Oduvek sam sanjao da budem muzičar. Kao mali sam pored radio-aparata teglio zamišljenu harmoniku, onda sam zaista počeo da sviram na pravom instrumentu, ali ne na harmonici već na gitari. Zaljubljenici u rokenrol drugari iz kraja i ja napravili smo srednjoškolski bend po ugledu na Bijelo dugme i maštali o tome da snimimo ploču. I pored velikih ambicija i ozbiljnog rada, kad se naša kula od karata srušila, raspršili smo se na sve strane, a ja se sa članskom kartom zrenjaninske estrade obreo u „Kaštelu”, gde sam sa novim kolegama svirao svake večeri sem ponedeljka u sali restorana. Blok ambijentalne muzike, blok pop hitova, pa blok starogradskih. Bend je, može da se kaže bio prava papzjanija, sklepan od bivših rokera, jednog profesora muzike i iskusnih, ortodoksnih „narodnjaka”. Rogovi jedva ugurani u jednu vreću. Tako smo se i slagali. Jedino što nas je držalo na okupu je šestomesečni angažman, dobra plata i neverovatan bakšiš koji smo ubirali gotovo svake večeri. Gosti u kafani su se menjali, ali bilo je i onih stalnih.
„Ja sam Andraš”, rekao mi je jedan od tih stalnih pri upoznavanju, „dobro sviraš”, nasmešio se.
Tako su otpočeli naši razgovori, kasnije prerasli u svakodnevno druženje i poznanstvo. Studirao je istoriju umetnosti i bio veoma široko obrazovan. Pričali smo o rokenrolu, filmu, umetnosti uopšte. Istorija mu je bila pasija i mogao je satima da priča o prošlosti Banata i ovog kraja.
„Znaš li da su ovde u Kaštelu održavani veliki balovi na kojim su se okupljali najbogatiji i najuticajniji ljudi Austro-Ugarske”, počeo je priču, a kad sam slegnuo ramenima, nastavio je „da, da i Franc List je kao čudo od deteta ovde svirao”.
Tako su tokom narednih noći, u sobi koju sam delio sa Matom harmonikašem počeli da me pohode bivši i sadašnji gosti Kaštela.
„Večeras si mnogo grešio. Svirao si falš”, rekao mi je dečak i sledećeg trenutka nestao.
Sledeća poseta bila je nakon nekoliko dana, posle razgovora sa Andrašem i njegove priče, opet o istoriji Kaštela.
„Dozvolite da vam se predstavim”, obratio mi se gospodin sa brkovima u elegantnoj odeći sa toliko izglancanim cipelama da su se mesec i noćno nebo osuto zvezdama ogledali na njima, „moje ime je Agošton Lazar i ja sam vlasnik ove kuće, molim vas da se ponašate u skladu sa pravilima kojih se pridržavaju gospoda. Hoću da vam skrenem pažnju da nema onanisanja noću u ovom krevetu. Nađite devojku, pobogu”.
To je bilo one noći pošto smo Mata i ja gledali porniće i zaista sam se samozadovoljavao kad je prestalo Matino prevrtanje po krevetu i kad mi se učinilo da je njegovo disanje postalao ujednačeno.
„Ovo je Dragana”, predstavio mi je Andraš simpatičnu devojku koja mi se nasmešila, „sviđaš joj se.”
Dragana se opet nasmešila i pružila ruku. Po prirodi sam stidljiv, ali sa njom sam razgovarao lako i opušteno. Nešto se desilo. Nije bila od onih devojaka zbog kojih zastaje dah, ali mi je bilo prijatno u njenom društvu. Sviđalo mi se kako „valja” slovo R, kao da prevrće vruć krompir u ustima. Sviđao mi se njen osmeh i neusiljenost. Bože, pa ona je lepa.
Posle fajronta jedne večeri dugo smo pričali na ulazu u Kaštel ne sećam se više o čemu, znam samo da sam joj držao ruku na ramenu, a onda je uhvatio za šaku. Stisnula me je i prsti su nam se upleli.
„Idemo u šetnju”, predložio sam. Klimnula je glavom i ponovo stegla moju šaku. Baš romantična situacija. Topla letnja noć i nas dvoje.
„Hajde da se kupamo”, predložila je kad smo se našli na obali Begeja.
Prva je počela da se svlači. Voda je bila mlaka od dnevne žege. Iskidani oblaci su povremeno zaklanjali mesec i bacali senku na obalu reke, na rogoz i trsku, na nas. Ta igra svetlosti još više je isticala njene gole grudi, stomak, butine.
„Ovo je valjda dozvoljeno gospodine Lazar”, promrmljao sam kad smo se Dragana i ja našli u mojoj sobi u krevetu.
„Šta kažeš?”, šaputala je Dragana dok je Mata hrkao.
„Ništa, ništa”, odgovorio sam joj i počeo da je ljubim. Dozvolila je da je ljubim gde god sam hteo. U mraku, negde iz ćoška, čuo sam tih aplauz, a onda ugledao odsjaj sa izglancanih cipela g. Lazara.
Sledeće noći me je probudila buka iz hodnika. Odškrinuo sam vrata i ugledao grupu lovaca koji su se očigledno spremali u lov na barsku divljač. Italijani, pomislio sam. Pomoćno osoblje se užurbano muvalo svuda okolo, dok je nekolicina zbog kojih je organizovan lov, pušila i ćaskala zavaljena u pletene stolice i pijuckala iz kristalnih čaša sa tankom nožicom, konjak verovatno. Još je vladao polumrak praskozorja.
„Želim vam uspešan lov vaše veličansvo”, progovorio je jedan od njih odbijajući dimove. Nisu Italijani, zaključio sam po odeći iz nekih prošlih vremena i po jeziku, nemačkom, na kom se vodio razgovor.
Čovek kome se maločas obratio organizator lova, okrenuo se i sa osmehom odmahnuo rukom. Profil mi je bio poznat. Nisam dugo bio u nedoumici. U hodniku je sedeo glavom, bradom i zulufima austrijski car, Franc Jozef.
„Dragana, volim te”, šaputao sam joj dok se privijala uz mene. Sjaj u njenim očima bio je najlepši odgovor.
Onda se desila neverovatna stvar. Zaljubio sam se u drugu.
Opet noć. Neko je tiho pokucao na vrata. Mrzovoljno sam ustao dok je Mata spavao k’o zaklan. Ko može sad da bude? Otvorio sam vrata i ugledao anđela. Najlepšu ženu koju sam dosad sreo. Stajala je u prozirnoj spavaćici, puštene bujne kose, sa molećivim pogledom.
„Ja sam Sisi, molim vas primite me. Oh, tako sam nesrećna!”, progovorila je bacila mi se u zagrljaj.
Proveo sam najlepšu noć u životu, u zagrljaju ove vitke prelepe žene.
„Šta se dešava s tobom?” , pitala me je Dragana, „ti me više ne voliš?” Ćutao sam i gledao negde u stranu.
Čekao sam sa žudnjom, nestrpljivo, celu sledeću noć. Sisi se nije pojavila. Ni te noći, niti ikada više.
* * *
„Hej, pa sa ovim društvom za susednim stolom je Momo Kapor”, munuo me je u rebra Andraš i nabo čačkalicom ćevap.
„Jeste, jebote, stvarno je on”, odgovorio sam. Onda sam naćulio uši. Nepristojno je, al jebiga.
„Voleo bih da napišem roman ili bar priču o carici Elizabeti, ženi Franc Jozefa, zvali su je Sisi. Vrlo interesantna osoba i lepa, skoro da sam se zaljubio u nju”, obratio se društvu za stolom Momo i glasno se nasmejao.
„Priču ću napisati ja”, pomislio sam, „tebi prepuštam roman”, a onda sam zagrlio Draganu i kucnuo se sa Andrašom.
