Domaći sam uradio čim sam došao iz škole. Obrbuljio ga bolje reći. Posle toga mi je bilo dosadno pa se uputih do druga koji je stanovao u komšiluku, na ćošku ciganskog sokaka u belo okrečenoj kući pokrivenoj trskom. U ulici čiji je zvaničan naziv bio Sedmog jula, živelo je u vreme mog detinjsva, nekoliko porodica Cigana pokućara, zemljoradnika, koji su se doselili i dobili gruntove i njive u vreme, kad su indžiliri premerili atar, kad su kuće ušorene i kad je carska vlast dodelila prve sesije i naseljenim Srbima militarima. Deda Dida Srdanov i sin mu Ilija, pa onda deda Soko sa porodicom, bili su potomci tih Cigana pokućara, starosedeoca, kojih je ranije bilo sigurno znatno više, čim su seljani ulicu zvali ciganski sokak.
Mnogo kasnije, deda i baba tog mog druga kupili su kuću na početku ciganskog sokaka i eto nas dvojice, družimo se. Pera, se ni po čemu nije razlikovao od nas, ostale dece, jedino nikad nije tražio griz ako bi neko od nas istrčao na ulicu sa parčetom ‘leba namazanim mašću. To mi je bilo čudno jer ako bi hleb bio namazan pekmezom, Pera bi bio prvi u redu za griz. Jednom sam pitao mamu u vezi toga, a ona mi je odgovorila da su oni, Pera i njegovi roditelji subotari, a šta su subotari? Sledilo je moje novo pitanje. Pa, isti su kao mi samo idu u drugu crkvu, odgovorila je mama i tu se moja radoznalost završila. Nisam više ništa pitao već sam kao i danas požurio kod Pere da se igramo.
„Dobar dan tetka Selo, jel Pera tu?”
„Na utrinu je čuva pačiće.”.
„Aaa, dobro, doviđenja”.
Zatabanao sam prašnjavim ciganskim sokakom prema utrini.
„Ljubim ruku, deda Dido”, pozdravio sam usput starca koji je sedeo na klupi ispred kuće.
„Živ bijo! Jesi ti gos’n Mirkov unuk?”
„Jesam”.
Moj deda je pre Drugog svetskog rata bio beležnik u opštini, a sada službenik u mesnoj kancelariji i svi paori su ga oslovljavali sa gos’n Mirko.
Utrina se belela od gusaka i pataka i žutela od njihovog potomstva. Neke devojčice, guščarice, malo dalje su preskakale konopac, tek povremeno bacivši pogled prema pticama koje su ili pognutih glava čupkale travu ili plivale i kljunom bištale blistavo belo perje. Pera je sedeo na ivici jama i mlatarao od bodlja očišćenim bagremovim prutom, povremeno vrhom uranjajući u površinu vode. Sad, s proleća skoro čitava površina jama, nastalih iskopavanjem zemlje za izgradnju seoskih kuća, bila je ispunjena vodom.
„Ovo najviše mrzim. Ovo je ženski pos’o. Devojčice čuvaju pačiće i guštiće, al’ šta ću kad nemam ni jednu sestru”, ljutio se Pera. Onda će malo vedrije, „al’ mi je mama obećala da će da mi da pare za bioskop. U nedelju igra kaubojski film sa Džon Vejnom… Biri, biri, biri!”, uzviknuo je dozivajući povereno mu jato koje se predvođeno majkom patkom previše udaljilo.
„Mama!”, još s vrata sam uzviknuo vrativši se iz bioskopa, „da mi sašiješ tobolac za strele”.
Od rukava svog iznošenog i odbačenog žućkasto-oker kostima, koji je bojom podsećao na jelensku kožu, mama je sašila odličan tobolac.
„A gde su rese?”, upitao sam.
Mama je samo uzdahnula pa u starim krpama pronašla rese neke zavese i prišila ih na sada savršen tobolac. Tata je odsekao jasenovu mladicu i napravio luk, a stric na vrhove trščanih strela uglavljivao eksere, obmotavao vrhove i zatezao ih kanapom, a onda na kanap nakapao crveni vosak za pečaćenje paketa.
Kada sam se pojavio na ulici sa lukom i strelom, glave ukrašene sa dva pera iz guščijeg krila i namazan ratničkim bojama, deda Mita komšija, smejuljeći se doviknuo je:
„Evo ide poglavica Žuto dupe”.
Dostojanstveno sam ćutao, iako mi je ovaj bledoliki odavno išao na živce. Haug!
Vežbao sam gotovo svakodnevno. Prvo sam ciljao nepokretne mete. Najbolje su se pokazali krastavci prezreli za salatu, namenjeni svinjama. Pri svakom pogotku, vrh strele se duboko zabadao u poveliki zelen, na jednom kraju već požuteo plod. Posle sam prešao na pokretne mete i dobio dvajespet po turu jer sam gađao kokoške po dvorištu, pa sam se zbog batina prebacio na golubove divljake i kumrije. Napredak neustrašivog ratnika u streličarskoj veštini je bio očigledan. Sreća je što sam tek kasnije gledao film o Viljemu Telu, jer je moglo da mi padne na pamet da gađam jabuku na sestrinoj glavi.
Naša prerija bila je utrina, pa smo u većim ili manjim grupama po njoj jurcali jašući zamišljene divlje mustange, u neprestanoj borbi između kauboja i indijanaca ili loveći bizone. Peri je tata od neke daske izrezao skoro pravu pušku pa je uglavnom bio kauboj, ali je na moj nagovor prešao u indijance, jer smo se obojica u bioskopu uverili da su i indijanci bili naoružani vinčesterkama.
Sredinom leta, žito je već bilo pokošeno, dojavi mi Pera da se spremim za novu avanturu. Otkrio sam šumu, pravu šumu, rekao mi je gotovo šapatom, trudeći se da njegovo saopštenje zvuči tajansveno i znajući da je već uspeo da u meni probudi radoznalost. Uzeli smo oružje, uzjahali neke štapove i uputili se u istraživanje novootkrivene „šume”. Pored železničke pruge, prilično daleko od sela, postojao je pedesetak metara dugačak i dvadesetak metara širok, sad već zapušten seoski rasadnik bagremovih mladica. Kad smo zakoračili u gustiš rasadnika, podstaknuti maštom, već smo bili u divljoj afričkoj prašumi. Razdvojili smo se. Čuo sam kako se Pera probija kroz gustiš i gunđa. Izgreban od bagremovih bodlji nabasao sam na malu čistinu i prilegao na travu. Žmureći, uživao sam u toploti sunčevih zraka koji su mi milovali kapke. Peru više nisam čuo. Skoro sam zadremao kad me iz obamrlosti prene svraka koja je sletela na granu iznad mene. Čim sam se pokrenuo svraka prhnu i odleti. Pojeo sam sendvič koji mi je mama spremila i krenuo u dalje istraživanje. Nisam u našoj šumi primetio ni jednog vrapca, kojih je u selu bilo k’o pleve. Dosadni dživdžani. Vladala je neobična tišina dok se nije oglasio kos, mala crna ptica koju sam jedva ugledao u gustom lišću. Sklanjajući grane koje su mi prečile put, izbio sam na ivicu čestara. Odmah iza plitkog jarka bile su njive. Dok sam razmišljao da li da se vratim prema pruzi ili da se držim ivice njiva, spazio sam na štrnjiki tridesetak metara od mene, par zečeva koji su u ljubavnom zanosu poskakivali, njuškali se a onda potrčali ne obazirući se ni na šta prema meni, pa zastali. Probudio se u meni iskonski insinkt lovca. Zaklonjen granama, spremio sam luk i strelu. Usta su mi se osušila od uzbuđenja. Lovina je još uvek bila van dometa ubojitog oružja. Priđite još malo zečići, mrmljao sam. Dođite čiki. Zečevi su i dalje skakutali, vrteli se u krug, ali se odmicali sve dalje i na kraju utrčali u kukuruz na susednoj njivi. Razočaran, opustio sam poluzategnutu tetivu.
„Pero!”, viknuo sam. Nije se javljao. Krenuo sam da ga potražim. Malo ređe rastinje, neka vrsta stazice vodila je prema pruzi. Sapleo sam se o probušenu plavu šerpu sa belim tufnama koju je neko bacio.
„Pero!”, ponovo sam viknuo, a onda sandalom zagazio u ljudski izmet sa koga su uzletele krupne, zelene muve koje su se presijavale na suncu. Pored gomile, u travi belasalo se izgužvano parče novine.
„Pu!”, viknuo sam i dodao psovku kako to odrasli rade.
Pera se niotkud pojavio i počeo da se smeje.
„Šta je smešno? Jesi se to ti osr’o?”, ljutito sam ga upitao. Njegov još neobuzdaniji smeh bio je dovoljno jasan odgovor.
* * *
Kad dođete u određene godine, uspomene ne samo da vam se nameću, već ih i sami prizivate, preturate po sećanju. Tako sam skoro, na jednom od mnogobrojnih TV kanala koji emituju filmove, slučajno nabasao na vestern Alamo. Pogodićete ako kažete da je glavnu ulogu u filmu igrao Džon Vejn, da me je to podsetilo na događaje iz detinjstva i da sam osetio neodoljivu potrebu da u ovim hladnim novembarskim danima obiđem neka mesta. Prošetao sam sa rukama prekrštenim na leđima asfaltiranom ulicom „Sedmog jula”, ciganskim sokakom. Mnogo toga se promenilo. Na mestu kuće Pere subotara je sada druga kuća. Pera se sa porodicom odselio i ne znam šta se sa njim dešavalo. Mnoge kuće su promenile vlasnike, retke su klupe na kojima u dokolici neko sedi… Stigao sam na utrinu. Nisam odavno bio ovde. Sada mi sve izgleda drugačije, mnogo manje. U jamama više nema vode, obrasle travom, nekako izgledaju pliće, kao da okolne oranice hoće da ih progutaju. Gusaka i pataka naravno nema, ne zbog toga što je pozna jesen, već ih odavno nema na seoskim utrinama ni u proleće i leto. Sa utrine me je lavežom ispratilo nekoliko pasa lutalica. Slika šumice bila je još sumornija. Hladan vetar me je naterao da podignem kragnu jakne. Ogolele grane šumice bile su načičkane plastičnim kesama i činilo se da pokretane vetrom pokušavaju da očajnički otresu uljeze sa sebe. Zakoračio sam na sparušenu travu probijajući se u unutrašnjost. Da li je moguće da je to ona šerpa? Upitao sam se kad sam nabasao na jedva prepoznatljive ostatke posude, na drške, gornji obod i gotovo ništa od dna. Istrulila je gotovo potpuno. Okolo je bila razbacana plastična ambalaža od upotrebljenih herbicida. Kad će ovo priroda da razgradi, zapitao sam se. Ono što je iza sebe ostavio Pera, nestalo je posle desetak dana. Govno, na koje sa gađenjem gledamo, ipak je manje štetno od plastike.
