Sedeli smo u kafani i ispijali ne znam već koje piće Bogdan i ja. Bio je rezigniran i ćutljiv, a onda je olabavio kravatu i šutnuo aktovku koja je stajala pored stola. Prosto je pokuljalo iz njega. Dosta mu je svega, i žene, i kolega sa posla, i lažnih prijatelja. Odlučio je da promeni život. Da krene ispočetka. Podržao sam ga u tome. Odlučio je da se ponovo rodi. Stigla je još jedna tura pića. Odlično!
„Ko će da ti budu roditelji?”, pitam ga pijano.
„Kako ko? Pa, tata i mama”, odgovori začuđeno on.
„Pa, onda nema potrebe da se ponovo rodiš. Jedino ako bi želeo da se rodiš kao žensko”, kikoćem se ja.
Češkao se zamišljeno po potiljku, ne znam da li zbog mogućnosti da promeni pol ili zbog nečeg drugog. Nije potrajalo dugo, a on se prenu, pa će i dalje zamišljeno:
„Znaš, ne bih ja da promenim čitav svoj život, ja bih da preskočim, zaobiđem sve one neprijatne trenutke, događaje koje bih da zaboravim.”
„Napiši onda autobiografiju. Ne moraš da se ponovo rodiš”, kažem ja.
„Ti me zajebavaš?!” Razljuti se i ustade od kafanskog stola.
* * *
Od tada ga nisam više viđao. Povremeno bih ponešto načuo o njemu. Bogdan se razveo. Bogdan je napustio posao. Bogdan je prodao stan. Bogdan je kupio čamac. Bogdan prodaje ribu na pijaci. Eno ga Bogdan, jurca po opštini neke dozvole. Bogdan gradi kuću na Adi…
Krenuo sam tog subotnjeg jutra po novine razmišljajući da li da na brzinu nešto smandrljam za ručak ili da odem u kafanu na ćevape. Žena je, kao i svakog vikenda, otišla kod sestre u selo, a deca sa društvom u Beograd na neki festival piva ili tako nešto. Bio sam usamljen i nervozan. Stepenište u zgradi mračno i sumorno, u hodniku težak, memljiv vazduh, a ni napolju nije ništa bolje. Sinoć govore na televiziji, stepen zagađenja u gradu opet iznad dozvoljenog. Sapletoh se o neke kese sa smećem na samom ulazu u zgradu i gadno opsovah. Sigurno ih je ostavio onaj Jeremić sa petog, pomislih. Svima nam tera inat. Kaže idiot, umori se dok donese đubre do dole, a plaća isto kao i oni ispod njega. Jedno vreme je bacao kese sa terase, nije hteo da silazi. Odgurnuh nogom kese na stranu i zakoračih napolje. Kad ono, ispred zgrade on. Bogdan. Stajao je i pušio u podnožju spoljnjeg stepeništa, ležerno oslonjen na gelender, u farmerkama i izbledeloj majici, sa apostolkama na nogama. Njegovo neobrijano, od sunca potamnelo lice ozario je osmeh kad me je ugledao. Odgurnuo se od gelendera i sačekao da siđem.
„Ćao!”, reče kao da smo se juče videli. „Čekam te već deset minuta. ‘Ajmo negde na piće.”
„’Ajmo.” Odgovorih dok smo se rukovali.
„Ej bre, jebote, kol’ko se nismo videli?”, nastavi on dok smo prelazili ulicu. „Kako si?”, upita.
Slegao sam ramenima umesto odgovora.
„Znaš šta, idemo kod mene na rakiju. Sam pek’o”, sa ne malo ponosa će Bogdan, upirući palac u sopstvene grudi. „Šljiva, prepečenica, diže iz mrtvih.”
Klimnuo sam glavom u znak pristanka, a on me zagrli rvačkim zahvatom, i skoro obori na zemlju u izlivu nežnosti.
„A gde stanuješ? Čuo sam da si prodao stan”, upitah ga kad sam se iskobeljao iz njegovog zagrljaja.
„Sad ćeš da vidiš. Za mnom.”
Skakutao je poluokrenut, imitirajući košarkaške driblinge, a onda scenu završi skok-šutom, onako bez lopte. Ta njegova veselost potpuno me je razoružala, oslobodila neraspoloženja, i počeh i sam da trčkam za njim kao da očekujem loptu za zakucavanje. Tako smo trčeći stigli do šetališta na obali reke.
„Ovamo!”, pozvao me je i uskočio u neveliki čamac sa Tomosovim motorom.
Zakoračio sam oprezno, no čamac se ipak zaljuljao, pa sam se panično uhvatio za Bogdanovo rame. On se smejao mojoj nespretnosti i pomogao mi da sednem na klupicu, a onda pokrenuo motor. Vešto se u rikverc izvukao iz gužve okolnih čamaca, a onda zaplovismo po sredini reke. Pustio sam šaku uz ivicu čamca. Voda je bila gotovo mlaka, i baršunasto me milovala između raširenih prstiju. Ćutali smo. Vreme je odmicalo, čini mi se, jednako sporo, kao i čamac dok se udaljavao od grada i za sobom ostavljao, kao da ih vuče, gotovo neprimetne talasiće. Prijala mi je tišina i mir koji nas obuhvatiše, i samo je jednolično brujanje pente remetilo apsolutnu tišinu. Jutarnje sunce je prijatno grejalo i bacalo odbleske sa površine reke namreškane povremenim, laganim povetarcem. Gotovo sam zadremao, kad se čun lakim udarom zaustavi pored drvenih stubova pristana, pobodenih u reku. Bogdan, skoči na daske improvizovanog pristaništa i priveza čamac.
„Voila”, uskliknu i širokim pokretom ruke obuhvati reku i kuću na obali „to je moj dom.”
U susret nam je dotrčao ker, radosno mašući repom. Kokoške su slobodno šetkale i čeprkale retku travu, dok je petao neuspešno pokušavao da preleti ogradu i domogne se leja sa povrćem.
„Iš, nesrećo, završićeš ti u loncu”, podviknu mu Bogdan, a onda će meni: „Lane je preleteo i pokljucao mi tek zarudeli paradajz. Dobio je žuti karton. Ako ponovi grešku, ne gine mu crveni… lonac! He, he.”
Popeli smo se na verandu.
„Izvoli, sedi.”
Reči je propratilo struganje drvene stolice koju je po podu gurnuo prema meni.
„Ovde živim već tri godine”, govorio je čas gledajući u mene, čas u čašicu u koju mi je sipao rakiju.
„Živeli!”
Kucnusmo se a on izvrnu čašicu „na belo”.
„Lep ti je pogled odavde”, pokazah glavom prema reci.
„Aha.” Potvrdi on. „Još je lepši sa gornje terase, videćeš. Možeš da dogledaš drugi kraj ostrva, a iza onih topola tamo je grad”, zastao je za trenutak, a onda nastavio. „Prodao sam stan. Jebeš stan. Gušilo me je sve to u gradu. Posao, porodica, sva ta gužva, neiskreni ljudi… Dokurčilo mi.”
Doneo je tiganj iz kuće i ponovo mi sipao rakiju. Onda se lupi po čelu i spusti tiganj.
„Meze! Zaboravio sam meze. Sad ću da nasečem malo paradajza i šunke. Moji proizvodi. Video si baštu, a tamo na drugom kraju držim svinje. Mangulice. Divljačina je to. Vode imaju koliko hoćeš, bacim im po koji klip kukuruza, riju po obali, nalaze gliste, školjke, šta ti ja znam, i njima dovoljno. Tamo sam napravio neku kočinu, i tako prezime. Valjaju se po blatu, karaju se. Uživaju. Jedno jutro pretprošle godine, probudi me groktanje. Šta je sad, pitam se, obično ne dolaze ovamo. Tamo ih hranim i navikle su tamo, kad ono krmača i šest prasića. Došla valjda da se pohvali podmlatkom. Ja njima ‘ćok, ćok’, imao sam neke jabuke, i bacim im dve-tri, one pojedu i matora zadovoljno grokće, gleda u mene i maše glavom. Ja njima: „’Oćete još?”, i pružim jabuku. Kad ono, matora, jebote, iz ruke mi uze onu jabuku. Tako, kad hoću da ih nagradim, ja jabuku u ruku i one dođu. Pojedu jabuku, ja ih malo počeškam između ušiju, i odu zadovoljne. Tako i kad hoću da neku zakoljem. Jabuku u ruku, ‘ćok, ćok, ćok’, prevarim je, pravo onako ljudski, i eto, meze je na stolu. Žao mi ih je, ali šta ću. Lepa je šunka.”
Dok je to pričao naseče meze, i tutnu vanglu sa ribom ispred mene.
„Evo, očisti ovo dok upalim vatru pa ćemo da ručamo prženu ribu. I pi’ rakiju. Nemoj da zabušavaš.”
Čistio sam ribu dok je on dole na nekoj kombinaciji šporeta i roštilja palio vatru.
„Kako si uspeo da dođeš do ovoga?”, upitah ga neodređeno pokazujući rukom okolo.
„Da ne poveruješ. Šetali su me prvo u opštini od šaltera do šaltera, kao niko nije nadležan. Kažu, morate u „Srbijavode”. Odem tamo, objasnim šta hoću. Pripravnica koja je bila u kancelariji, nema pojma, šef je na odmoru, a kolega referent na bolovanju. Ali, ako je na ostrvu šuma, treba vam saglasnost od „Srbijašume” za seču, pa vi prvo pribavite tu saglasnost, a dotle će šef da se vrati sa odmora, on može da vam kaže nešto određenije. Tako ti se uputim u „Srbijašume”, kad sretnem onog našeg drugara Gorana, advokata. Ispozdravljamo se i reč po reč, gde si, šta si, ja mu kažem, evo jurcam papire i ispričam mu priču, kao ja bih da gradim kuću na Adi, ali ne uspevam da dobijem papire. Hajde pogledaću šta mogu da uradim pa ti javim, kaže mi Goran i tako se rastanemo. Ja već zaboravio na naš susret, muvam se opet od šaltera do šaltera, kad me pozove on telefonom, i kaže, ej, Bogdane kućo stara, ja ti sredio ono. Kako sredio, zajebavaš me. ’Ajde ne seri već dođi sutra kod mene u kancelariju da ti objasnim gde da ideš i dobijaš papire. I, stvarno, dobijem papire za privremeni objekat na rečnom ostrvu i pravo na eksploataciju zemljišta na pedeset godina za neke smešne pare. Šta je on radio, kako je to smuvao, pojma nemam. Svaka mu čast. Kad ga pitam nešto o tome, on samo stavi prst na usta. Posle sam čuo da kara neku ribu iz ministarstva, a ta riba je ministru bliska rođaka.”
Riba u tiganju je već cvrčala, a flaša sa rakijom se polako praznila. Ručak je bio izvrstan. Dok je Bogdan prao tanjire, mačka se muvala oko stola čekajući svoj deo. Proteglio sam se, opružio noge i zapalio.
„Od čega živiš?”, upitao sam ga kao uzgred.
„Od slobode!”, uzviknu on i široko razmahnu rukama, a oprani tanjiri poleteše, na jednu i drugu stranu i uz zveket se nađoše razbijeni na podu.
„Hehehe“, smejao se široko raširanih ruku, kao da je želeo da zagrli i mene i celu Adu i reku. Onda je spustio mokre ruke, obrisao ih krpom za sudove, i seo naspram mene.
„Nije lako, ali prohtevi su mi mali pa se snalazim. Prodam malo ribe, malo jaja, poneku šunku, zimi kad nema posla napolju, prevodim neke stručne tekstove sa engleskog, ponekad neki udžbenik… Zato sam te i doveo danas ovde, da ti pokažem ovo. Otarasio sam se svega što mi je smetalo, zaboravio sve ružne trenutke. Napisao sam svoju autobiografiju kao što si mi savetovao. Ovako, na ovaj način.”
I ponovo raširi ruke.
