Jusuf-aga

Dušan Genc
Objavljeno 05.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 24 mins

Gledao je nalakćen na ogradu trema, kako njegovi momci snažno veslaju, boreći se s jakom rečnom maticom. Sa druge strane ade, struja je bila slabija, jer je rukavac bio uži, ali glavni plovni put je bio na ovom, širem toku. Šajka je bila velika i nije mogla da priđe malom pristanu. Zato su carinjenje, džumruk, vršili na sred reke. Voleo je ovo mesto. Ada Kale na Dunavu. Tu je rođen, odrastao, proveo mladost. Masline, čempresi, smokve, trešnje, ratluk, baklava, kava… Kao da si na Orijentu, u Stambolu. Iz misli ga prenu glas sa minareta. Hodža je pozivao na večernju molitvu. Nije bio posebno religiozan. U duši je bio ratnik, ali je mogao da zahvali Alahu za spokojan život sada na početku starosti. Mrmljao je molitvu premećući među prstima žućkaste kuglice ćilibarske brojanice. Sunce je postepeno tonulo za šumovite obronke klisure. Zavladala je tišina. Ušao je unutra i seo na minderluk. Začuše se vrata. Utrčala je kao vihor  i uskočila mu u krilo. Još su mu ušima odzvanjali klepetavi zvuci drvenih nanula po kamenom podu, kad ga je zasula poljupcima. Topio se od milja. Ni prema jednoj od kćeri, svom mesu i krvi, nije osećao toliku ljubav, kao prema ovoj, robinji, usvojenici. Za ovih petnaest godina, osvojila ga je svojom nevinom ljubavlju, prosto mu se uvukla pod kožu. Ništa nije mogao da joj odbije, ispunjavao joj je i najmanju želju. Izrasla je u pravu lepoticu, njegova Jasmina. Već je odbio nekoliko prosaca. Bilo je među njima i bogatih trgovaca, i mladih avanturista, i moćnih begova.

Vratio se u mislima u taj hladan zimski dan, pre petnaest godina. Tada, još u punoj snazi bio je zapovednik čete akindžija. Dobio je naređenje od Hasan-paše, da pređe Dunav i izbegavajući austrijske granične postaje, prodre dublje na teritoriju Habsburške carevine i utvrdi kolikim snagama brane teritorije severno od Dunava. Bez pogovora je izvršio naređenje i po najvećoj zimi prešao zaleđeni Dunav. Sa malenom grupom od pedesetak izabranih momaka nastavio je da jaše prema severu, dok je glavnina ostala u logoru gotovo na samoj obali reke. Duvao je snažan, hladan severac. Sipao je igličasti sneg pravo u lice. I konji i ljudi povijenih vratova su se probijali kroz mećavu. Čkiljeći kroz poluzatvorene kapke u belinu koja mu je bola oči, Jusuf-aga ispred sebe ugleda konjanika sa psom koji je žurno jahao trudeći se da im umakne. Odmah posla dvojicu da ga gone a sa ostatkom grupe i sam požuri za njima. Jahali su tako već više od pola sata, kad se dvojica gonilaca vratiše na jednom konju. Kratak raport. Gonjeni je pucao na njih i ubio konja. „Valja biti oprezan”, pomisli, „ko zna šta kaurin smera?” Nastavili su da jašu u istom pravcu. Onda ugledaše konjanika kao tamnu mrlju u opštoj belini. Ponovo se razleže pucanj. Ovog puta begunac nije bio precizan. Uskočio je u sedlo i ne žureći se uputio prema istoku. „Ovde nešto nije u redu”, pomisli Jusuf-aga, „dosad je jahao na sever, a sad menja pravac. Ide prema istoku. Nešto smera nevernik. Hoće da nas uvuče u zamku? Ili nešto drugo?” Gestom odvoji sada petoricu da idu za konjanikom, a on sa glavninom grupe nastavi da jaše prema severu. Uskoro se pokazalo da je iskusni Jusuf-aga bio u pravu. Sustigli su kolonu saonica. Konjanik je hteo da ih odvuče na istok da bi omogućio ovoj koloni da umakne. „Ovo nisu vojnici”, zaključi. Kretali su se sporo i bez zaštite. Isukao je sablju, naredio paljbu i juriš. Pucnjava, a zatim urlik njegovih konjanika razbi dotadašnju zimsku tišinu. Malobrojni branioci uzvratiše vatru. Konjanik do age pade pogođen. Galopirao je dalje. Vetar mu je sipao sneg u lice. Oči mu zasuziše od igličastih pahulja. U nekoliko skokova našao se kod saonica. Zamahnuo je sabljom, i snažnim udarcem prosto prepolutio jednog od branitelja. Pucnjevi se razrediše. Uskoro jeku bitke zameni potpuna tišina. Samo je snegom prigušeni topot, frktanje konja i poneki uzvik remetio tišinu. Svud unaokolo u najneobičnijim pozama ležali su poginuli. Njegovi momci su tražili preživele. Onda bi odjeknuo pucanj ili bljesnula sablja. Prevrtali su i razbijali čabriće u kojima je bila mast i razbacivali slaninu. Trijumf pobednika. Dok je Jusuf-aga umirivao svog dorata, dvojica njegovih, ispod jednih saonica izvukoše mladu ženu sa detetom u naručju. Stiskala je dete, dok joj se strah ogledao u očima. Jadan od vojnika zgrabi dete i baci ga u sneg, a drugi obori ženu i počne da joj kida odeću. Žena je vrištala i otimala se. Otpor je bio uzaludan.  Poneki trzaj razgolićenih udova i očajni jecaj bili su odgovor na smeh i šenlučenje dvojice raspomamljenih silovatelja. Jusuf-aga ravnodušno skrene pogled sa scene ispred njega. Silovanje, pljačka, ubijanje… Prizori koje je toliko puta video posle mnogobrojnih bitaka u kojima je učestvovao, bez obzira na to ko je bio pobednik. Onda mu pogled pade na smotuljak u snegu, nekoliko koraka dalje. Sjaha i dohvati u jagnjeće krzno zavijenu devojčicu. Rumeni obrazi i nosić su jedva virili iz debele vunene marame i krzna kojim je bila zavijena, a krupne crne oči su ga posmatrale sa mešavinom straha i čuđenja. Onda se malena usta i lice zgrčiše u žalosnu grimasu i devojčica zaplače. Jusuf-aga setivši se svoje dece kod kuće, poče umirujućim glasom da joj tepa i ni sam ne znajući zašto poljubi to uplakano, uplašeno lice, raskopča gunj i privije dete na grudi. Osećaj toplote i sigurnosti opustiše sićušno telo. Tek po koji jecaj potrese je svu, a onda se devojčica primiri i zaspa…

I sad mu se privila na grudi, očekujući nežnost. Pomilova je po glavi i zagnjuri nos u vranu mirišljavu kosu. Ali, ne prvi put, sem očinske ljubavi, oseti požudu za tim mladim, jedrim telom. Ona podiže pogled koji je odavao sigurnost i poverenje i nasmeši se.

„Idem Aga u bašću da naberem trešanja,”, reče devojka i iskoči mu iz krila.

„Idi srećo”, odgovori aga i isprati je pogledom. Na vratima devojka samo što se ne sudari sa aginim momkom. Ovaj se pomeri u stranu da je propusti, a onda se pokorno pokloni gospodaru i reče:

„Aga, jedna đaurka traži da je primiš”.

„Šta hoće?”

„Ne znam. Kaže da je važno”.

„Neka uđe”, naredi Jusuf-aga i zapali lulu. U sobu stupi dobrodržeća sredovečna žena, raskošno odevena sa nesumnjivim tragovima negdašnje lepote. Pokloni se lomeći se u struku, a Jusuf-aga otpozdravi laganim naklonom glave i gestom ruke otpusti momka koji ju je uveo. Ovu ženu od nekud poznaje.

„Šta hoćeš ženo?”, upita aga, odbijajući dimove.

„Daj mi ruku aga”, prozbori sigurnim glasom, mešajući turske i srpske reči, koraknu prema začuđenom starcu ponosita đaurka, i celiva ga u nadlanicu. „Neću da okolišam”, nastavi, milujući pritom po kosi dečaka od petnaestak godina koji je ušao sa njom. „Došla sam da te molim za milost presvetli aga. I donela sam darove”. Pritom otvori kutiju od ružinog drveta u kome je bio srebrom optočen nevelik bodež-kinžal. Aga je još više začuđen sa pažnjom zagleda. Klimne glavom i zagrize kamiš lule, očekujući nastavak.

„Govori, đaurko”.

„Ja sam udovica. Bogata. Ovo je moj sin”, pritom poljubi u kosu dečaka, „imala sam ćerku, koju sam izgubila, a želim je nazad. Zove se Jasmina i kod tebe je”.

„Šta pričaš ženo?”, uzvikne preneražen Jusuf-aga i skoči sa minderluka. I onda mu sinu. Sličnost ove žene i Jasmine, bila je očigledna.

„Hoću da je otkupim. Kaži aga, koliko?” Aga je zanemeo, razrogačeno gledajući ženu pred sobom. Ona nastavi mirnim glasom. „Imam dukate. Zlato, aga. Samo kaži koliko”.

„Ne znam o čemu pričaš”, slaga aga, a pred oči mu iskrsnu slika od pre petnaest godina. Zavejana banatska ravnica, pobijene izbeglice i devojčica zavijena u krzno.

„Seti se aga. Bila je zima. Vetar je šibao snegom kolonu saonica i tvoje konjanike. Seti se žene kojoj ste oteli dete. Seti se žene koju su tvoji vojnici napastvovali… Ovo je moj sin”, nastavi uzbuđeno, „a ne znam mu oca. Znam samo da je jedan od tvojih vojnika”. Zaćutala je, a usne su joj se trzale od bola, jer je izgovarajući ove reči ponovo preživljavala događaje iz onog dana koje nije mogla da zaboravi. „Pogledaj”, nastavi drhtavim glasom i razgoliti rame sve do sise. „Hteo je da mi podari smrt“, na ramenu se video grozan ožiljak, „ali podario je novi život”, i pritom pogleda dečaka pored sebe. I agi kroz glavu prolete slika kako njegov vojnik zamahuje jataganom i udara ženu na kojoj je do maločas ležao. „Bog je hteo da preživim i evo me pred tobom kako klečim”. I uzbuđena žena kleknu i poljubi mu skut dolame. Nasta tišina. Aga je zamišljen ćutao. A onda u sobu ulete Jasmina sa činijom tek nabranih trešanja…

* * *

„Drži usta Musa, da ti ne iščupam jezik”, crven u licu vikao je Jusuf-aga stežući za gušu sitnog crnpurastog trgovca, dok su ostali pokušavali da ih razdvoje. Dotad su živo razgovarali obmotani peškirima, neko sedeći, neko zavaljen na ugrejanim kamenim pločama koje su stepenasto okruživale bazen iz koga se u najčudnijim oblicima uzdizala para, osvetljena kosim sunčevim zracima koji su prodirali kroz prozore na kupoli jednog od mnogobrojnih stambolskih hamama.

Jusuf-aga je došao da izmoli od Velikog vezira lično, ferman da se povuče iz vojne službe i dobije zvanje džumrukdžije, carinika na Ada-Kale. Prijem je trajao kratko i Vezir je klimnuo glavom a stvar dalje prepustio pisarima, koji su izdavanje fermana odugovlačili ne bi li izvukli što veći bakšiš.

„Dođi sutra”, govorili bi mu i glave zabijali u kožom presvučene teftere.

Čekajući, vreme je provodio po aščinicama i kavanama, kad ručavajući pilav, kad musaku ili uz nargile pijući kavu ili šerbet. Tako je lutajući kaldrmisanim sokacima sreo Musu Smederevca koji je nabavljao robu za svoj dućan. Dobro su se znali. Često je Musi prodavao otetu stoku ili dragocenosti posle pljačkaških upada preko Dunava na teritoriju Banata. Jasno se seća da mu je prodao svo srebro i zlato iz riznice manastira Vojlovica pre dvanaest godina, one zime kad je doveo Jasminu. Zbog Jasmine je zamalo udavio Musu u hamamu. Musa mu je dok su oznojani leškarili pored bazena, napomenuo kako bi rado isprosio Jasminu, još ga drži snaga, a kaduna mu je uvela, poružnela. Lako će se dogovoriti. Ne traži miraza uz Jasminu, ako ne drugačije, čak bi bio voljan da odreši kesu i otkupi je. Jusuf-Aga ga je ćutke posmatrao, a onda zavrte glavom.

„Jok more Musa, đevojka nije za udaju”, prozbori brišući kapljice znoja sa čela, „još uvek je mlada”.

„Kako mlada? Video sam ja ta njedra kako pod košuljom poskakuju dok hoda, a kukove ni šalvare ne mogu da sakriju. Pa, rek’o si da joj je petnaest godina”, čkiljeći, sa čudnim osmehom reče Musa.

„Muči Musa, vjere ti”, podiže glas Jusuf-aga i osloni se na lakat pridižući se.

„Ma, čuvaš ti to za sebe”, poče da se smeje Musa i pogleda ostale kupače u hamamu mereći efekat svojih reči. Sledećeg trenutka, Jusuf-aga mu je snažnim šakama stezao vrat dok je siktavo cedio kroz zube:

„Drži usta Musa da ti ne iščupam jezik”. Verovatno bi ga u jarosti zadavio, jer je Musa već iskolačio oči i trzao nogama, da ostali posetioci hamama ne priskočiše i oslobodiše polumrtvog Musu.

Nije Jusuf-agu rasrdila prosidba Musina, bilo je i ranije prosaca koje je odbijao, već njegova konstatacija da ne da Jasminu zbog toga što je hoće za sebe, za svoj harem. Već neko vreme je primećivao kako Jasminu sve češće gleda kao ženu. Odrastala je pred njegovim očima, u njegovom krilu. Iz vragolaste devojčice izrastala u vitko devojče, a onda sledeće godine u lepoticu. Sitni poljupci, milovanja i nežnosti koje su razmenjivali oduvek su bili izraz ljubavi između kćeri usvojenice i staratelja, međutim pogotovo u zadnje vreme, primećivao je da Jasmina u njemu budi već pomalo uspavanu požudu starijeg muškarca. To ga je u početku začudilo, a kasnije zabrinulo, jer je shvatao da neće uspeti da obuzda u sebi ponovo probuđenu strast muškarca gladnog ženskog mesa. Zato je ovako burno reagovao na Musine reči, jer mu postade jasno da je to istina. Ni vera ni običaji mu nisu bili na putu da Jasminu uzme u harem, čak je bilo uobičajeno da robinje otete u borbi završe u haremu, ali on je devojčicu zaista doživljavao kao kćer i zato mu je današnje saznanje padalo teže. Nešto se u njegovom biću bunilo, nije želeo takav ishod.

Međutim budući događaji samo su ga uverili da neće moći da se odupre pohoti ponovo probuđenog muškarca u sebi. Ni surovost prema Musi kojom je pokušao da potisne osećaj pohote prema Jasmini mu nije donosila mir. Momcima je dao svilen gajtan. No ovi su stvar rešili na jednostavniji način. U jednom hanu na putu za Beograd sustigli su Musu Smederevca i preko noći ga zaklali uzevši mu novac koji su zadržali za sebe, tako da je sve izgledalo kao razbojnički napad, a ne ubistvo iz osvete.

* * *

Po povratku na Ada Kale, svakim danom je postajao nervozniji, nabusitiji. Niko nije naslućivao razlog tome, a sam Jusuf-aga nije nalazio izlaz iz svakodnevnog sukoba dve suprotstavljene krajnosti u svojoj duši. Plemenitosti u obliku očinstva i pohote mužjaka. I eto, kad se najmanje nadao, rešenje se odjednom pojavilo u liku ove đaurke. U trenutku je odlučio. Prihvatiće ponudu neznanke, koja je sad se pokazalo sudbinski vezana za njegov život. Prvi susret sa njom darovao mu je Jasminu, a ovaj drugi će mu oduzeti mezimicu, ali će ga osloboditi strašne patnje. Osobodiće ga svakodnevne borbe dobra i zla u njemu i straha da u borbi ne pobedi pohota. Da, patiće zbog gubitka kćeri usvojenice, nedostajaće mu, ali će njegova duša biti ozarena srećom jer nije učinio zlo i obeščastio svoju mezimicu.

Stanija je ispitivački gledala Jusuf-agu očekujući odgovor, ne sluteći da je odluku doneo. Ovaj je ćutao još malo, a onda u prostoriju ulete Jasmina sa trešnjama. Susret je bio kratak. Jusuf-aga blagim, ali glasom koji nije trpeo pogovora reče:

„Jasmina ‘ćeri, izađi napolje”. Devojka ga začuđeno pogleda ali bez pogovora krenu ka vratima osvrćući se prema posetiocima, tražeći tamo odgovor na agino neobično ponašanje. Vrata se za devojkom zatvoriše i u sobi nastane tišina.

„Dođi sutra ženo. Hoću malo da razmislim”, onda pljesnu rukama i obrati se momku koji je ušao: „Odvedi dečaka i ženu u sobu na čardaku. Danas su naši gosti”.

Stanija se glavom lako nakloni po latinski, a onda koraknu unazad i pokloni se po turski savivši se u pasu. Aga bez reči odmahnu rukom, a kad su žena i dečak izašli, skide čalmu, zavali se na minderluk i zamišljen uzdahnu.

Ako je dan kad se pojavila Stanija skinuo teret sa duše Jusuf-Agi, onda sutrašnji dan donese olakšanje Staniji. Posle kratkog cenkanja, koje ustvari nije ni bilo cenkanje jer je Stanija na svako pominjanje veće sume samo klimnula glavom, okovani drveni kovčežić sa dukatima promeni vlasnika. Tada se Jusuf-aga obrati Staniji:

„Slušaj ženo. Srce si mi iščupala. Ali neka, valjda je Alah tako hteo. Ovaj novac mi ne znači ništa. Nego, evo ti zlato nazad, a ti mi ostavi dečaka”. Onda i sam shvativši besmislicu ponude odmahne rukom i reče:

„Zaboravi. Idi”, i grlo mu se steže.

„Hvala ti aga”, uzvrati Stanija ne shvativši pravi razlog starčevih reči, ali je razumela da se nekakva drama dešavala u njegovoj duši.

„Jasmina, srećo! Ti si moje sunce, moja munja nebeska, ali odsad ćeš živeti sa ženom koju si juče videla da razgovara sa mnom. Tako treba da bude. Ispričaće ti šta se sve desilo i biće ti jasno. Ona zaslužuje da joj pružiš radost koju si i meni pružila. Neka te Alah čuva”. To reče Jusuf-aga i poljubi devojku u čelo, a onda izađe pognute glave dok ga je Jasmina u neverici nemo gledala.

Prošlo je nekih mesec dana možda, kad su pronašli mrtvog Jusuf-agu. Ležao je na minderluku otvorenih očiju sa čudnim osmehom na licu.

Crepaja, 16. decembar 2019. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)