Savest

Dušan Genc
Objavljeno 03.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Raščeprkao sam pepeo i ispod debelog sivog sloja zacrveni se nekoliko grumenova žeravice. Bilo mi je hladno. Nabacao sam pregršt suvih grančica i dunuo. Pojaviše se prvi pramenovi dima praćeni pucketanjem. Plamičak za trenutak zaigra pa se ugasi, a onda kao da se muči, poče da izbija čas jače, čas slabije između tankih grančica, praćen gustim dimom koji je štipao za oči. Iz pepela su okolo štrčali krajevi nedogorelih debljih grana, pa počeh nogom da ih nagrćem na sada već rasplamsalu vatricu, pazeći da je ne zagušim. Mnogobrojni tragovi čizama jasno su se videli u vlažnoj zemlji svuda oko vatre, a nekoliko listova masne hartije i prazna kutija od cigareta pored debla na kome sam sedeo podsetili su me na jutrošnji doručak. Tu, na ivici krčevine, zaklonjeni gustom šumom od hladnog vetra, odlučili smo da se zaustavimo i upalimo vatru. Nas šestorica lovaca i triput više hajkača. Čutura sa rakijom išla je u krug dok su komadi slanine i kobasica nabodeni na zašiljene prutove, cvrčali širaći prijatan miris. Slavko je sa upraviteljem lova razrađivao taktiku, iako ne poznaje teren. Vodio je glavnu reč. Takav je oduvek. Umeo je da se nametne i izbori za čelnu poziciju. Pravi alfa mužjak.

„I ja mislim da će tako da bude najbolje, gospodine ministre”, složio se vodič, organizator lova.

„Hajkači će ih uz pomoć pasa naterati pravo na vas. Samo nemojte da silazite sa čeka. Može da bude opasno. Mužjak predvodnik je ogroman. Mora da ima preko dvesto kila.”

Nismo dugo čekali. Možda pola sata. Povici hajkača i lavež pasa bili su sve bliži. Slavko je bio na čeki do mene, nekoliko stotina metara udaljen. Od stabala i šiblja nisam mogao da vidim ni njega ni čeku, ali sam dobro video deo proplanka ispred njegove čeke. Na tu čistinu istrčao je neobično krupan vepar, a za njim još jedan manji i nekoliko krmača sa prasićima. Podigao sam pušku kad se začuo pucanj. Vepar je posrnuo, ali nastavio da trči. Posle sledećeg pucnja pokleknuo je i nakon par koraka pao, ali ga nisam dobro video od nekakvog žbunja. Razlegao se radostan Slavkov povik:

 „Imam ga, moj je!” sišao sam sa čeke, ne ispuštajući karabin. Na zadnjem stepeniku noga mi je zapela i skoro sam pao. Kad sam povratio ravnotežu, jasno sam video vepra kako nepomično leži i Slavka kako trči prema njemu. Svinje su desno od njega zamicale u čestar. Sve se odigralo veoma brzo. Kad je Slavko stigao na korak-dva, ranjena životinja odjednom skoči, zamahnu glavom i ogromna kljova zakači butinu lovca. On posrnu, podiže pušku i opali, ali negde u vazduh. Mahinalno podigoh karabin i kroz okular optičkog nišana ugledah crnu čekinjavu glavu vepra. Imao sam ga kao na dlanu, oko da mu izvadim. Zaustavih dah i polako pritisnuh okidač. Onda, svesno ili nesvesno ni sam ne znam, zastadoh. Sledećim zamahom glave, vepar prosu utrobu nesrećnog čoveka. Još nekoliko puta je ranjena životinja nasrnula na beživotno telo, a onda se stropoštala preko njega.

* * *

Znali smo se još iz gimnazije Slavko i ja. On pričljiv i ambiciozan, ja tih i povučen. Družili smo se, igrali zajedno košarku, napili se ponekad… Zajedno smo upisali medicinu, išli na predavanja i vežbe. Onda sam se zaljubio u Kseniju. Taj prvi poljubac neću nikad da zaboravim. Bio sam srećan. Bili smo srećni. Izlazili smo utroje. Zezali se, smejali. Maštao sam o porodici sa Ksenijom, planirao da je zaprosim kad završim specijalizaciju. Nisam je zaprosio. Otišao sam na subspecijalizaciju u Berlin. A onda šok.

„Udajem se za Slavka”, rekla mi je, skrivajući pogled.

Pio sam. Po stanu razbacane prazne i nedopijene flaše. Plakao sam. I vikao: „Slavko, prvi poljubac je bio moj, moj, moj…”

Polako je sve prošlo. I dalje sam je voleo. Morao sam da budem blizu nje. I tako, kao da ništa nije bilo, družili smo se. Posećivali se. Nisam se oženio. Oni su dobili ćerku. Zavoleo sam tu devojčicu. Voleo sam njenu majku. Slavku sam oprostio.

* * *

Sedeo sam na deblu. Lice mi je gorelo od jare, leđa zebla. Mladi policijski inspektor mi ponudi cigaretu. Pušio sam gledajući u plamen kad se džip zaustavio.

„Nemam više tatu”, govorila mi je devojčica na uvo, kroz plač, dok me je stezala oko vrata. „Zar je moralo tako da bude?”

Srce mi se steže. Ćutao sam. Ksenija je stajala i gledala nas očima naduvenim od plača. Pomilovao sam devojčicu po kosi i rekao jedva čujno:

„Idi kod mame.”

* * *

Retke pahulje su provejavale topeći se u dodiru sa asfaltom. Šuštavi zvuk automobilskih guma čuo se jasno po vlažnom kolovozu. Zatvorio sam prozor i stresao se od studeni. Stavio sam patrone u obe cevi iako sam znao da je jedna dovoljna. Na usnama osetih hladan dodir čelika i odahnuh…

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)