Estetika propasti

Nikola Petkov
Objavljeno 09.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Da bi se u dve reči opisali vizuelni prikazi autodestrukcije, pljačke i nemara koje su na fotografijama zabeleženi, savršeno odgovara ovaj pozajmljeni naslov. Mislim da se snimljeni detalji mogu uklopiti u neku estetsku kategoriju, a da pri tom ispričaju i neku priču. Logična posledica posmatranja ovakvih slika može biti gorčina i nemoćan bes. Približno osećaju koji ostaje prilikom čitanja „Testamenta” Vidosava Stevanovića (ne bih da se poredim ). U ovom slučaju reč sjajnog pisca surovija je od fotografije koja itekako može ulepšati trulež, haos i parlog (ako nekom nije jasno: parlog je banatski izraz za većinu ovoga što nas okružuje, a što se zove stvarnost).

Šta ima lepo u propasti? Za žrtve ništa. Kreatore propasti ovo i ne zanima, ali ih zanima korist koju izvlače iz našeg propadanja. Za one koji ove naše fenomene posmatraju sa bezbedne udaljenosti, detalji na fotografijama verovatno izgledaju kao da ih je dizajnirao Pit Mondrijan, Kandinski, Džekson Polok ili neki umetnik tog ranga. Zato me ne bi iznenadilo da se tvorci propasti jednog dana proglase za velike umetnike pa i na tome da zarade.

Zatrpani smo slikama propadanja i uništenja zbog loše politike, nepoštovanja zakona i sličnih razloga sa ciljem da iz toga neko izvuče korist. Zaboravili smo da ljudi i stvari pa i države propadaju iz sasvim prirodnih razloga – bolesti, starosti, lošeg obrazovanja i nedostatka znanja. Najmanje što može da se desi su neka trula vrata ili polusrušena kuća. Te slikovite posledice propadanja primećujemo i fotografišemo ponekad, ali retko razmišljamo o uzrocima, a još ređe nešto učinimo da sprečimo to propadanje.

Procenu uspešnosti firme, domaćinstva, zajednice i sl. na prvi pogled je moguće obaviti uvidom u stanje dvorišta i pre svega toaleta. Tako nam je govorio profesor marketinga. Davno, kada je to bilo važno. Danas je dovoljno pogledati vrata pa zaključiti dokle smo došli.

Vrata su ulaz u drugi prostor, nekad i u drugačiji svet, prvi kontakt sa novom kućom i ljudima u njoj. Zato je posebna pažnja posvećena dizajnu i izradi vrata. Morala su biti ukras na kući koja je ukras ulice.Vrata su ulaz, prolaz u neki drugi prostor ili drugi svet. Čak i vrata u sopstvenoj kući dele dva sveta – kupatilo i spavaću sobu, na primer. Sve je pod istim krovom, ali to su dva sveta sa različitim pravilima, drugačijim sadržajem i namenom iako se sasvim lepo dopunjuju. Ili vrata između kuhinje i špajza, kakva je tek to simbioza?

Kakve tek tajne kapije kriju? Kapija je uvek zatvorena. Osim u slučaju svadbe ili sahrane. U oba slučaja broj onih koji ulaze kroz kapiju ne podudara se sa brojem izašlih. Radost i tuga, život i smrt, sudaraju se na kapijama.

Oronule fasade i zidovi svojim apstraktnim formama i strukturom, izbledelim bojama i neobičnim detaljima liče na mape nekog nepoznatog predela, u ovom slučaju mape naše propasti. Prolazimo kraj njih svakog dana autistično zaronjeni u svoj mali svet prepun svakodnevnih problema, neplaćenih računa i zategnutih porodičnih odnosa, pa ne primetimo tu neobičnu estetiku na ivici lepog. Ipak, ne postoji ta kategorija lepote, bila bi u suprotnosti sa normalnom ljudskom i civilizacijskom težnjom ka boljem, čistijem, uređenom… ali, te kuće, ti zidovi su kao siročići, nemaju više staratelja. Godina proizvodnje na jednoj kući dovoljno govori. Daleka 1979, kad je to bilo?

Ako sve ove fenomene u našem okruženju, u Banatu posmatramo sa pozicije lokalpatriotizma možemo primetiti da i inače banatska tradicija, kultura i arhitektura lagano nestaju. Uz sve svoje osobenosti, toleranciju i multietičnost, Banat se utapa u „šareno sivilo” modernog sveta.

Kuće. Stare, trošne, vlažne, zapuštene i napuštene. Jeftine, a nikom ne trebaju. Kad bi bile u centru Beograda… možda. Otimali bi se za njih. Ovako… propadaju. Propadaju zajedno sa civilizacijom koja ih je stvorila, postavila temelj za gradnju. Kuća i ljudi. A temelj nam truli i ruši se.

Galeriju fotografija o propasti u banatu možete pogledati ovde.

Ostavi komentar

  • (not be published)