Crni Đorđe nije znao šta ga čeka kad je zakoračio u Radovanjski lug. Ja sam znao.
„Prvo ćemo da se pozabavimo istorijom, a posle da napunimo stomake”, reče mi kum na parkingu dok sam pritiskao dugmence za centralno zaključavanje. Izljubismo se. Kako valja, triput.
„Jeste, stigao je!”, viknu u mikrofon mobilnog, a onda dodade meni, „Eh te žene. Proverava me. Kao da sam sposoban za švaleraciju sa ovih sto dvadeset kila. Svi moji afiniteti su vezani za viljušku, nož i čašu” i počene da se smeje dok se salo na trbuhu treslo i talasalo. „Aj’mo kume”, reče i uhvati me za mišicu.
Crkva zahvalnica. Muzej. Crni Đorđe me je sa zida pratio mrkim pogledom sve vreme. I vrhovi čizama. „Majstor je bio Paja”, pomislih gledajući u žutu mesinganu tablicu ispod slike, na kojoj je pisalo: Vožd Karađorđe Petrović – naslikao Paja Jovanović. Vodič-kustos je izdeklemovao toliko puta ponovljenu priču. Nekoliko kilometara dalje, Crkva pokajnica je mirisala na sagoreo vosak i tamjan.
„E, Vujice, moj Vujice”, promrmljah i prekrstih se.
Izađosmo iz crkve brvnare. Okolo su bile manastirske zgrade. Jedan od kaluđera je kosio travu motornom kosilicom. Sunce je tuklo pravo u teme. Ubacio sam novac u kutiju za priloge.
„Sad ću da te vodim tamo gde služe najbolju dimljenu vešalicu na svetu. Vozi za mnom”, reče kum i značajno zažmiri. Čim zaustavih auto, nos mi zagolica miris roštilja i mesa sa ražnja. Vešalica je bila veličine dve ljudske šake. Meso crvenkasto i sočno. I onaj specifičan neodoljivi šmek na dim. Odložih pribor na tanjir, a onda uzeh još jedan kolut paradajza iz činijice za salatu.
„Ne mogu više ni da zinem”, odgovorih kumu i uzdahnuh kad je predložio da uzmemo nešto da se zasladimo. „Jel hoćeš da se šlogiram?”, rekoh, „ako nastaviš da me kljukaš pomisliću da hoćeš da me satariš, da me ubiješ, ne sekirom već zadnjim zalogajem.” Znaš onu izreku: Čovek je čoveku vuk. U našem slučaju bi mogla da zvuči: Kum je kumu vuk.
On se zadovoljno smeškao i natočio nam po špricer.
„Nemoj više, ne bih smeo, moram da vozim…”
Uključio sam se na autoput i pojačao radio. Reklame.
„Najpovoljnije cene građevinskog materijala. Svratite do nas…”, začuo se bariton sa lokalnog radija. Džingl, a onda anđeoski glas voditeljke. Pomalo mazan, seksi. Govorila je, govorila, a ja sam pokušavao da zamislim kako izgleda. Tako lep glas može da ima samo crnka sa lepim krupnim pomalo tužnim očima. Sigurno je zgodna i nosi naočare. One za sunce. Nehajno podignute iznad obrva, oslonjene na šiške.
„Slušajte nas ponovo sutra, u isto vreme”, odjavila je emisiju.
Vozio sam prema gradu sto dvadeset na sat
začuo se glas Jure Stublića
nisam bio pijan, a ni napušen,
i čist kao ruža sa suncem u očima
vozio sam prema gradu sto dvadeset na sat…
Onda sam ispred ugledao plava rotaciona svetla. Skinuo sam nogu s gasa. Policajac je gestom pokazivao da usporim i pređem u traku za preticanje. Dva forenzičara su trakom merila tragove na asfaltu. Smrskan kombi se zakucao u zadnji deo kamiona koji je stajao u zaustavnoj traci. Nekakvim ćebetom pokriveno telo je ležalo pored čudno iskošenog kombija. Vozačeva vrata su neoštećena stajala otvorena. Onda sam ugledao čoveka kako sedi na asfaltu, samo par metara od pokrivenog tela. Držao se za glavu i vikao:
„Kumeee, šta sam to uradio! Kumeee, ustani molim te! Kumeee…” Jure Stublić je pevao dalje:
A na radiju je bila ljubavna pjesma
moja ruka na tvom ramenu
tamo na cesti mi je ostalo srce
na vrućem asfaltu
Signal je počeo da se gubi. Reči i muzika su postale isprekidane. Grlo mi se steglo. Dodao sam gas da pobegnem što dalje od malopređašnjeg prizora. Uzvici nesrećnog čoveka i tekst pesme su mi je još uvek odzvanjale u glavi.
Crepaja, 22. jul 2021. g.
