Pozornica

Dušan Genc
Objavljeno 23.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Bio je zarobljenik. Doživotni sužanj ženske lepote. Žensko društvo, pogled na lepo žensko telo, bili su mu potrebni kao vazduh. Bili su uslov njegovog bitisanja. Uvek razbarušen, odela izmazanog slikarskim bojama, zamišljen, sa zagonetnim osmehom koji je neprestano titrao na njegovom licu i sam je bio privlačan za žene. Od onih najmlađih, vetropirastih, tek zapupelih devojčica pa do vremešnih, dobrodržećih, iskusnih, udatih i neudatih. Bio je poput kolibrija, Stefan Todorović. Leteo je od cveta do cveta, lebdeći bi se napio nektara i odleteo. Nije uspevao da izgradi, niti je želeo dužu vezu. Spavao je sa svojim modelima, sa upravnicama galerija, glumicama, prodavačicama koje bi upoznao u bakalnici, ili sa slučajnim saputnicama iz trolejbusa. Iako po ceo dan okružen lepim, razgolićenim ženskim telima, što na njegovim slikama, što opipljivim mirisnim telima modela, to mu nije bilo dovoljno. Nije želeo ni sekund da izgubi. Nije mogao da dozvoli da njegova čula ne budu nahranjena ženskom lepotom u svakom trenutku njegovog života. Zato je bio redovan posetilac gradske plaže, pretplatnik najrazličitijih erotskih časopisa, čest posetilac porno bioskopa. Uz uvek prisutan osmeh, rekao bi da svako žensko telo ima sopstevenu lepotu. Godine nisu toliko bitne. No najvažnije za našu priču bilo je to što nije mogao da odoli, a da uveče šetajući gradom ne zaviri kroz poluotvoren prozor i prisustvuje svlačenju neke lepotice, ili izlasku iz kupatila k’o od majke rođene komšinice. Posedovao je neverovatan osećaj da pronađe pravi prozor. „Imam njuh”, govorio je, kao dobro obučena svinja koja u šumi nepogrešivo pronalazi duboko skrivene u zemlji, ispod panjeva i korenja drveća, toliko cenjene tartufe.Tako je godinama pronalazio nove i nove prozore. Pozornice, kako ih je on zvao. „Jer ja nisam voajer”, rekao bi, „ja kroz prozor posmatram životne predstave, osećam se kao u pozorištu”. Bio bi veoma razočaran ako bi se neka „pozornica” ugasila. Ako bi neko „pozorište” iz raznoraznih razloga prestalo da daje predstave. To se dešavalo ne često, ali eto, pre mesec dana jedna od najomiljenijih pozornica je spustila zavesu. Devojka koju je posmatrao od maja prošle godine, promenila je stan. Ostala je u istoj zgradi, ali se iz prizemlja preselila u stan na prvom spratu. Večeras se, prolazeći njenom ulicom, radosno nasmešio kad je ugledao zgradu opasanu građevinskim skelama. Majstori su renovirali fasadu. Prozor je bio osvetljen. Pomerio je jutenu zaštitnu zavesu i uzverao se uz skelu do prvog sprata. Lice mu je zablistalo kad je kroz prozor ugledao nagu devojku kako ležeći čita nekakvu knjigu. Uživao je u prizoru dobrih pola sata dok se meškoljila, okretala na leđa, pa na stomak, zabacivala kosu, pesnicom podupirala glavu lakta oslonjenog na krevet. Onda se svetlo ugasi. On zadovoljan koraknu prema ivici skele uhvativši se za metalnu cev konstrukcije. Uto se začu prasak i on polete dole izgubivši oslonac. Daska na kojoj je stajao polomila se i u sledećem trenutku našao se na zemlji. Osetio je užasan bol, a hladne graške znoja izbiše mu po čelu. Mučnine i mraka, toga se poslednjeg sećao. Svesti je došao u sobi gradske bolnice sa nogom do kuka u gipsu.

„Šta je bilo komšija”, začuo je glas iz susednog kreveta, „nije se otvorio padobran?” Odmahnuo je rukom umesto odgovora Stefan i malo podigao glavu ne bi li osmotrio šaljivdžiju.

„Ja sam večeras malo slavio”, produži cimer, „dok sam pri povratku kući pevao mesecu i zvezdama, upao sam u šaht. He, he” i nastavi veselo da zvižduće dok se kiselkast miris sinoć popijenog alkohola širio sobom. „Jebeš život bez rakije, jel tako komšija”?

„Daću ti ja rakiju”, oglasi se dežurna sestra koja se upravo pojavila na vratima „nema rakije, fajront”, i ugasi svetlo u sobi. Za trenutak dok je još stajala na vratima obasjana svetlošću iz hodnika kroz prozirni bolnički mantil ukaza se prekrasna figura i kovrdžav splet stidnih dlačica.

„Bog te mazo, pa ova ne nosi gaćice”, prolete kroz glavu Stafanu. I zaboravi u istom trenutku i na bol i na gips do kuka. Usne mu se same skupiše i poče i sam veselo da zvižduće.

Crepaja, 28. septembar 2017. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)