Bolji život su potražili na drugom kontinentu. Već posle nekoliko meseci shvatio je da mu taj tempo života i rada ne odgovara. Prvom prilikom se vratio. Ženu i decu je ostavio tamo, a on našao neki poslić i čuvao kuću.
Оdlazio је u posetu kad više nije mogao da nađe izgovor. Tada bi šetao ulicama velikog grada razmišljajući o teškoj dilemi: ostati ili se vratiti. Živeti u ogromnom nepoznatom gradu i biti rob iscrpljujućeg celodnevnog rada bez vremena za prijatelje i porodicu? Ili se vratiti u samoću velike nezavršene kuće, u svoju zelenu ravnicu u kojoj je smisao življenja sasvim drugačiji? Bilo koja odluka iz osnova menja dalji životni tok.
Prolazeći ulicom pored veoma dugačkog, visokog zida, sreo je poznanika koji je skoro čitav život proveo u tom gradu.
– Reci mi, šta ima iza ovog tako dugačkog zida?
– Kako šta, pa groblje!
– Šta? I ovde se umire?! Idem onda ja u moje selo. Mogu i tamo da završim.
Tako je i bilo. Smrt ga je zatekla samog.
Kada su Sokratu ponudili mogućnost da pobegne iz zatočeništva i tako izbegne verovatno fatalni ishod nepravednog suđenja, on je to odbio pitanjem: Pa zar i tamo neću umreti?
Pobeći se, zapravo ne može. Gde god da odeš, ishod je isti. Da li ćeš ostatak vremena provesti zarobljen obavezama ili u slobodnom lutanju od grada do grada ili kroz sopstvene snove, sve jedno je. Ishod je isti, nijanse su u pitanju. Moj pokojni prijatelj je tog dana, u tom velikom gradu na drugom kraju sveta ugledao onaj isti zid koji je i Sokrat video pre više od dva milenijuma.