Duhovi velikog nabrđa

Nikola Petkov
Objavljeno 07.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Prazan prostor koji je nekada bila ulica obrastao je u korov. Suve izlomljene grane, gusta mreža suve trave i ogolelog žilavog bršljana prekrivala je utabane staze koje su odavno zaboravile ljude i služile samo zverima.

Godine su zbrisale kuće, dvorišta, kapije, ambare, bunare i bašte. Život koji je ovde postojao nije više imao ko da pamti. Jedva prepoznatljive tragove nečijeg vekovnog hodanja ovom dolinom briše priroda uz izdašnu pomoć ljudskih životinja koji u besomučnom komponovanju budućnosti, uništavaju sve što je prethodilo njihovim idejama.

Prema tamnom sumračnom nebu prošaranom crvenilom, nagoveštaj upornog vetra, nazirale su se humke, grobovi nekadašnjih kuća. Snažan ledeni vetar hujao je kroz gole krošnje, lutao po šupljem polusrušenom zvoniku pravoslavne crkve i aritmično treskao preostalim limovima sa tornja ispod ostataka izlomljenog krsta. Fijuk sasušene trave na poljima i hujanje iz krošnje velikog hrasta u porti dopunjavalo je kloparanje popucalih crepova koji su se jedva držali na trulim letvama crkvenog krova.

Staza je vodila pored gomila stare cigle koje su davno činile crkvenu portu, pa se granala ka zapuštenom groblju ili prostranom suvom polju u dolini. Prolaz od prednje do zadnje kapije groblja prekriven je komadima polomljenih spomenika sa grubo uklesanim, jedva čitljivim slovima. Gvozdenović, …vković, …dosavljević, Sokolović, Mitro…, Trivu…ić, neki ćirilicom, a većina latinicom. Vreme, snegovi, kiše i ratovi, mi. Ovde žive samo duhovi.

Pukovnik je stajao uz gomilu naslaganih trošnih cigala zaklonjen od vetra gustim šipražjem. Kao da je na straži, pomislio bi neko. Na sebi nije imao uniformu za teren već onu za svakodnevne aktivnosti u kasarni. Povremeno bi laganim hodom obišao oko crkve i groblja, zatim stražarska mesta i na kraju stari hrast, da bi se vratio na isto mesto sa kojeg je krenuo.

* * *

Pišta je vešto zaobilazio jaruge i humke, oprezno prolazio pored bodljikavog žbunja koristeći utabane staze kojima je vojska inače prolazila da bi skratila put do obližnjeg sela gde su odlazili da kupe rakiju ili vino od seljaka, stalnih dobavljača vojnika na terenu. Hladnoća, dokolica, nostalgija, nesrećne i neuzvraćene ljubavi tako se lakše prevazilaze. Zna to svako ko je proveo godinu i više u uniformi daleko od kuće. Zna to i pukovnik. Zato je i ignorisao tu njihovu „trgovinu” iako je dobro znao šta nose u torbama i gde to kupuju. Zna to i onaj kapetan-bezbednjak, ali su se na kolegijumu dogovorili da se prekršaj toleriše.

Moraš im dati mrvicu slobode, makar iluziju. Da ne polude i ne počnu da prave gluposti. Svaka kasarna mora imati mesto gde se može preskočiti zid i otići u grad. To ne znači da je zid iluzija bezbednosti ili da je izdaja to što okreneš glavu kada vidiš da beže u grad. Mladi ljudi imaju svoje probleme, porodice, žene i devojke, razne muke i treba im pomoći makar i tako što ih gledamo kao ljude. Pa nije ovo zatvor, tako je razmišljao pukovnik rutinski otpozdravljajući Pišti koji je jedva podigao ruku na pozdrav zaklanjajući telom torbu sa rakijom.

Kada je uskočio u transporter, malo se smirio, otpio dobar gutljaj rakije i zapalio cigaretu, Pišta pogleda kroz maleni prozor na kupoli i pruži prst prema tamnim konturama crkve i groblja:

– Opet je tamo, onaj naš pukovnik. Bio je tamo svaki put kada smo dolazili, mislio sam da po ovoj zimi neće doći. Mislim da on ovog puta i nema neka zaduženja.

– Ne znam, Pišta. Sigurno ima neki razlog da stalno dolazi ovde.

– Onaj moj zastavnik, znaš da je on iz ovog sela gde sam bio za rakiju, kaže da misli da je pukovnik iz ovih krajeva. Nije baš siguran, ali izgleda da je tako. Po prezimenu ne bih rekao, ali ko zna šta se ovde dešavalo?

* * *

Kolona se udaljavala dolinom, praćena naoružanim ljudima u crnim uniformama. Povremeno bi se u daljini začuo pucanj i galama. Dečak je gledao kroz mali podrumski prozor kako nestaju u jutarnjoj izmaglici. Iza sebe je čuo jecaje dece koju su roditelji u poslednjem momentu sakrili od surovih, u crno obučenih i do zuba naoružanih vojnika. Kuća je bila odmah preko puta crkve na obroncima brega na kome je sagrađena. Prozor podruma je bio okrenut dolini pa je mogao videti majku i oca kako se okreću prema njemu da bi povremeno mahnuli dok su ih vojnici kundacima pušaka gurali i udarali kako bi ubrzali hod. Niko nije znao kuda ih vode.

Kada je kolona zašla u šumu i izgubila se iz vidnog polja i oni su izašli iz podruma. Mnogi koji su uspeli da pobegnu i sakriju se od otmičara, vratili su se. Jedva da ih je bilo pedesetak. Odrasli su pričali o ratu, o nekoj velikoj vojsci koja dolazi na tenkovima i avionima i da će ovo trajati godinama. Tako je i bilo. Deca su rat provela po skrovištima, a posle rata su ih rasporedili u sirotišta kao ratnu siročad. Među odraslima još uvek je bilo onih koji nisu želeli da odu.

* * *

Pukovnik se sa tugom sećao godina odrastanja po sirotištima, školovanja u vojnim školama i teškoća koje je imao u nastojanju da mu dodele službu baš ovde, blizu svog rodnog sela. Često je dolazio, stajao bi kod crkve okrenut licem ka grobu svoje kuće, a leđima grobovima predaka. Za više od pola veka kako je poslednji put video svoje roditelje u koloni na putu u nestajanje, konfiguracija terena se promenila, ali je on i dalje povremeno osmatrao put kojim su ih odveli u mislima vraćajući davno izmaštanu sliku kolone koja u povratku izlazi iz šume i veselo im maše. Naša frustracija porodicom i ognjištem, toplim domom… šta ima lošeg u tome, pomisli pukovnik.

Mnogo kasnije saznao je za logore, za besmislene smrti, imena dželata i organizatora zločina, za masovne grobnice ali je saznao i da su žrtve ubijene dva puta. Prvi put kada im je oduzet život i drugi put kada ih je neko obrisao sa evidencije žrtava… ili nije ni bilo evidencije. Na spiskovima žrtava nije bilo ni njegovih roditelja ni bilo koga iz okolnih sela. Kao da ovde niko nikada nije živeo. Zvanična istorija je obrisala sve što se dešavalo u njegovom selu.

Bio je na službi u nekom drugom gradu, kada je neko odlučio da prostor koji je obuhvatao nekoliko opština i kojim je dominiralo njegovo selo kao najveće, raseli i ustupi vojsci koja će to koristiti za potrebe obuke i vežbanja. Kuće od naboja jedna za drugom su se urušavale, crkva u njegovom selu odolevala vremenu ali ne i bahatim i nesposobnim artiljercima.

Tako je dolazeći ovde, uživo pratio drugu smrt svog sela. Fizičko propadanje, otimanje poseda i rušenje crkve i svih tragova viševekovnog boravka nepoželjnih.

Prvi put je to bila admistrativna smrt, kada na spiskovima stradalih nije našao nikog iz ovog kraja. Tada je smrt bila prećutno proglašena. Drugi put je bila zataškana uklanjanjem tragova da bi se sve konačno zaboravilo.

Zaborav je uspeo.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)