Ovaj svet se menja

Dušan Genc
Objavljeno 12.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Bila je hiljadu devetsto šezdeset osma. Ono kad su Rusi ušli u Čehoslovačku. Avgust mesec. Jedan plavi Zadrugar sa žutom maskom je brekćući prošao sokakom. Oblak letnje prašine se dizao za prikolicom natovarenom polusuvim, žućkastim snopovima deteline. Tog dana je Nikolu kolara prvi put žacnulo u stomaku, jer tada je Milenko Stankov otkazao porudžbinu dugačkih kola.

„Znaš šta braćan, nemoj da se ljutiš, al moji u kuću rešili da kupimo špediter. Ja sam bio protivan, ali sinovi i žena navalili i ubedili me. Ti sigurno nećeš da štetuješ, prodaćeš kola na vašar, a kapara nek ti ostane, alalili smo te novce. Taki je red.”

„Dobro, kako ti kažeš”, u neverici odgovori Nikola i ćutke isprati sad već bivšu mušteriju do kapidžika. Nije znao šta još da kaže, ni šta da misli. Ovo mu se još nije desilo. Pa ne naručuju se kola svaki dan. A tek da otkažeš porudžbinu!?! Toliko vremena i znoja utrošenog, pa ni ti novci od kapare nisu mali, kako Milenko može da se odrekne tolikih novaca? Kakvo je to vreme došlo? Pa ovaj zanat je bio cenjen od kad je sveta i veka, još od Marije Terezije je kolar mogao lepo da živi od svog rada. Ccccc. Čudio se ne bez razloga Nikola. Onda se vratio u drugu avliju do veršteta, sad to mladi zovu radionica. Sa sokaka je bila kuća od tri prozora, ni mala ni velika, preko placa, a u lakat verštet-radionica. Iza veršteta u produžetku, pod poroške, sušile su se na promaji naređane talpe, colovne daske i štafle. A još dalje u avliji trupci. Materijala, dovoljno za tri godine rada. Zastao je za trenutak gledajući sve to i promrmljao:

„Pu, jebem ti špediter božiji”, ušao u radionicu, uzeo maklicu u ruke i nastavio da struže spicu. Pored tezge je stajao jedan gotov i jedan nedovršen točak, dve glavčine od kuvane bukovine, gvozdeni tulci, dudove spice i naplaci.

Drugi put je osetio nešto nalik grču u stomaku kad je na gospojinskom vašaru prodao ista ta kola ispod cene. Isterivao ih je na dva vašara pre toga i nije uspeo da ih proda po ceni koju je tražio, a na njegove oči se prodala dva špeditera. Pogospodio se paor valda. Neće više da se trucka. I tad se zabrinuo. Ovakav razvoj događaja kvario je sve njegove planove. Imao je dva sina. Starijem bi ostao kolarski verštet, a mlađem je planirao da otvori kovačku radnju. Već se dogovorio sa deda Blagojom koji je bio kuća do njega, a ostao sam, da ga dogleda, rani i sarani, a ovaj mu je pis’o kuću i plac. Na tom placu bi otvorili kovačku radnju i ko bi im bio ravan. Stariji sin bi radio drvenariju, mlađi bi kod majstor-Kavge naučio kovački zanat, pravio okov za kola i radio ostali kovački posao, potkivao konje, pokivao raonike, ašove i motike. Plan je bio dobar, ali ovo što se dešava nije mirisalo na dobro. Špediteri, traktori i slične novotarije potiskivali su konje i zaprežna kola. Još kad je bio mali, za vreme stare Jugoslavije, kad je stigao prvi traktor u selo, čudovište sa gvozdenim točkovima „kandžaš” Lejland, Nikola je osetio neki strah, nelagodu, kao da je predosetio da će ta mašina doći glave njegovom poslu.

Sve češće bi se sa njegovih usana otkidala psovka. Na radiju su govorili da se u Beogradu otvara još jedna fabrika traktora, u berbernici je u novinama čitao da banke odobravaju kredite za kupovinu traktora i poljoprivrednih mašina… Sve je manje konja u selu, već tri godine nije napravio ni jedna kola, ne trebaju ljudima. Posla je sve manje, a briga sve veća. Umesto lotra, levči, šaraglja i drpčanika, pravi merdevine, držalja za ašove i lopate, oklagije i varijače. I to kad-ikad. Da te bog sačuva. Stoji u verštetu firizana obešena na klin, hobla leži na tezgi, citling, svrdla, burgije i dleta skuplju prašinu. Posla nema. Umesto da je u radionici, on s proleća kopa baštu, kalemi voće, čeprka koješta, ne može da sedi fraj.

Vreme leti. Već je 1973. Kad pre? Deca rastu. Evo, stariji sin završava osmi razred, mlađi šesti, mora da misli na njihovu budućnost. Plan mu je propao. Vidi. Tog popodneva odluči da deci i ženi saopšti odluku. Mahne rukom da otera muvu koja mu je bez straha sletela na nos. Muve, ne peckaju kao pred kišu, ali su dosadne. Zuje na sve strane. Sa plafona visi providna, od lepka žućkasta traka muholovke, načičkana crnim telima zalepljenih insekata. Vreme je da okači novu, pomisli i pročisti grlo. Nije baš vešt u govorancijama, pa nikako da počne.

„Znate šta!”, napravi pauzu i ponovo pročisti grlo, „od mog zanata nema više ‘leba. Ovako ne vredi. Rešio sam da tebe sine”, obrati se starijem, „umesto da me naslediš u zanatu, dam da učiš za avto-mehaničara. Da opravljaš traktore i avtove. A ti delijo”, okrenu se mlađem sinu, „ti kad već ne možeš šinama da okivaš kolske točkove, ti bi mogo da krpiš traktorske gume. Da otvorimo vulkanizersku radnju. Već u selo ne postoji nijedan vulkanizer.”

Stariji sin je ćutao, a mlađi dvanestogodišnjak, oduvek kuražniji i pričljiviji uze reč.

„Tata, ja bih da popravljam televizore.”

Nikola se začudi: otkud sad ovo? Navikao je od babanluka, da o važnim stvarima razmišlja i odluke donosi najstariji muškarac u kući, dok ne preda gazdaluk, a šta je sad ovo? Vremena se izgleda menjaju, vrzmalo mu se po glavi, a možda je dete u pravu? Nekad mladi bolje sagledavaju stvari, pogotovo kad su novotarije u pitanju. Moraću o tome da razmislim.

„Videćemo, ima vremena”, kratko odgovori ne pokazujući iznenađenje zbog sinovljevih reči, niti osećaj da gubi autoritet.

Razmišljao je Nikola narednih dana. Posmatrao šta se dešava oko njega. Uvideo je da mlađi sin ima pravo. I kad je došlo vreme, upiše se mlađani Nenad na TV-mehaničarski zanat.

* * *

Poženiše se deca, zasnovaše porodice i unuci Nikolini su već stasali za srednju školu. Stariji sin Predrag popravlja automobile, a Nenad televizore, ali se žali, kaže da posao sve slabije ide. Ove nove televizore retko ko popravlja, više se ljudima isplati da kupe nov televizor nego da popravljaju stari. Moraće, kaže, da se preorijentiše na servisiranje kompjutera i mobilnih telefona.

Nikola se ne meša. Već mu je preko osamdeset. Odavno je shvatio da ne razume kud sve ovo ide. Ali nije posustao, nije se predao. Kupio je ovce, cigaje i sa pulinima po obodu sela čuva mali čopor. Sav onaj kolarski alat stoji u radionici, skuplja prašinu, a njega i sad ponekad, zamišljenog, oslonjenog na čobanski štap obuzme neka neobjašnjiva tuga, žacne ga nešto u stomaku pa da olakša sebi opsuje:

„Pu, jebem ti špediter.”

Crepaja, 5. februar 2021. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)