Pismeni

Dušan Genc
Objavljeno 13.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 3 mins

Zavirio sam kroz rđom nagrižene rešetke u unutrašnjost ćelije, ali nisam video ništa. A šta sam i mogao da vidim? Tek je prošla ponoć, a pomrčina crna i gusta kao testo od neprosejanog brašna pokrivala je nazubljenu kulu Feruz-pašinog grada. Iznutra me je zapahnuo memljiv, ustajao vazduh. Kroz rešetkast otvor se čulo samo ujednačeno kapanje unutar tamnice. Kapanje kojeg se i hladne zmije, akrepi i crni pauci groze, jer odzvanja sablasno u noćnoj tišini i vekovima hrani vlagom kameni pod i duvare. Svu pažnju usredsredio sam na zvuke. Pored kapanja, registrovao sam i neko zveckanje koje je poticalo, kasnije sam se uverio, od izmešanog zveketa ljudskih kostiju i teških lanaca. Stresao sam se što od noćne hladnoće, što od jezivih zvukova i studeni koja je navirala kroz prozor okovan ukrštenim gvozdenim šipkama. Pomislih: „Hvala ti svemogući Bože što nisam unutra.” Uto se među opisane zvuke umeša škripa dugo neotvaranih vrata. Škrta svetlost baklje razbi dotadašnju tminu i razli lelujave senke po kamenim svodovima. Ugledah prizor od koga mi se kosa digla na glavi. U najudaljenijem uglu nazreh tri prilike, tri ljudska kostura koji su okovanih ruku i nogu pokušavali da se pridignu i tako proizvodili to strašno zveketanje. Nasuprot njima na vratima, na vrhu kamenih stepenica stajao je sa bakljom u ruci čovek na čijem se licu čitao strah koji svim silama pokušava da odagna. Strah, ili možda griža savesti koja mu već dugo vremena remeti san. Na najnižem stepeniku klizavom od vlage, kao na stolu stajale su tri čaše, tri pehara, podjednakom nesrećom natočena. Svaki pehar je pričao priču jednog od zatočenih hajduka. Prvi pehar napunjen je krvlju verne ljube, drugi krvavim znojem majke, a treći neutešnim suzama sina. Silnik na vratima nagnan nepobjašnjivom silom zakorači dole i praćen osvetničkim smehom zatočenika iskapi jedan za drugim tri pehara…

Sledećeg trenutka se oglasi zvono za kraj časa. Žamor drugova i drugarica i kuckanje potpetica profesorke srpskog koja je kupila radove, zameni dotadašnju tišinu. „Biću zadovoljan i dvojkom”, pomislih i zaklopih plavu svesku vežbanke pošto sam pismeni zadatak završio citatom zadnjih stihova Zmaj-Jovine pesme „Tri hajduka”:

Sama s’ ruka paši diže
sama noga kroči bliže,
pehar popi, ciknu muka,
mrtav pade do hajduka,
mrtav pade – a te kosti
smejaše se…„Bog da prosti!”

Crepaja, 4. oktobar 2017. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)