U životu sam imao samo dve žene. Nju, koju prepoznaješ na fotografijama i Tebe uz koju se svako jutro budim. Sve ostale su bile usputne stanice na putu od Nje do Tebe.
Kada se tako dugo putuje, svašta se vidi i doživi. Puno je stanica duž puta, negde zastaneš na par sati, a na drugom mestu ostaneš godinama. Privuku te oči, osmeh i lepa reč, nagoveštaj usputne strasti. Tako sakupiš iskustvo, ispuniš se dobrim emocijama i lepotom. Možda tek tada, sa brda tog iskustva, možeš videti cilj. Tako saznaješ šta u stvari tražiš. Da li sam ja tebe tako pronašao? Možda, još nemam odgovor na to pitanje. A dužan sam ga, pre svega sebi.
Sa njom sam krenuo na ovaj put. Zajedno smo učili prve korake. Kako voleti i ljubiti, prevariti, otići i živeti. Iz strasti i čežnje u očaj i samoću. Sada nam je vreme najveći neprijatelj, a nostalgija prijatelj. Vreme briše sećanja, nostalgija nas beznadežno vraća u prošlost požutelim fotografijama i izbledelim pismima koje od sebe krijemo u mraku i prašini. Ne radi se tu o ljubavi, onoj ljubavi. Uspomene, u njih smo zaljubljeni, a ne u nas ovakve. Nas jedva ima, a i u sećanjima smo sve bleđi jedno drugom. Retko se viđamo, na svakih 10-20 godina, ali prepoznam nekad taj zaljubljeni osmeh i po koji strastveni pogled. Najčešće to je samo privid, a i da nije – šta sa tim? Šta bismo mi jedno sa drugim? Da plačemo, da se smejemo, da se hvalimo svojom decom, da kukamo za prošlim vremenima i propuštenim šansama? Šta će nama to, odrasli smo ljudi?!
Znam da nam nedostaje mnogo toga, ljubavi i nežnosti najviše. Ljubav smo pretvorili u naviku, sve ostalo je ubila žurba i nedostatak vremena, zato je to tako. Gresi iz mladosti su zaboravljeni, većina su u stvari bile zablude i zabune. E, da smo to na vreme prevazišli… ne smem ni da pomislim. Sada mi se život deli na pre i posle – pre nje i posle nje. Pre tebe i… ne znam šta će dalje biti? Malo toga se može predvideti.
Ne mogu sve priče stati u istu knjigu. Život je jedan, treba ga živeti. Kada neko ode, nestane, onima koji ostanu vreme se deli na pre i posle. Ono pre je prošlost, a posle dođe život. Ti i ja živimo taj život. Nagrađuje nas i kažnjava, sačekuje iza ćoška i deli šamare, otima nam teškom mukom zarađeno, mrcvari nas i iscrpljuje nemilosrdno. Ali nas i nagrađuje lepom i pametnom decom, njihovim osmehom i srećom. Nagrada nam je doručak, ručak, večera pa i kafa koju popijemo zajedno uz pomisao na one koji to nemaju i nikad neće imati.
Svašta ti ja još mogu ispričati. Puno je toga ostalo nerečenog. Mogu te ponovo omađijati rečima, mogu učiniti da pomisliš da me voliš opet. Možda se to već desilo i bez te magije izgovorenih reči ali to ne znamo. Srce više ne lupa tako jako. To je ta nostalgija koja nas prividno vraća u već doživljena stanja i nekom nevidljivom mrežom povezuje naša dva sveta. I ako bi moje reči imale tu magiju, a nekada jesu, da opet čežnju pretvore u ljubav – šta onda da radimo. Imamo dva života, ti svoj i ja ovaj moj u kome smišljam i izgovaram te neobične, nekada moćne priče. Za treći život više nemamo vremena.
Znači, gotovo je! Moje priče o Tebi, o Njoj i ostalima više nikom od nas nisu važne, sve to mi znamo. Sada su ove reči nešto kao pouka onima koji ostaju za nama, ako njih bude zanimalo nešto od nas i o nama. Prošle su tone vremena preko nas, život nas je zgazio i stisnuo između prošlosti i sadašnjosti. O budućnosti i ne razmišljam.
Ljude u našim godinama ne bi trebalo da zanimaju stvari kao što je ljubav, ali mene još uvek zanima. Zanimaju me te plemenite emocije od kojih gradim svoj svet. U tom svetu nema nikog osim mene, svi su pobegli, otišli nekud. Neko daleko, a neko u stvarnost – na najgore moguće mesto.
Prija mi teret ljubavi. Hrane me sećanja kao i retki momenti kada Ti i ja podelimo neku lepu reč ili nežan dodir. Kao kada se iznad nas, na kišom ispranom čistom nebu pojavi raskošna duga. Kao da nas njome daruje taj nevidljivi a svemogući Bog, vlasnik svake kapi rose, leptirovih krila, mirisnog traga neke stare ruže i svakog daha koji sam delio sa njom pre toliko godina i sa tobom danas.
Možda ljubav i ne može nestati? Možda se samo transformiše u nešto drugo, u neku drugu energiju, u drugu emociju koja nas pokreće na drugačiji način.
Zašto ovo pišem? Pitam se posle svakog započetog pasusa. Tim pitanjem otvara se svaka misao o prošlosti koju pokušavam da sačuvam. Možda zato što će me vreme pobediti. Pobediće sve nas. Svaka trka sa vremenom unapred je izgubljena. Svi ćemo izgubiti trku, a ja ću pored toga izgubiti i magiju reči. To je mnogo teži poraz.
A ako ovo ne napišem, kao da me nikad nije ni bilo. Pa taman da niko ne pročita.