Dositej

Nikola Petkov
Objavljeno 24.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Kako vidimo i doživljavamo naše vreme?

Pitanje nije tako jednostavno kao što izgleda, a odgovor bi mogao biti vrlo složen u skladu sa vremenom koje posmatramo. Svako i svačije vreme valja posmatrati kao jedinstveni segment vremenskog kontinuiteta koji nazivamo istorijom. Šta će pisati u toj istoriji o ovom našem vremenu? Pa, pisaće ono što se dešava, ono što vidimo. Ono što vidimo dok blejimo u ekran mobilnog telefona dok prelazimo ulicu van pešačkog prelaza ili još gore, dok pokušavamo da parkiramo auto na premali prostor dok završavamo gledanje najnovijeg snimka noćašnje akcije u „Parovima”?

Ništa mi ne vidimo i ne zanima nas. Zanimaju nas samo senzacije, zanimljivosti koje nam se serviraju u lažnom prikazu stvarnosti toliko vešto upakovanom da nam se ponekad čini da i sami učestvujemo u svemu. To sigurno neće biti zapisano u istoriji našeg vremena. Ovo služi da zamaskira realnost koja je često surova do nepodnošljivosti i komplikovana do nerazumevanja. Laž je lakša od istine.

Istoriju će ionako pisati istoričari, pismeni ljudi i ljudi koji razumeju vreme u kome se dešavaju stvari koje vredi zapisati. Pisaće i političari svoje memoare ali opterećeni greškama koje su pravili u karijeri, a sa druge strane pod teretom sujete, teško da će se zapisano podudarati sa stvarnim događajima. A kako je to bilo pre 200 i više godina možemo samo da zamislimo. Vreme oskudne pismenosti i znanja. Beda i sirotinja od Turaka okupiranih balkanskih naroda. Imperija na zalasku i u povlačenju. Srbija se konačno oslobađa od viševekovne okupacije i pokušava da uspostavi prvu svoju modernu državu. Formiraju se prvi organi vlasti i onda, kao što to obično biva, došlo se na ideju da se negde zabeleži sve što se postiglo. I ko drugi nego Dositej.

Pozove Karađorđe Dositeja Obradovića, jednog od retkih pismenih u tadašnjoj vlasti da „opiše ustanak i dostojno prikaže svetu zasluge naše”. Dositej je odgovorio diplomatski: „Bolje je za vas da ja to ne pišem, jer vam ni najgori tuđinac ne bi mogao nalagati ono što bih napisao ja iznoseći samo čistu istinu”. Anegdotu je zabeležio Jovan Sterija Popović.

Sterija je zabeležio i Dositejev savet na ideju da se napiše istorija tog vremena: On ih je savetovao da se to ne čini „jer ako istinu opišemo, biće za nas više sramote nego slave, a da lažemo – to za poštenog čoveka nije. Zato ostavimo neka tuđini pišu pa štogod budu o nama zlo pisali, drugi će reći da je to iz pristrastija pa će sumnjati i mi ćemo sačuvati ime naše”.

Skoro da je i sada isto, gledajući i slušajući medije u pokušaju da osvetle i oboje sav mrak oko nas. „Karakter je sudbina” rekao je pesnik i otišao od nas. Malo kasnije i mi smo sami sebe napustili i postali neko i nešto čega bismo se ranije stideli. Da se danas nađe u ulozi savetnika ili ministra u Vladi kao onda u Sovjetu, Dositej bi se loše proveo. Danas nije vreme za takve ljude, ali jeste za knjige o njima. Ove anegdote iz života Dositeja (Dimitrija) Obradovića zapisane su u knjizi „Dositej u govoru i tvoru” u izdanju Nolita iz 1961. koju sam našao i za male pare kupio na novosadskom sajmu knjiga pre nekoliko godina. Siguran sam da je vredi pročitati kao što sam siguran da bi ovakvu knjigu danas malo ko objavio.

Kako bi se proveo Dositej u vladi tako bi prošla i knjiga o njemu.

Dositejeva-zaduzbina.rs

WikiPedia.org

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)