Zima

Nikola Petkov
Objavljeno 17.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Nije tol’ko ’ladno kol’ko je zima.

Tako smo se nekada malo rugali hladnoći kada su zime zaista bile strašne, a život se živeo sa temperaturama i do -25°, sa snegom do pojasa, zavejanim putevima i sve bi trajalo mesec dana i više, pa posle opet. Da bismo nekako prevazišli ove „strašne” zime valja stvari relativizovati. Setim se da sam u februaru 1983. bio u vojsci na terenu na -27°, bez snega i sa orkanskim vetrom koji je sa lakoćom duvao kroz našu starinsku vojnu opremu… i preživeo sam. Kad se toga setim lakše mi je. Ono, lako mi je sa zimom, teško je sa godinama.

Zima na selu nije ista kao u gradu, to znaju „građani”, kao i mi „seljaci”. U gradu je sve to malo komfornije uz poznate probleme u organizaciji života zajednice koju čine desetine hiljada ljudi, ali i mi na selu nismo imuni na slične nedaće. Ovde nema daljinskog sistema grejanja, još uvek većina domaćinstava koristi klasične peći na čvrsto gorivo što podrazumeva nabavku ogreva, pripremu i smeštaj kao i svakodnevnu manipulaciju u smislu cepanja drva, unošenja uglja i redovno godišnje skupo servisiranje peći i ostalih delova sistema. Sve to je naporno i ponekad vrlo skupo.

A kad dođe zima, u svakom od nas ponekad se probudi ideja o selidbi u toplije krajeve. Godinama smo slušali priče o žarkim letima i blagim zimama od prijatelja koji žive u Australiji i poneseni bajkama o večitom letu, potražili smo mogućnosti za odlazak na taj kontinent. Još je besneo rat devedesetih, vizu za Australiju je bilo skoro nemoguće dobiti regularnim putem pa pronađe moj drug čoveka koji je imao iskustvo interkontinentalnog emigranta i po nekoj teškoj vrućini i sparini sastanemo se sa njim u jednom pančevačkom lokalu. Čovek dođe adekvatno obučen i kaže:

– Znate šta momci, tamo cele godine možeš biti ovako obučen, majica, sportske gaće i papuče. Tamo je lepo i ima mnogo cveća, ali ni jedno ne miriše kao ovde. Šta ćete vi tamo? – ustade i ode.

I tako, nismo nikada iskusili surovu australijsku zimu od 5 do 20°C. Ali zato jesmo „pitomu” banatsku klimu sa godišnjim temperaturnim rasponom od 60°C, od -20 do +40°C pa sad ti ovde ostani zdrav i normalan ako možeš. Svedoci smo nekih, još uvek neobjašnjenih klimatskih promena sa blagim zimama koje su nas malo „razmazile” i ublažile instinkte uz koje bismo ranije, još u avgustu najkasnije u septembru kupovali ogrev i čistili dimnjake. Ove godine sam eto, tek pre par dana upalio peć. Sudeći po prognozama, predstoji nam blaga zima, ali ko zna? Za čas se to može preokrenuti. Naša čula se ne ravnaju više prema prirodi već prema „naduvanim” i falš vremenskim prognozama sa interneta. Da li će biti snega? Ne znamo, ali kad čujem – sneg, pomislim na smetove koje pamtim iz detinjstva. E sad, da li je to stvarno bio tako veliki sneg ili sam ja bio mali, to ja ne znam ali svi tvrde kako su snegovi bili mnogo ozbiljniji i obilniji kada su bili mali.

Kao klince, vozili bi nas po tom dubokom snegu u onim velikim sankama. Deda bi upregao svoja dva konja, natovario decu iz komšiluka i avantura bi počela. Kasnije, ujak je te sanke u dosta lošem stanju poklonio komšiji koji još uvek ima konje.

Kada smo radili digitalnu verziju crepajačke monografije, dolazile su fotografije sa takvim scenama. Jedna, meni omiljena iz porodične zbirke Atanackov Arse iz 1950, na kojoj se, osim crkve sa nekim detaljima kojih više nema, vidi i vodotoranj iznad najstarijeg bunara u selu koji je služio za punjenje vatrogasnih kola, a srušen je 70-tih, kada je u Crepaji napravljen vodovod.

Druga fotografija iz 1952, možda prikladnija zbog dece koja nisu propuštala vožnju sankama koje vuku volovi.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)