Da li je splet okolnosti neophodan da usmeri nečiji život u određenom smeru ili je taj životni put unapred određen, pa su uzaludna opiranja i pokušaji da čovek nešto sam promeni, teško je reći. I teorija o slučajnosti i tvrdnja da je sve unapred određeno i negde zapisano ima svoje pristalice. Oba načina gledanja budu u čovekovom životu podjednako puta ili potvrđena ili opovrgnuta, pa je tu teško dati konačan odgovor. Zato poštovani čitaoci prepuštam svakom od vas da o ovom pitanju donese konačan sud. Ili je možda ipak, najpravednije da zajednički izvedemo zaključak da je ostaviti DILEMU postoji li sudbina ili ne najcelishodniji odgovor.
Maksimilijan Čudomirović bio je svešteničko dete. Od ranog detinjstva živeo je ugodnim životom, životom o kome su mnoga deca sanjala. Uvek sit, lepo obučen, okružen pažnjom, nosio je loknice kao devojčica, božemeprosti, koje je mama popadija zdušno negovala sve dok nije krenuo u školu. Učitelj se ophodio prema malom Maksi s pažnjom jer je već tada pokazao vanrednu bistrinu, pa je sa lakoćom savladavao lekcije i uvek bio primer ostaloj deci, manje-više nezainteresovanoj za gradivo, okrenutoj igri i nestašlucima. U matroskom odelu, sada podšišan, sa razdeljkom kao strela pravim, gde je svaka dlačica imala svoje mesto, za vreme odmora je samo posmatrao dečake koji su galamili, naskakali jedan na drugog u igri trule kobile ili amidžajaca, nezainteresovan da im se priključi. Već tada, činilo se, u njemu se pojavila klica svesti o izuzetnosti, različitosti. Izdvajao se od ostalih u mnogim aspektima. Štrčao. Deca nisu obraćala pažnju na to što im se u igrama ne priključuje, što se izdvaja. Kad neće, ne mora…
Po ustaljenoj porodičnoj tradiciji, od Makse se očekivalo da se posveti svešteničkom pozivu. Kolenima unazad prezime Čudomirović se ponavljalo u crkvenim knjigama kao prezime paroha u banatskim selima. No, izuzetnost, možemo reći samosvojnost, u slučaju našeg Makse se ispoljila već po završetku gimnazije. Niko nije mogao da pretpostavi da će takav učenik, ljubitelj istorije, koji je naizust znao čitav predkosovski i kosovski ciklus, redovan posetilac nedeljnih i prazničnih bogosluženja, pojac čiji se glas uzdizao sa pevnice do svodova seoskog hrama, da izabere drugi put, da se opredeli za tehniku. Huk, pištanje pare, snaga te ogromne mašine, zemlja se tresla pod gvozdenim točkovima opremljenim kandžama dok se selila iz dvorišta u dvorište, izazvali su uzbuđenje u dečakovom biću veće od svete liturgije. Lokomobil, pokretač te ogromne skalamerije zvane parna vršalica usmerio je dečaka u sasvim drugom pravcu. Ta selidba vršalice iz avlije u avliju, kad mu se učinilo da divovi hodaju zemljom koja se pod njima trese, podstakao ga je da odluči da posle gimnazije studira tehničke nauke. Božija moć je bezgranična, od malena je učen. Sada je prvi put osetio da i sam čovek primenjujući nauku poseduje veliku moć.
Nisu pomagala ubeđivanja mame popadije, čak ni suze koje su zaiskrile u očima oca. Ostao je čvrst pri odluci da studira tehniku.
Rat je samo za četiri godine odložio polazak na fakultet.
Teodora je bila u istoj grupi. Brzo su se zbližili. I ona je bila izuzetan student. Predana, vredna, po broju desetki i pohvalama profesora bila je jednaka Maksi. Njihova bliskost rezurtirala je ljubavnom vezom. Delili su postelju, uživali u zagrljajima, sedeli zajedno na predavanjima. Od kolega su prihvaćeni kao par. Bili su bliski, gotovo nerazdvojni, ali ipak su ostavljali jedno drugom dovoljno slobode da im veza ne zakorači u dosadnu rutinu.
„Šta misliš o marksizmu?”, pitala ga je jednom u studenskoj menzi, u pauzi između predavanja.
„Ne poznajem dovoljno materiju da bih mogao da dam dobar sud, ali čini mi se da je u nekim stvarima u pravu, a u nekim ne. Stvar za dugu diskusiju, ali van našeg domena, zar ne? Fizika, matematika to je nešto što me interesuje”.
Oprezno se osvrnula i skoro šapatom nastavila:
„Socijalizam?”
„Otkud ti odjednom to? To su pitanja koja se ne postavljaju. Znaš kako kažu: I zidovi imaju uši”.
Gledala ga je dugo bez reči, a onda nadovezujući se na njegov odgovor promrmljala, kao za sebe: „I oči”. Usledila je još jedna pauza.
„Primetila sam da odlaziš u crkvu”.
„Da, odlazim. Nisam član partije. Ovo je slobodna zemlja. Ja sam svešteničko dete. Otac mi je nedavno umro. Pokušavam da vratim nekakav dug njemu. Očekivao je da postanem sveštenik… U svešteničkoj kući je logično da dete bude vaspitavano u hrišćanskom duhu. To je ostavilo trag. Ali, postoji još nešto. Nauka ma koliko verujem u nju ne daje na sva pitanja odgovore. Vera takođe na mnoga pitanja ne daje ubedljive odgovore, ali popunjava prazninu. Dozvoljava da veruješ da postoji nešto iznad, izvan naših saznanja, neobjašnjivo, neuhvatljivo… Možda će nauka jednog dana da objasni i to, ali dotle… A socijalizam? Podelio je svet”, približi usne njenom uhu, „ nešto što danas, ovde, ne sme da se dovodi u pitanje”, onda se nasmejao, „eksperiment koji traje. U Sovjetskom savezu živi, kod nas treba da se dokaže. Sad ću da kažem nešto što ne bih smeo. Vreme će da pokaže šta će da preovlada. Ko je žilaviji, kapitalizam ili socijalizam. I još nešto. Mogu li ja da postavim tebi jedno pitanje? Šta bi bilo, na primer, da je dogovor o interesnim sferama između Ruzvelta, Čerčila i Staljina u Jalti bio drugačiji, ili da su se Amerikanci i Englezi umesto na Siciliju iskrcali na obalu Grčke pa oni a ne Crvena armija oslobodili Jugoslaviju? Da li bi mi danas, ovde pričali o socijalizmu kao o neprikosnovenom poretku?”.
Teodora se zamislila.
* * *
„Druže Čudomiroviću”, obratio mu se dekan dok je premeštao neke hartije na masivnom stolu u svom kabinetu, „vi ste se izdvojili svojim radom, znanjem, zalaganjem. Pri kraju ste studija. Imamo određene planove sa vama, nudimo vam mesto stručnog saradnika, a posle, znate kako to već ide, otvoriće vam se mogućnost da postanete asistent, a kasnije profesor. Ako se odlučite da krenete tim putem, pretpostavljam da znate da se od vas traži samo: rad, rad i rad”, privodio je dekan kraju svoj monolog ispitivački gledajući Maksimilijana, „sem predanog rada još se nešto očekuje od vas”, dekan je napravio malu pauzu, „od vas se očekuje da postanete član Partije. Ne moram da kažem da to podrazumeva marksistički odnos prema religiji. Nema više odlazaka u crkvu, druže Čudomiroviću”.
Zaista je Maksimilijan bio počastvovan pozivom dekana, obradovao se uvodnim rečima, eto, ipak se isplatio njegov trud, cene rad i znanje koje stekao. Ali ultimativan ton na kraju obraćanja dekana, bacio je senku na čitav događaj.
„Odbio sam ponudu”, rekao je Teodori, „doduše uljudno, nisam mogao da dozvolim da neko drugi upravlja mojim životom. Položaj u društvu na uštrb slobode odlučivanja? Ne. Zapravo me je jako povredio ucenjivački ton”.
„Ti si lud”, rekla mu je.
Odnosi među njima su postepeno zahladneli. Udaljavanje je trajalo. Viđao ju je sve ređe. Bila je zauzeta, stalno na partijskim sastancima, najzad sreo je Teodoru u auli fakulteta kako ozarena osmehom drži ispod ruke drugog muškarca, studenta prodekana i sekretara studentske partijske organizacije na fakultetu. Bilo je to nekako odmah pošto je počeo kao mlad svršeni inženjer da radi u fabrici poljoprivrednih mašina „Zmaj”.
„Što se ne učlaniš u partiju?”, pitao ga je kolega s posla, sa kojim je delio podstanarsku sobu u Zemunu. Sigurno bi postao šef razvoja. Bez rešenja koja si ti smislio, novi kombajn ne bi sišao sa prozvodne trake.
Već tada je bilo očigledno da se kao kornjača povlači u oklop koji je počeo da gradi oko sebe. Da se zatvara u svoj svet. Da bio neko postao Robinzon nije mu neophodno pusto ostrvo. Usamljenik u gomili, to je počeo da postaje Maksimilijan.
„Ne mogu. Ne interesuje me postizanje uspeha na taj način”.
Nije postao član KPJ. I dalje je povremeno odlazio u crkvu i dalje je učio, stekao zvanje magistra, ali je nečijom odlukom iz razvoja premešten u proizvodnju u pogon.
Kad je na radničkom savetu ukazao na odgovornost rukovodstva zbog propusta u alatnici, dobio je otkaz sa obrazloženjem da se bavio subverzivnom delatnošću, huškao je radnike na štrajk.
Prepoznao je Teodoru na televizijskom snimku, kao suprugu pomoćnika saveznog sekretara odgovornog za sektor industruje. Bila je obučena u beli kostim i sa šeširićem na glavi podsećala ga je na Žaklinu Onazis.
Dok se Teodora penjala stepenicama uspeha, Maksa je pred penzionisanje na zid svoje kancelarije zalepio isečak iz lokalnih novina.
KOMBAJN NE SME DA STANE, glasio je naslov. Između ostalog u tekstu je mladi novinar napisao: Već dugi niz godina u „Poletu”, najuspešnijoj južnobanatskoj zemljoradničkoj zadruzi, šef radionice za održavanje voznog parka ovog uzornog kolektiva je mašinski inženjer, magistar Maksimilijan Čudomirović. Ovaj neumorni pregalac sa ljubavlju održava pored traktora i ostalih poljoprivrednih mašina i tri kombajna ZMAJ univezal, koji iako stari više od trideset godina i dalje besprekorno obavljaju žetvu na zadružnim njivama.
„Poznajem ih u dušu”, rekao nam je čika Maksa, učestvovao sam u osmišljavanju i proizvodnji ovih kombajna… Šta ćete reći šefu radionice pred odlazak u penziju?, pitali smo radnike. HVALA, ČIKA MAKSO! odgovorili su u glas”.
U istim novinama na prvoj strani isticao se naslov MALVERZACIJE U SAVEZNOM SEKRETARIJATU SEKTORA INDUSTRIJE, uhapšen pomoćnik sekretara.
Da li je sve što se desilo našim junacima usud, ili sled slučajnih događaja, šta mislite?
