluša, mnogi su tih nekoliko rečenica znali napamet, pa njome tražeći solidarnost i samilost, dočekuje strance računajući na besplatno piće:

– Šta ti znaš o životu, nemaš pojma? To ti skoči zavrat, zajaše te i moraš da ga nosiš dok ne crkneš. I još se svi tu nakačite, ko deca na sisu. Grebete, grizete, glođete i otimate. Ne pitate dal ima, dal’ može, samo daj i daj… Odakle i dokle? – deli onaj pijani lekcije o životu.

Čovek se okrenuo prema njemu i uputio mu strogi, ubistveni pogled od kojeg je ovaj zaćutao istog trena. Nepoznati je ustao, uputio se prema šanku, nešto rekao konobaru i platio. Izašao je na vrata prema dvorištu i više se nije vraćao. Konobar je pijancu doneo piće koje je ovaj zbunjeno, jednim gutljajem istresao u grlo.

Te neobične pojave ni iskusni gazda Rođa nije mogao da objasni. Tada počinju nagađanja i tumačenja: policajac, kriminalac, možda ima švalerku, neko je primetio veliki pištolj za pojasom, konobar posvedočio o punom novčaniku, a neko ga je primetio danas kod vračare u susednoj ulici. Da, definitivno je bio policajac, čak su ga primetili nekoliko meseci kasnije na istrazi ubistva koje se desilo u blizini, a čemu je prethodila svađa u gazda Radinoj kafani.

To je bila samo jedna od upamćenih epizoda. Događaja koji su skriveni, zataškani i slučajno ili namerno zaboravljeni mogli bi biti osnova za obiman roman sa kriminalnom ili ljubavnom tematikom. Koliko je samo nesrećnih ljubavi lečeno alkoholnim i nikotinskim isparenjima, koliko je tona žita i kukuruza, lanaca i hektara plodne banatske zemlje otišlo nepovratno na dugove u ovoj i sličnim kafanama. Tračevi koji su prepričavani godinama pa usput menjani i dograđivani dobijajući tako novu namenu i aktere koji bi, ni krivi ni dužni kasnije saznavali za dela koja su učinili, a o kojima pojma nemaju, bili su u stvari preteča metoda i postupaka komponovanja istorije – u ovom slučaju hronike života u jednom običnom južnobanatskom selu. Svaki gost imao je svoju priču, o životu, o nesrećnoj ljubavi, o politici… samo deca se nisu na ovakvom mestu pominjala. Svako je imao nekog i dovoljno je bilo to što vreme i novac troše po kojekakvim rupama na sramotu svoje porodice, a kad tako pijani odu kući svako svoju muku rešava kako zna i ume. Retko bi dolazili oni kafanski pustinjaci i kafedžije ih nisu volele. Sami su za stolom, zauzmu mesto a da niko neće da sedne sa njima i uglavnom nemaju para, popiju po piće i čekaju nekog dobrotvora. Često su i nezgodni svedoci pa svi gledaju da ih se reše što pre dok ne dođu bogatiji i ugledniji gosti.

Časovi sazrevanja i odrastanja za većinu su se završavali bez posledica. Dešavale su se svađe, po neki šamar ili teška reč, ali retko bi se sukob pretvarao u nešro ozbiljno i neoprostivo. „Zaraćene strane” bi popile piće, neretko i dobro izopijale pa u sreći i veselju odlazile kućama. Nekada bi se sukob rešavao i na kulturniji način. To veče je bila gužva pa su konobari uneli još par stolova i time smanjili prostor za prolaz. Pored nas, vrlo blizu su sedeli momci koje sam znao iz viđenja i koji su imali reputaciju „opasnih” koje je trebalo izbegavati. U toj gužvi i nedostatku prostora svi su bili malo nervozni pa je negde oko tri sata posle ponoći došlo do prepirke nekog od naših sa jednim od tih opasnih sa susednog stola. Oni su bili raspoloženi da sukob reše odmah tučom, ali je jedan iz naše ekipe, na opšte iznenađenje hrabro ustao i suprotstavio im se razumnim stavom da ne bi bilo lepo da se na ovako finom mestu tučemo i pravimo cirkus nego da se nađemo na neutralnom terenu i raspravimo sve, recimo – sutra ujutro u 8 na rukometnom igralištu. I oni pristanu. Popili smo piće i otišli na spavanje. Zaboravio sam potpuno na dogovor i predveče, oko 6 sati odem do čoveka koji je dogovorio obračun da vidim šta se desilo i on mi kaže: „Da li si ti normalan, pa oni su bili totalno pijani i misliš da im je bilo do ustajanja tako rano? Istog momenta su zaboravili da smo bili tamo i verovatno i sada spavaju ili se trezne.” Tako je taj incident rešen kafanskom diplomatijom.

Jedan sličan slučaj umalo da se završi tragično. Jedan od jakih ali normalnih i poštenih ljudi nije imao svoj dan, došao je sam da popije piće i naleteo na bandu koja je bila raspoložena za provokaciju. Počelo je sa sitnim zezanjem, a kad su nastavili sa uvredama ovaj je ustao i izašao da bi se posle dvadesetak minuta vratio do zuba naoružan, dve-tri puške, par pištolja, bajoneti i ručna bomba. Svi su se skamenili i ućutali. Skinuo je sve sa sebe i stavio na sto. Dok je prišao šanku da pita gde su barabe otišle, bomba se lagano skotrljala do ivice i pala na pod. Srećom, bila je školska, bez eksplozivnog punjenja, ali dovoljno da se u trenutku lokal isprazni. Onda je otišao kući kod tih hrabrih kretena, dovukao ih sve u jedno dvorište, postrojio i naoružan patrolirao ispred njih uz obavezne lekcije iz lepog ponašanja. Trajalo je to tako do sutra posle podne, a da im nije dozvolio ni u toalet da odu. Posle tog događaja, godinama su izbegavali i njegovom ulicom da prođu.

Najveća gužva dešavala se u danima seoskih slava. Po završetku programa na kome bi svirao neki lokalni bend, obično pred jutro odlazili bismo tamo na po jedno piće. Bilo bi nas desetak, nekad i više. Jedva bismo našli mesto, umorni konobar bi došao po narudžbu i posle našeg kolebanja, šta ćemo-koliko ćemo i njegovog nervoznog poskakivanja sa noge na nogu, dilemu bi prekinuo naš prijatelj profesor koji bi započeo spisak: „Daj nam dva piva, jednu koka kolu, tri kafe, još jedno pivo, tri konjaka, koka-kolu i još dva piva, jednu kafu i konjak, kiselu vodu i još dve koka-kole i šveps i još jedno pivo, e da i još jednu kafu… i dva piva i dva vinjaka sa kiselom.” Konobar je besno gledao i vrteo tacnu pa posle kraćeg ćutanja reče: „Znaš šta, ako me zajebavaš da se nosiš u tri lepe… a ako ne, ‘ajde ponovi mi da zapišem.”

Tom konobaru je davno presudila žena, a gazda Rođi ili poreska služba ili dužnici kojima nije mogao da naplati dug. Zauzeti svojim poslovima, školovanjem i ostalim životnim putevima i stranputicama, nismo ni znali da je kafana već dugo zatvorena. Pre dvadesetak godina, pričao nam je prijatelj koji se bavio uređenjem enterijera kako se video sa gazda Rođom koji mu je sasvim ozbiljno rekao da ima nameru da ponovo otvori kafanu ali ovaj put drugačije. Hoće da to bude mesto za normalne i poštene ljude, za elitu, hoće restoran i vrhunski sređen prostor, „ne pitam šta košta”, rekao je.

Nepunih godinu dana posle toga umro je, a da svoj san nije ostvario.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)