Nikola (treći deo)

Objavljeno 27.05.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Drugi deo priče „Nikola” pročitajte ovde

No, ponekad bi se pojavila za trenutak tuga u Stanijinom pogledu, a misli bi joj odlutale. Nikola je naslućivao šta može da bude uzrok iznenadnoj promeni raspoloženja i ne govorivši joj ništa, na svojim putovanjima po Turskoj raspitivao se o sudbini njene otete ćerke, ali bez vidljivih rezultata. Nije gubio nadu iako je vreme prolazilo. I zaista, na Ada-Kale u kući Jusuf-Age, nenadano je došlo do susreta sa sada već poodraslom devojčicom na pragu devojaštva. Devojčurak na ljuljašci u bašći, nesumnjivo je bila Jasmina. Obradovan ovim otkrićem, požurio je da obavesti Staniju. Stanija je vest primila mirno. Bila je ubeđena da će to da se pre ili kasnije desi. Da će da pronađe odvedenu ćerku. Nikola je predložio da krenu odmah na Ada-Kale.

„Nemoj da odlažeš isplanirani put u zavičaj. Čekala sam toliko godina, mesec ili dva koliko ćeš da se zadržiš na putu neće ništa da promeni”.

Opet je Nikola ostao zadivljen Stanijinim postupkom. Nije htela da mu remeti planove. Iako je godinama žudela da vidi ćerku, nije svoje želje stavljala u prvi plan. Dogovorili su se da bude tako. Otići će na Ada-Kale kad se Nikola vrati iz Moskopolja.

Osećao je potrebu da učini nešto za svoje zemljake Cincare, jer je gotovo izgubio kontakt sa rođacima u zavičaju, zadnji put je bio u rodnoj kući još kao mladić na pogrebu oca. Zato je sa sunarodnikom Kostom Moga iz Sent Andreje krenuo na svojevrsno hodočašće, da u zavičaju obiđe grobove roditelja i novcem pomogne izgradnju škole u rodnom mestu. Mnogo godina je prošlo. Srce mu je zaigralo kad je počeo da prepoznaje predele iz detinjstva.

Evo rečice i starog kamenog mosta… Ovim prevojem smo s proleća gonili ovce na pašnjake u planini… Gle, stoletni grab još uvek pravi hlad kod studenca…

A onda ugledaše Moskopolje. Na svoje zaprepašćenje zakoračili su u varoš koja je vrila od naroda. Umesto zaostale kasabe u planinskoj zabiti, koju su ostavili pre toliko godina, zaboravljene i od Boga i od sultana, prepuštene sopstvenoj sudbini, zatekli su naseobinu u cvatu. Na sve strane je vrveo život. Čaršija prepuna dućana i različitih zanatskih radnji, odjekuje od uzvika prodavaca i kalfi dok majstori i gazde sede na ćepencima ispred radnji. Zvonici mnogobrojnih crkava i nove kuće crvenih krovova proviruju kroz zelenilo krošnji. Na svakom koraku skele oko kamenih zdanja u izgradnji. Sjatio se cincarski svet sa svih strana da svojim bogatstvom stečenim u tuđini pomogne svoj zavičaj i oduži se zaveštanjima rodnom kraju.

Sjahali su sa konja pred česmom na glavnom trgu.

„Gospodaru, na usluzi sam vam”, mladić priskoči i pridrži uzde. Nikola se nasmeja i potapše po obrazu odrpanog mladića. Likom i stasom podsetio ga je na Božidara, a odećom na skitnicu.

„A kako bi mogao da nam pomogneš?”

„Mogu, mogu. Odvešću vas kod baba Idrize da prenoćite. Han je prepun, i veliki i onaj na izlazu, ni igla ne može da padne, a skoro će noć. I konje ću da odvedem u štalu. Šta god treba. Da vam iz ibrika lijem vodu dok se umivate, da vam dodam peškir. Biću vam sluga pokoran.

„Ha, ha. Ne treba, prespavaćemo u mojoj kući, ali na, evo ti dva cekina, za tvoj trud”.

Mladić, gotovo dečak, zahvalno pruži ruku dok je u drugoj gužvao fesić.

„Mogu da nabavim zob za konje, najbolji ovas u Moskopolju, ne videh skoro ovako dobrih konja…”, trčkao je pored putnika mladić.

Nikola se zaustavi pred naherenom kapijom u sporednoj ulici.

„Gospodaru, ako je to tvoja kuća, nećeš se naspavati u njoj. Od kako je lane umro stari Samuilo, kuća je prazna, poharana je, pokradeno iz nje sve. Ni stolice nema”.

Nikoli se steže srce.

„Samuilo verni, Samuilo ode i ti Bogu na istinu”, promrmlja. Letimičan pogled je bio dovoljan da se Nikola uveri da je dečak u pravu. Avlija zarasla u korov, polupani dvorišni pendžeri, razvaljena vrata…

„E, Kosta, moj Kosta, teško je da vidiš roditeljsku kuću, praznu, razrušenu, propalu”, obrati se saputniku, sutra ću morati kod bega, da sredim ćitabe”.

Kosta je ćutao. Konji su čupkali travu i tresli vratove terajući obade. Dečak je još uvek pokorno stajao premeštajući se s noge na nogu.

„Hajde vodi nas do te baba… kako si rekao da se zove?”

„Idriza”, odgovori dečak.

„Ustvari… idi i kaži joj da spremi večeru i postelje, pa dođi po nas. Hoću da pogledam kuću”, glas mu zadrhta dok je govorio.

* * *

Pratili su dečaka koji ih je vodio krivudavim sokacima. Mrak je počeo da pada, kad su se našli u uzanoj uličici. Sa leve strane polusrušena napuštena kuća, sa desne visok zid iza koga su se nazirale krošnje drveća u nekakvoj bašti. Dečak je isprednjačio vodeći konje.

„Ahmete! Tog visokog!”, začuo se uzvik.

Sve se desilo za tren. Nikola nije imao vremena da trgne kuburu iz pojasa kad ga je udarac tojagom oborio. Razlegao se pucanj. Kosta je uspeo da ispali jedan metak. Pogođeni je kriknuo, ali su ostali, bilo ih je pet-šest, savladali Kostu. Trčeći niz sokak odrpanci su podvriskujući mahali kesama nabijenim dukatima. Dečak, koji je stajao desetak koraka dalje i posmatrao neravnopravnu borbu, nasmeši se kad je sve bilo gotovo, stavi fesić na glavu, a onda se pridruži razbojnicima vodeći konje za uzde. Tišina je zavladala. Obrisi okolnih brda su se jedva nazirali u tami, dok je Kosta pokušavao da se pridigne na kolena, ali se sledećeg trenutka nemoćno skljokao na korak od basamaka napuštene kuće. Nikola to nije video. Završio je svoj život lica zagnjurenog u prašinu, u Moskopolju nedaleko od kuće u kojoj je rođen.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)