Nismo svi unutra

Nikola Petkov
Objavljeno 19.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Milika je bio sin jedinac iz jedne solidne paorske porodice, sasvim dobro situirane ili se bar tako mislilo. Kuća na glavnom sokaku, uređeno i opremljeno dvorište i dobar komad zemlje, obeležja su statusa i ekonomske snage. Tako je bilo dok je otac bio živ, a umro je dok je sin još bio osnovac što znači, premlad i nedovoljno spreman da preuzme brigu o domaćinstvu. Nije to Miliku ni zanimalo, pa je sve poslove vodila majka.

Zvao se u stvari Jovan, a zašto Milika… pa valjda od pažnje koju je kao jedino dete imao u najranijoj mladosti. Vremenom su se svi u selu navikli na taj nadimak pa mnogi njegovi drugovi nisu ni znali njegovo pravo ime. Oduvek je bio komunikativan i radoznao pa je verovatno zbog toga rado birao društvo starijih, odlazio na ulične sedeljke i sabore i družio se sa raznim ljudima i društvima gde je sticao znanja i veštine koje će mu kasnije biti potrebne. Školu nije voleo, ali je sa lakoćom rešavao zadatke koje bi dobijao da uradi i zbog toga su ga učitelji tolerisali. Videli su da imaju posla sa jednim natprosečno inteligentnim detetom za koje su verovali da će daleko dogurati.

Milika nije mislio tako, zanimalo ga je sve što i njegove vršnjake, a nešto više jurcanje za loptom po obližnjoj utrini. Čelnici lokalnog fudbalskog kluba zapazili su bucmastog dečaka koji vešto barata loptom i lako se snalazi u komplikovanim situacijama u igri i ubrzo ga pozvali na treninge na pravom fudbalskom terenu, onom velikom kod železničke stanice, pa je već za nekoliko meseci zaigrao za podmladak. Završavao je osnovnu školu kada je zaigrao za drugi tim, a za godinu dana bio je u sastavu prvog tima. Najbolje se snalazio na sredini terena odakle je spretno i uspešno organizovao napade iz kojih su padali golovi. Saigrači često nisu bili u stanju da shvate njegova lucidna rešenja pred protivničkim golom, ali je trener vrlo dobro prepoznao Milikine nogućnosti. Ipak, trenerima je zasmetala jedna osobina koja se njegovim prijateljima i poznanicima najviše dopadala – vedar duh i sklonost da od svega napravi simpatičnu šalu na ivici ozbiljne komedije. Neki njegovi potezi publiku su dobro zasmejali ali je platio cenu za to. Posle svake smejurije i cirkusa na terenu, bez obzira na to koliko je publika to obožavala, a mnogi samo zato dolazili na utakmice, trener bi ga zamenio. Jednom ga je sa klupe uveo samo da bi šutirao penal, jer je imao snažan i precizan šut. Na njegovu nesreću, duvala je strašna košava i njegov šut sa penala ne samo da je promašio gol već je završio u autu, što je publiku dovelo do histeričnog smeha, a trenera do histerije. Milika po kazni nije igrao sledećih mesec dana. Jednom prilikom prišao je sudiji i upitao ga sasvim ozbiljno šta bi on svirao ako bi mu saigrač nabacio loptu u dres koji bi on raširio preko stomaka, otrčao tako sa loptom u dresu ne dodirujući je rukama do protivničkog gola, pretrčao golmana i spustio loptu u gol. Sudija ga je pola minuta bledo gledao, prekrstio se i izvadio crveni karton, iako Milika ništa nije uradio. Nikako nije uspevao da objasni treneru da se samo šalio, a kad je rekao da je sudija jedan običan neduhoviti magarac – kap je prelila čašu i Milika je posle ozbiljne svađe sa upravom kluba prestao da igra fudbal.

Njegova vedra narav činila ga je omiljenim u društvu pa su ga pozivali na razne skupove i slavlja. Tako se zatekao na svadbi jednog prijatelja koji je imao veliku rodbinu, a i snajkini nisu bili brojčano slabiji, tako da se desilo da je to bila najveća svadba te godine. Sve je bilo u najboljem redu sve dok mladoženja nije diskretno povukao Miliku u stranu i panično mu se požalio da se čovek koji je pozvan da prikazuje kravalj, opio „k’o svinja” i da on ne zna nikog ko bi to mogao da uradi osim njega. Milika je rekao da to nikada nije radio, ali je mladoženja preklinjao – „Ma znaš ti, ti to bolje znaš od drugih. Uradi to za mene kad te molim.” I tako je Milika izašao pred ljude i napravio haos za pamćenje. Danas je prikazivanje kravalja kao običaj zapostavljen, pa i zaboravljen, ali u ono vreme pre pedesetak godina, svadba se nije mogla zamisliti bez kravalja. Cilj je pokazati svatovima i gostima poklone koje je snajka donela u kuću u koju se udala. Ceo događaj je imao elemente humora i satire sa primesama fine ironije u funkciji kritike nekoga čiji poklon nije adekvatan ili nije bio očekivane vrednosti. Sve bi se dešavalo na dan venčanja, uveče obično posle večere. Te večeri je Milika pokazao sav svoj raskošni talenat komedijanta, zabavljača, provokatora i kritičara seoske snobovštine sa pravom merom da žaoku uputi na pravu adresu a da nikog ne uvredi i da svakog postavi na svoje mesto. Sve je bilo toliko duhovito, inteligentno i zabavno da niko nije ostao ravnodušan. Posle tog dana, nije mogla proći svadba da on ne prikazuje kravalj. Sve se godinama prepričavalo, a svadbe su se pamtile po Milikinim kravaljima, a ne po snajkinoj venčanici ili kuminoj torti.

Vreme je odmicalo, godine se nizale i valjalo je razmišljati o budućnosti. U to vreme mnogi su započinjali posao autoprevoznika. Nabavi se neki polovni kamion, natovari kukuruz ili žito i pravac preko Dunava na neki pijac ili do poznatog kupca, a u povratku se donesu drva ili nešto što se preproda i lepo zaradi. Milika je posle osnovne škole završio neku zanatsku školu, možda za automehaničara, znao je malo oko motora pa je vozio kamione oko kojih je stalno nešto prepravljao i popravljao. Nije to njemu bio problem, snalazio se i oko toga. Problem je bio što se prvi put u životu našao u ozbiljnom svetu u kome postoje pravila koja se moraju poštovati da se ne bi snosile posledice. Neke od tih problema Milika je rešavao na svoj način. Na primer, registracija kamiona. Kamion je registrovao samo jednom – kad ga je kupio. Istekne mu registracija, zaustavi ga saobraćajna policija, skine mu tablice i isključi iz saobraćaja. Kada se oni sklone, Milika uzme šrafciger i ključ i sa prvog kamiona koji se zaustavi skine tablice, stavi na svoj i nastavi vožnju. Godinama je tako vozio vešto izbegavajući policiju. U kabini je imao nekoliko desetina tablica koje je našao na putu ili skinuo sa drugog vozila. Kad su ga jednom u šali pitali koliko pređe kilometara sa jednom tablicom odgovorio je: „Šta znam, im’o sam jednu ŠTIP (Makedonija). Ej, što je ta išla. Ja mislim, jedno dve godine i na kraju mi je ispala na nekom truckavom putu. Nije mi policija skinula.”

U to vreme je doveo u kuću neku ženu. Od kako je mati umrla nije imao ko da održava kuću i brine se o stvarima koje on ne bi stigao da uradi. Posao sa prevozom nije išao toliko loše koliko Milika nije znao sa parama. Čim bi došao do neke veće sume našao bi se neko od „rođaka” ili prijatelja da traži pozajmicu i on bi mu davao. Pošto je imao tako nedefinisan i neozbiljan odnos prema novcu, bez evidencije, potpisa i preciznog roka vraćanja, davao je novac, ali retko ko bi mu dug vratio. Troškovi su rasli, stizale su kazne i poreske obaveze, a on za to nije mario. Kamion ga je izdavao, nije više imao mogućnosti da ga održava ni da kupi drugi. Kada je para ponestalo i žena je otišla, a on zapao u ozbiljnu krizu. Ipak, osmeh sa lica nije skidao. Činilo se kao da je na korak od rešenja svih problema i nekog boljeg i srećnijeg života. A opet, kao da samo on nije znao koliko je nesrećan.

Delovalo je kao da nije razumeo šta mu se dešava čak ni kada je počeo da oseća prve ozbiljne zdravstvene tegobe. Sve više je gubio kontakt sa stvarnim svetom. Družio se sa nekim čudnim svetom – alkoholičari, beskućnici, probisveti raznih vrsta. Nije se uklapao u to društvo. Da ne bi bio sam primio je u kuću neke dalje „rođake”, tako su mu rekli. Posle nekog vremena ponudili su mu da naprave ugovor o nekoj vrsti nege i izdržavanja dok su sa njim i on je to sa smeškom potpisao. Kada mu je zdravlje sasvim popustilo i on se gotovo potpuno izgubio u svom svetu, toliko da nije više prepoznavao nikog od bliskih prijatelja, „rođaci” su ga smestili u ustanovu za „mentalno nezbrinute i posrnule” u Kovinu računajući da ga više neće videti. Zaista je bilo tako, više se nisu videli, ali se ispostavilo da se Milika nije tek tako smeškao dok im je potpisivao onaj dokument, jer ništa tu nije valjalo. Od potpisa do njegovog zdravstvenog statusa tako da su „rođaci” ostali kratkih rukava. Mogli su da žive u njegovoj kući dok ne dođe neki poverilac da je preuzme ili ih neka služba ne izbaci.

Tih dana, kada je Milika ušao u „ustanovu” na unutrašnjoj strani zida osvanuo je natpis: NISMO SVI UNUTRA! Nije poznato ko je to napisao.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)